Sržna mesta u životu duha

Piše Milo Lompar

U petak, 8. februara 2013. godine, u 12 sati, u Kamenoj sali „Radio Beograda“, biće dodeljena nagrada Nikola Milošević. Žiri „Radio Beograda“ (prof. dr Simo Elaković, prof. dr Mile Savić i prof. dr Milo Lompar) ovogodišnju nagradu iz oblasti filozofije, estetike i teorije književnosti i umetnosti dodelio je knjizi Danila N. Baste „Nad prepiskom Martina Hajdegera“

Ukupna prepiska svedoči – što je Danilo Basta, autor knjige Nad prepiskom Martina Hajdegera snažno naglasio – o izuzetnoj Hajdegerovoj samouverenosti u stvarima mišljenja, o njegovom nepokolebljivom uverenju u radikalnu novinu i neuporedivost sopstvenih filozofskih uverenja i uvida, i o nadmoćnom odnosu u odnosu na sabesednike: s relativnim izuzecima Rikerta i Jaspersa

Bilo je to u vreme kada su ljudi pisali pisma. Ona su ponekad bila opširna i prepunjena pojedinostima koje su ih pretvarale u mozaik beznačajnosti. Ponekad su znala biti škrta u izrazu i zgusnuta u osećanju. Uvek su, pak, očitovala duh samog pisca. Ako bi on bio čovek duha, moglo bi se desiti da mu prepiska bude – kao kod Čehova – znatan deo sabranih dela. Možda bi tako moglo biti i sa prepiskom Martina Hajdegera, jer ona obuhvata oko „deset hiljada Hajdegerovih pisama (uglavnom vlastoručno napisanih!) i onih njemu upućenih“. To deluje kao iznenada pronađeni izvor najrazličitijih saznanja.
Jer, u životu jednog mislioca – ili pesnika, ili umetnika, svakako čoveka duha – uvek možemo potražiti prepoznatljive tragove bilo ličnih ili kolektivnih, bilo misaonih ili emotivnih predodređenja i izbora. Odlikuje ih osobena međuzavisnost, katkad nagoveštena na tekstualnim rubovima, katkad iskrsla na neočekivanim mestima. Tragovi života ponekad su, naime, smešteni na sržnim mestima najstrožih teorijskih izvođenja. No, čitavi eseji ili stroga uopštavanja prebivaju ponekad u privatnim pismima. Tragovima života koji se prepoznaju u teorijskoj misli posvećivao je znatnu pažnju Nikola Milošević. On je nastojao da pokaže kako neminovni doticaj života i misli predstavlja izvor tekstualnih protivrečnosti. Jer, na tom mestu se otkriva naizgled nevidljiva ideološka naklonost mislioca ili njegova duboka psihološka uslovljenost.

EPISTOLARNA FILOZOFIJA Sama mreža mogućih prožimanja života i duha može se, svakako, zauzlati i na drugim čvorištima. Opsežna knjiga Danila Baste „Nad prepiskom Martina Hajdegera“ posvećena je podrobnim analizama prepiske velikog filozofa, u meri da su „obuhvaćene sve celovite i samostalno objavljene prepiske Martina Hajdegera koje su do ovog časa ugledale svetlost dana“. To je čini sasvim posebnom, jer je „posredi prva knjiga koja je, sadržinski i formalno, isključivo posvećena Hajdegerovoj korespondenciji“, što znači „da ova knjiga, po svoj prilici, nije jedinstvena samo kod nas“. Ocrtavši portrete sabesednika, egzistencijalne i istorijske kontekste u kojima se javljaju njihova pisma, Danilo Basta je bio vođen višestrukim nastojanjima.
Bio je svestan da pisma osvetljavaju samu Hajdegerovu ličnost u onome što je zasenčeno opštim mislilačkim profilom koji stvaraju njegova dela. Reč je, istovremeno, i o situiranju filozofove ličnosti u istorijsku dimenziju vremena, koja samu ličnost osvetljava unutar jednog opštijeg plana dejstava, uzroka i učinaka, pošto se „Hajdegerova prepiska pokazuje kao važna, nezaobilazna i sasvim upečatljiva sastavnica duhovne fizionomije dvadesetog stoleća“. Ni egzistencijalna, ni istorijska dimenzija duha, koje istovremeno uprizoruje ova prepiska, nisu prevashodni cilj Bastinog nauma. On je vezan za ono što je eminentno filozofsko u sadržajima prepiske, kao ono što upotpunjava, objašnjava ili nijansira neka od značenja koja su tematizovana u filozofovim delima. Jer, tek takav naum „doprinosi uobličavanju slike o epistolarnoj dimenziji Hajdegerovog mišljenja“.
Nenaglašeno postavivši svoja istraživanja Hajdegerove prepiske u međuzavisnost tri sastavnice života jednog duha (ličnost-istorija-filozofija), Basta je nastojao da ovu međuzavisnost filozofski utemelji, opravda i osvetli. Sama Hajdegerova ličnost, kontroverzna i u istorijskom i u intimnom smislu, pojavila se – u ogledalu njegove prepiske – kao prevashodno filozofska egzistencija. To znači da je ono filozofsko – u Bastinom osvetljenju – bilo dominantni momenat kako istorije, tako i ličnosti: nema otud opasnosti da bi analiza prepiske mogla podleći iskušenjima istoriografske ili psihološke interpretativne redukcije. U skladu sa takvim naumom, Basta je svoja istraživanja uokvirio pojmom epistolarne filozofije.
Opisujući značaj koji su imala pisma u osvetljavanju bitnih momenata različitih filozofija, poput Platonove, Kantove, Volterove, Fihteove, Šelingove, raskrivajući filozofske momente koji su dobili značajna rasvetljenja u iskrama epistolarnog duha, Basta zaključuje da postoji misaona gipkost epistolarne forme filozofije. Jer, ta forma je „podesna da u sebe primi raznoliko misaono bogatstvo i da se na taj način ispolji kao nešto što se može nazvati epistolarnom filozofijom“. Ova zamisao – koja poput teorijske okosnice prožima knjigu „Nad prepiskom Martina Hajdegera“ – ima svoje pretpostavke u posebnom značaju koji pridaje kolateralnim žanrovima (pismo) i iskazima.

[restrictedarea]

KOLATERALNA ISPOLJAVANJA DUHA Na delu je, naime, osvetljavanje kolateralnih ispoljavanja jednog duha koji se presudno izrazio u osnovnim filozofskim delima. Drugostepenost i izvedenost ovih ispoljavanja, njihovo pronalaženje u prepisci, ne bivaju ovde shvaćeni kao neka manjkavost ili, pak, protivrečnost, nego kao neočekivana hermeneutička prednost. Takvo posmatranje stvari ima svoj filozofsko-metodski potporanj. Tako je Teodor Adornosmatrao – i iskazao baš povodom Martina Hajdegera – kako „iz takvih ekscentričnih i, možda, u izvesnom smislu, perifernih ispoljavanja, možemo, ponekad, više saznati o pravoj supstanciji nekog mišljenja nego iz oficijelnih“. U pismima, dakle, možemo pronaći ono nesputano i neskriveno što se tek naslućuje iz objavljenih knjiga kao opreznih najava istinskog mišljenja, koje pisma katkad dovode do očiglednosti. Otud bismo mogli kazati – služeći se jednom teorijskom distinkcijom koju je rado koristio Nikola Milošević – kako se u prepisci katkad nalazi ezoterička dimenzija misliočevog duha, dok oficijelna filozofska dela donose prevashodno njegovu egzoteričku dimenziju.
Danilo Basta odnos između ovih dimenzija prevashodno posmatra u upotpunjujućim, osvetljavajućim i razjašnjavajućim pravcima, pa smisaoni naglasak stavlja na produbljivanje i pojačavanje značenja koja su oblikovala Hajdegerova oficijelna dela. On tako podrazumeva hermeneutički promenjen odnos prema naizgled perifernim iskazima u životu duha. To je blisko uvidima Hane Arent koja je tvrdila da – u delu Dunsa Skota, mislioca nikako beznačajnog za Hajdegera – „najneobičniji zaključci često se javljaju usputno, i gotovo izvan konteksta“. Zar prepiska nije najprirodnije spremište ovih različito motivisanih, no svagda ekscentričnih, perifernih i neobičnih iskaza?
Kakvu, dakle, ličnost, istoriju i filozofiju nam podaruje prepiska Martina Hajdegera? U analizama filozofove prepiske sa trinaest različitih sabesednika, kao predstavnika raznorodnih sfera koje je doticala dugotrajna putanja misliočeve egzistencije, Basta je nastojao da izdvoji sržni topos ili središnji momenat koji najpotpunije iskazuju ono što određuje svaku pojedinačnu prepisku. Odnos između učenika i učitelja – u karakterističnoj mnogoobličnosti – određuje prepisku sa Hajnrihom Rikertom. Pitanje da li filozofi, kada nisu prožeti jednodušnim etosom, mogu da vode suštinski razgovor o suštinskim pitanjima i mislima svoje filozofije jeste ono što obeležava komunikaciju sa Karlom Jaspersom.

