Њихово право на наш џеп

Пише Александар Павић

Треба ли уопште Миодрагу Зарковићу и „Печату“ моја или било чија друга подршка у наравно контролисаној и диригованој – за то „јавни медији“ и њихова „струковна удружења“ служе, зар не? – медијској хистерији која је дигнута на њих поводом текста „Ди су наши ТВ новци“?
Ако је по неравноправној бројчаној заступљености – на страни, разуме се, нападача на државним јаслама – онда је, наизглед парадоксални одговор: не треба. Јер Зарковић и „Печат“ сигурно вреде више него сви они заједно. И то не само ако имамо у виду чувени аксиом британског мислиоца Едмунда Берка: „Један човек са уверењем чини већину.“ Него зато што у време опште поткупљивости, трговине интелектом, лојалношћу и убеђењима – њихова реч вреди много више и носи већу тежину од хиљаде речи њихових нападача.
Да овоме додам и свој лични печат. Одраставши и школујући се на Западу, као поштовалац западних вредности које се данас на том истом Западу систематски руше – али само о свом трошку и за свој рачун, гајим посебну алергију на све некадашње титоисте, дакле присталице и сараднике тоталитаризма, који су се у међувремену „снашли“ тако што су прешли прво на буџет све агресивнијег и тоталитарнијег западног света (дакле, међусобно су се препознали), а затим се, у условима „меке“ окупације, тихо вратили на јасле у међувремену тихо окупираних државе и народа према којима гаје дубоко и отворено непријатељство.
Не смета њима, иако тако тврде, „бројање крвних зрнаца“. Они то раде, како се из првог одговора „Печата“ и Зарковића лепо види – редовно и дивљачки. Ухватили су се за Зарковићево помињање „хрватског лобија“ – као да он не постоји, и као да његов више него успешан рад није више него очигледан. А у САД-у је сасвим дозвољено да се прича о разним лобијима који су постали превише моћни – од војноиндустријског, па до разних који имају национални предзнак (јерменски, грчки, шиптарски, израелски, латиноамерички, црни, кинески, итд). И тамо је јасно – проверена одбрамбена техника лобија „ухваћених на делу“ је замена теза. Они не одговарају директно на цифре које се износе у корист аргумената према којима они користе своју финансијску моћ за постизање својих уских циљева. Напротив: они ће, као што сада раде и прозвани са РТ „Војводине“ и њихови савезници, покушати да скрену пажњу са суштине на нешто споредно. Назваће вас „расистом“, „дискриминатором“, „антисемитом“ итд. И – ако се само задрже на томе, знаћете да је критика погодила усред мете.
Тако и у случају оркестрираног, неототалитарног напада на Зарковића и „Печат“, знамо: чим прозвани антинародни расипници не одговарају на главну, добро аргументовану оптужбу да раде против народа о народном трошку (прецизно наведеном), већ се жале на „бројање крвних зрнаца“ – Зарковић и „Печат“ су погодили право у мету. И сигуран сам да ће тако и да наставе. Јер, знају и сами: ако они неће, има ко хоће. Јер, доста је било. Истрага страних паћеника на домаћој апанажи требало би и мора да се отвори.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *