САД и Русија – од цинизма до деменције

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

У политици Вашингтона према Москви не мењају се три главна елемента: ширење НАТО-а и ПРО, добијање уступака без обавеза са своје стране, и мешање у унутрашње ствари Русије „у име демократије“

По истеку прве године на месту америчког амбасадора у Москви Мајкл Мекфол изнео је ових дана својеврстан резиме своје мисије у највећој земљи света, где је за кратко време успео да постигне оно што већина његових претходника није – постао је омражен, не само међу својим колегама из руске дипломатије, већ и међу обичним народом. Ипак, у последње време је променио тон када се обраћа руским званичницима, и сада, када је већ дошло до даљег погоршања односа Вашингтона и Москве (чему је и он у одређеној мери допринео), покушава да пронађе „светле тачке“ билатералних односа. Њих, међутим, готово да и нема. Зато постоји гомила проблема и то је најбољи показатељ политике „ресетовања“, коју је пре четири године иницирала Бела кућа, а међу чијим креаторима се нашао и Мекфол, као тадашњи саветник председника Барака Обаме. Како је стање односа са Русијом – а њих аналитичари више не оцењују као лоше, већ као „угашене“ – добар индикатор укупног учинка америчке спољне политике и безбедносног сектора последњих година, у Вашингтону су уследиле промене на највишем нивоу: у војсци, дипломатији и обавештајној служби.

АМБАСАДОРОВ БЛОГ Сумирајући сопствене и резултате америчке дипломатије на прилично необичан начин за једног амбасадора – у свом блогу – Мекфол се најпре подичио „успесима“ у сарадњи са Русијом. Набројао је: сарадњу у Афганистану, дијалог о Ирану и Северној Кореји, учлањење Русије у Светску трговинску организацију (СТО), укидање хладноратовског амандмана „Џексон-Веник“ којим је Вашингтон пре скоро четири деценије увео санкције Москви, као и сарадњу у области иновација, културе и спорта. Са друге стране представио је и неуспехе, како их он види: изостанак договора о сиријском питању, као и „низ последњих одлука и закона руске владе који су, уз медијско ширење антиамеричког расположења у 2012, довели до појаве проблема који захтева доношење конструктивнијег програма сарадње између руског и америчког друштва“.

[restrictedarea] И то је, према Мекфолу, све. Са једне стране гомила успеха, а са друге тек два проблемчића, за које је највећи кривац, како он каже, „руска влада“. Да ли ствари стоје баш како тврди Мекфол? Зашто се са њим не слаже убедљива већина стручне јавности Русије, али и независни експерти из САД-а? Могуће је, мада не и превише вероватно, да Мекфол заиста верује у све што је у свом блогу написао, али то не мења чињеницу да перспективе руско-америчких односа воде даљем погоршању. И то, искључиво захваљујући дугогодишњим проблемима који су за Мекфола очито невидљиви, као да и не постоје, јер их у свом блогу уопште не спомиње. Није ли, онда, у праву познати руски новинар и аналитичар Михаил Леонтјев, који упорно понавља да је америчка (спољна) политика већ прешла из стадијума традиционалног цинизма у фазу деменције, када се мало шта може поправити?
„Успеси“, у које Мекфол убраја сарадњу у Афганистану и дијалог о Ирану и Северној Кореји, плод су руског излажења Американцима у сусрет – и то у време док је председник био Дмитриј Медведев. Углавном се радило о текућим питањима, где Москва није желела превише да затеже ионако оптерећене односе. Руска спољна (а добрим делом и унутрашња) политика била је ограничена и стегнута у време Медведева, јер је примарни циљ државног врха био да избегне претећу дестабилизацију у периоду двовлашћа. То се и показало исправним, јер су немири и демонстрације инспирисани са Запада (у којима је управо Мекфол играо запажену улогу) започели од тренутка када је Владимир Путин објавио да ће поново да се кандидује за председника.
Учлањење Русије у СТО после 17 година чекања, и укидање амандмана „Џексон-Веник“, тешко се могу убројати у успехе, јер је реч о питањима где је Вашингтон, неоправдано и из разлога који се не могу назвати пријатељским, деценијама држао вето. У оба случаја Русија понешто добија и губи, а спорни амандман из 1974. године практично истог дана Американци су заменили „Законом Магнитског“, којим је могуће спречити улазак руских функционера у САД и запленити њихову имовину – без одлуке суда! Управо је овај закон произвео серију узвратних потеза Москве, на које се сада жали Мекфол. А његово истицање сарадње „у области иновација, културе и спорта“ може бити само кап у олујном мору руско – америчких односа.
Мекфол наводи „непостизање прогреса у сиријском питању“ као један од два неуспеха која је он уочио. Под „прогресом“ он наравно подразумева да би Русија требало да помогне Американцима у свргавању сиријског председника Башара Асада – једног од поузданијих савезника Москве на Блиском истоку. По рецепту из 2011. године, када је одсуство руског вета у Савету безбедности УН довело до брзог пада, а потом и свирепе ликвидације Муамера Гадафија у Либији. Јер, управо је либијски пример био поучан за Москву: одмах по добијању „зеленог светла“ УН хуманитарна операција претворила се у освајачку, Запад је стекао још једну покорену територију, а крупни интереси Москве у Либији неповратно су изгубљени. Такав „прогрес“ у Сирији Кремљ засигурно неће допустити, и већ годину и по дана доследно блокира све западне предлоге према Дамаску у СБ УН.
А када се амерички амбасадор жали на „низ последњих одлука и закона руске владе“ и „медијско ширење антиамеричког расположења“, требало би подсетити да су ове одлуке и закони (којима се практично укида деловање невладиних организација и политичких активиста финансираних са Запада) испровоцирани управо нескривеним мешањем америчких и европских фактора, укључујући и Мекфола, у унутрашњу ситуацију у Русији. И наравно, сваки пут када руски медији изнесу доказе о западним делатницима – Вашингтон их оптужи за „ширење антиамеричког расположења“. Као, на пример, када су камере бележиле долазак руских опозиционара, у јеку протеста, на састанак у резиденцију америчког амбасадора… Али зато када Мекфол назове Путина „параноидним лидером“, а Русију „дивљом земљом“, то би требало схватити као ширење љубави међу народима.

ТРИ УСТУПКА КРЕМЉА Међутим, у егзалтираном блогерском наступу, Мекфол није написао ни слово о ширењу НАТО-а и америчке противракетне одбране (ПРО) на исток, до самих руских граница, иако је званична Москва стотинама, а вероватно и хиљадама пута, управо ове проблеме означила као кључне препреке у развоју односа. Наравно, с обзиром на то да Вашингтон намерава да НАТО и ПРО шири и даље, управо ради опкољавања и покоравања Русије (али и Кине), о овим проблемима од Мекфола се неће чути ни реч. И то онда, ако се парафразира Леонтјев, заиста подсећа на деменцију – када особа више не примећује очигледне ствари. Јер, ако се овакво понашање Америке, док је била на врхунцу моћи, могло тумачити цинизмом моћника, у данашњем мултиполарном свету игнорисање Русије и Кине може веома скупо да кошта.
Познати амерички политиколог и експерт за СССР и Русију Стивен Коен са Њујоршког универзитета објашњава да је проглашавајући „ресетовање“ односа са Москвом Обама желео да постигне три уступка од Кремља: помоћ у снабдевању НАТО војске у Афганистану, јаче санкције против Ирана, и руску подршку у УН за резолуцију о забрани лета над Либијом. Са друге стране, Москва је очекивала потврду престанка ширења НАТО-а и ПРО, као и гаранције немешања у унутрашње ствари Русије. Како истиче Коен, Вашингтон је добио све што је желео, а Москва ништа, већ само даљу ескалацију ових проблема! Коен наводи да је овакво понашање према Русији у последње две деценије постало константа и традиција америчке државне политике и водећих медија – без обзира на то која је од две партије тренутно на власти. „У политици Вашингтона према Москви не мењају се три главна елемента: ширење НАТО-а, сада и ПРО, селективна сарадња која се своди на добијање уступака без обавеза са своје стране, и мешање у унутрашње ствари Русије ‚у име демократије‘“, наглашава амерички професор.
Свакако да Путин не пати од деменције и добро сагледава ове процесе. После четири године „тиховања“ на месту премијера, када је најважније било сачувати земљу од преврата и хаоса, практично од првог дана новог, шестогодишњег предс-
едничког мандата, предузео је све могуће кораке за сузбијање америчког утицаја. Консолидовао је стање у финансијама, армији, дипломатији, медијском простору – тражећи национални консензус у сваком од ових питања. Сва истраживања јавног мњења показују да вуче исправне потезе, јер више од 80 одсто грађана подржава одлучну суверенизацију Русије и уклањање свих облика зависности од Америке и Запада. Исто важи и за велики Путинов пројекат Евроазијске уније, нове геополитичке реалности која ће настати за мање од две године. Да ли ће Мекфол приметити да се то десило – и није превише битно.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.