DVA SIDRIŠTA SA HANOM ARENT Sasvim van svih standarda, prepiska sa Hanom Arent ima dva sidrišta: dok je rana prepiska zaokupljena problematikom erosa u rasponu od intimnog, preko ličnog, do Avgustinovog „volim te, hoću da budeš ono što jesi“, dotle je pozna prepiska posvećena postmetafizičkoj mogućnosti mišljenja u doba tehnike. Upadljivo najpotmulija i najmračnija prepiska jeste ona sa Elfridom Hajdeger: odslikava Hajdegera kao filozofskog homo faber-a, čija volja i sposobnost za filozofiju nadmašuju lične neprilike i nevolje.
Snažno usmerena na odnos između filozofije i teologije, prepiska sa Elizabetom Blohman, kao i ona posvećena odnosu vere i filozofije, koji određuje razmenu pisama sa Maksom Milerom, predstavlja – u ovoj knjizi – dugu analitičku pripremu za podrobno analiziranje raznostranog i ličnim prijateljstvom prožetog odnosa između Hajdegera i Bultmana. Jer, on je shvaćen kao nepresušni izvor plodnog razgovora između filozofije i teologije u dvadesetom veku: „Bivstvo i vreme je postalo osnovno Bultmanovo metodsko i pojmovno uporište za sve ono što je preduzimao u svojoj dijalektički i hermeneutički usmerenoj protestantskoj teologiji.“
Sličnih izohimena ima još u Bastinom istraživačko-interpretativnom postupku. Kada kaže da prepisci sa Kurtom Bauhom pečat daje „jingerovski momenat“, jer se obojica sabesednika vrte u privlačnom i odbojnom kretanju prema Ernstu Jingeru, kao onome oko koga poduhuje „vetar bića“, Basta kao da nas priprema za analizu prepiske između dvojice duhova: filozofa Bića i vremena i pisca Radnika. Monogram sadržaja ove prepiske očituje osećanje međusobne kongenijalnosti. Poseban je trenutak u kojem će Basta – diskretno i nagoveštajno, ali dovoljno vidljivo – naznačiti kako poreklo tog osećanja ne bi bilo sasvim neprikladno potražiti u političkom prepoznavanju.

ISTORIJA, POLITIKA, EGZISTENCIJA… Političko počinje da zaokuplja Hajdegera u času navešćenja nemačkog poraza u Prvom svetskom ratu, da bi se pitanje o politici suzilo – kako pokazuje pismo Rikertu – na pitanje o „problemu nemačke egzistencije“. To postaje nešto istorijski i politički presudno, što ima filozofski smisao, „budući da su Nemci, kako je tada verovao, jedini kadri i pozvani da, u novim povesnim okolnostima, preuzmu i dovrše delo starih Grka“. Hajdegerova prepiska nam pokazuje kako on – još 1916. godine – „otvoreno ispoljava svoj tadašnji antisemitski stav“, kao i u docnijem pismu Kurtu Bauhu, kako je glasao za naciste i pre njihovog dolaska na vlast, kako je odbacivao liberalizam i demokratiju, dok je istovremeno snažno prianjao uz ideju konzervativne revolucije.
Ispod linearnog i postupnog izlaganja o ličnostima, istoriji i filozofiji, ispod jasno izdvojenih tematskih motiva moguće je u knjizi „Nad prepiskom Martina Hajdegera“ pronaći i različite hermeneutičke tačke presecanja, podudarnosti ili prizmičnih osvetljavanja. Sama prepiska daje podlogu za takvo razumevanje. Jer, jedan isti događaj pojavljuje se – sa različitim misaonim ili emotivnim naglaskom – u više pisama.U tokovima ukrštenih hermeneutičkih putanja Hajdegerova vijugava objašnjenja pojavljuju se kao tamna senka koja lebdi nad njegovim ličnim nedostojnostima ili nedoslednostima, koja narastaju do očiglednih ljudskih nesolidnosti. Svaki od tih slučajeva – dvoličan odnos prema Rikertu i Huserlu, neiskrenost u odnosima sa Bultmanom i Jaspersom, ogoljena prevrtljivost u stavu prema Sartru, sve do dijaboličnih samoposmatranja u pismima Elfridi – predmet je produbljene i odmerene pažnje u knjizi „Nad prepiskom Martina Hajdegera“.

OSEĆANJE NADMOĆI Ukupna prepiska svedoči – što je Basta snažno naglasio – o izuzetnoj samouverenosti Martina Hajdegera u stvarima mišljenja, o njegovom nepokolebljivom uverenju u radikalnu novinu i neuporedivost sopstvenih filozofskih uverenja i uvida, i o nadmoćnom odnosu u odnosu na sabesednike: s relativnim izuzecima Rikerta i Jaspersa. Ovo osećanje nadmoći izvire – što je lepo pokazano u knjizi „Nad prepiskom Martina Hajdegera“ – iz autentične i duboke Hajdegerove uverenosti u snagu i domašaje sopstvenog duha. Ono se otud nikako ne bi moglo shvatiti kao puka samooglašavajuća razmetljivost. To naročito otkrivaju pisma u kojima Hajdeger – nekad jezgrovito, a nekad opširno – izdvaja posebna područja sopstvenog mišljenja, pojašnjavajući do dragocenih konkretizacija svoje zaključke. Tako je – u pismu Hani Arent – izneo svoju viziju buduće egzistencije čovečanstva koja ima četiri uporišta: „pravdu kao spasonosnu dobrotu, povesno dostojanstvo, doraslost usudu bivstva i spas u njemu“.
Danilo Basta je naročito insistirao na filozofski produbljenim naglascima u Hajdegerovoj prepisci. Tako je posebno osvetlio – i uporedio sa odgovarajućim vidovima filozofovih oficijelnih dela – čitav niz pitanja karakterističnih za nemačkog mislioca: pitanje o statusu vere u dobu izostanka Boga, kako se pojavljuje u pismima Bultmanu, Velteu, Mileru; pitanje o tehnici i njenoj planetarnoj vladavini, kako je označeno u pismima Jaspersu, Blohmanovoj i Arentovoj; pitanje o jeziku, dotaknuto u prepisci sa Jingerom, Keslerom i Fikerom; pitanje o kraju metafizičke filozofije i novom, drukčijem početku mišljenja, naznačeno u pismima Bauhu i Jingeru; pitanje o pesništvu, kako ga postavljaju pisma Imi fon Bodmershof, Jingeru i Fikeru.
Sámo književno iskustvo predstavlja značajnu dimenziju Hajdegerove prepiske, pa nam jedno pismo Hani Arent, u kojem je reč o „Čarobnom bregu“, omogućava – kako naglašava Danilo Basta – da se zapitamo o eventualno književnom (a ne samo filozofskom) zaleđu analitike tubivstvovanja kakva postoji u Biću i vremenu. Odan nekolicini velikih pesnika, poglavito iz prošlosti, Hajdeger je ostao neprijemčiv za književnost Kafke, Broha, Brehta, koji ga nisu mogli podstaći – uprkos nastojanjima Hane Arent – na bitan odziv. Otud Basta zaključuje da se on pokazao „kao nepristupačan čak i za najviša prozna dostignuća moderne književnosti“, sa izuzetkom Knuta Hamsuna.
Martin Hajdeger se pojavljuje – u ovoj detaljnoj panorami njegove prepiske – u dvostrukom osvetljenju. On je svakako živa slika čovekove nedoslednosti, koju Basta ne skriva niti – za razliku od političkih neistomišljenika nemačkog mislioca – potencira u meri koja bi deformisala sámo saznanje, već nastoji da je obrazloži i kontekstualizuje. Hajdeger je, istovremeno, osvetljen i kao uzor mislilačke doslednosti, ako se ona shvati kao dosledna posvećenost mišljenju, a ne puko ponavljanje prvobitnih stavova, koje ne bi ni bilo moguće zbog čuvenog Hajdegerovog obrta. Ali, Hajdeger je bio – to je važan zaključak Bastinih analiza – istrajno posvećen samoj stvari mišljenja, u meri da je i ono lično i ono istorijsko ipak podređivao ovom gotovo sudbinskom samopredstavljanju.
Njegova prepiska nam otkriva koloplet egzistencijalne protivrečnosti i mislilačke doslednosti. Taj napet odnos, koji stvara najsvojstveniji momenat života njegovog duha, deluje kao odnos svetlosti i tame: kao da je Hajdeger bio tama koja sve odvlači u tamu s nadom da bi spasilac upravo odatle i mogao doći. Kraj sveg uvažavanja velikog mislioca, Danilo Basta neguje vidnu distancu prema ovim momentima njegovog mišljenja, pa im pristupa na način onoga što je imenovao komunikativnom kritikom: „Zahvatajući stvar u njenom korenu, tj. dovodeći u pitanje sam temelj misli s kojom se upustila u ’razračunavanje’, komunikativna kritika i tada – tada pre svega! – ostaje otvorena za dubinu izvora iz koje ta stvar dolazi i za mogućnu istinu koju ta misao sa sobom nosi. Naizgled, pojam koji u sebi spaja nespojivo, komunikativna kritika, uza svu oštrinu, uza svu odlučnost, ne napušta područje obzirnosti i razumevanjaza ono što je njen ’predmet’. Silovita, ona nipošto nije i nasilna. Ako elemenat kritike u njoj predstavlja njenu pokretačku snagu, elemenat komunikacije u njoj upućuje na njenu dijalošku intenciju. Zbog toga je i bilo moguće da je… nazovemo dijaloškom kritikom.“ Usled takvog hermeneutičkog opredeljenja, knjiga „Nad prepiskom Martina Hajdegera“, kao originalno istorijsko-filozofsko pregnuće, odlikuje se obuhvatnošću i preglednošću u sagledavanju svoje teme, kao i preglednim, jasnim i negovanim stilom kojim osvetljava egzistencijalne i filozofske momente u misli jednog od najznačajnijih filozofa dvadesetog veka.
Otud prepiska Martina Hajdegera ne predstavlja samo uvod u reprezentativna područja njegove misli, niti je samo pouzdan putokaz na oficijelno-egzoteričkom putu njegovog mišljenja. Ona – u ezoteričkoj dimenziji – svakako autentično predstavlja jednu misao koja se rađa, kao i dah ličnosti koja sama sebe često izneverava i u onom za nju suštinskom neprestano potvrđuje, sve do spleta trivijalnih pojedinosti koje upečatljivo dočaravaju njen egzistencijalni i istorijski kontekst. Šta ostaje u radoznalim očima čitaoca koji je bio nagnut „Nad prepiskom Martina Hajdegera“? Šta ostaje njegovom iskustvu i saznanju u jednom svetu u kojem svetlost javnosti sve zatamnjuje? Tek polazak na put na kojem se samo naziru konture mnogoobličnog života duha.

[restrictedarea]

Jedan komentar

  1. Hvala na prikazu… I nama, koji filozofsku literaturu slabo poznajemo, ponekad se javi pitanje – koliko je Hajdegerova misao bila i ostala prisutna, u ‘praksi’ ?! Lutera su hvalili nemacki filozofi jer ih je ‘oslobodio’ crkvene tradicije ( Patrologia Latina…. ‘Istocna’ im je, do danas ostala, mahom – nepoznata ?!), a drugi deo “oslobobadjanja” – od Svetog Pisma – to su sami polako sprovodili ( ‘dekonstruisali’) sve do “izostanka Boga” ?! Luter je, u svome ‘testamentu’ ( koji, po isticanju iskustva, opita i sl. mnogo podseca na ‘istok’ – pravoslavlje ?!) da se treba nicice klanjati toj “Eneidi”, implicitno upucuje na pravoslavno nasledje – Vizantije, koja je, vek pre toga, potpala pod tursko ropstvo ?! / Ovo je malo ‘sira’ tema – koliko je misija Sv. Cirila i Metodija, uticaja na Reformaciju u Nemackoj ?! / A ko je Nemcima rekao, da su oni ‘bogomdani’ da “dovrse delo starih Grka” !??? Cak i povrsno poznavanje pravoslavne svetootacke tradicije, daje jasan uvid, kako su mnogi jelinski (grcki) filozofi, koji su na ‘izvoru’ i na grckom, kao maternjem jeziku odlicno poznavali ‘skole’ svojih, ranijih ‘ucenja’ – sa prodorom hriscanstva, ista, kao nesavrsena – odbacivali !? A ‘elemente’, su, poput kamenih blokova – koristili za gradnju hriscanske nauke ?! Ni Geteu, u svom bogotraziteljstvu to nije bilo poznato, iako je, u Italiji, jasno razaznavao razlike izmedju ‘grckog’ i ‘italskog’ ?!
    Danas, kada postoji nemacki prevod “Ohridskog Prologa” Sv. vladike Nikolaja, konacno, Nemci mogu da ‘provere’ neke stvari ?!
    …. Oko pisama, kolika je aktuelnost Njegosevog pisma ” Jednom trscaninu” iz 1848.g. …. Nakon susreta sa vladika Radom, Ljudevit Stur je slicno izneo u svom razgovoru sa knezom Mihailom Obrenovicem ?! I takvo ‘pitanje’ ostaje i do danas za mnoge ‘slavjane’, koji ne bi ( ponovo) da robuju ‘Evropi’ ?! I ‘susjedima’ bi vise vredelo da se upoznaju sa Njegosevim misljenjem ?! Bolje to, nego da ponovo podju za lutanjima njihovih ‘kosutovaca’ ?!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *