Niko se ne odmara, svi “odmaraju” 

Piše: Boško Lomović

O jeziku rode ti pojem, o jeziku televizije moj rode…

Retorsko (sokratovsko) je pitanje da li televizija skrnavi, izopačuje jezik; pitanje, očito, već sadrži odgovor – DA. Povremeno buljim u mali ekran i ponešto, kad je o govoru reč, zabeležim. Uzgred se pitam kako se postaje „popularan voditelj“ čije je ključno sredstvo za rad (i zaradu) jezik, ne bilo kakav, već po slovu pravopisa i rečnika, a on, voditelj ili novinar, u pogolemoj je svađi sa njima, pravopisom i rečnikom, u svađi sa jezikom. Pitam se i da li televizijske kuće imaju dobre lektore koji popravljaju ono što će biti pročitano ili rečeno, koji prate emisije i, potom, pozovu ljude sa ekrana da bi im ukazali na izgovorene greške, e da bi one, pri sledećem pojavljivanju, bile otklonjene. Izgleda da je i ovo moje pitanje retorsko i da podrazumeva odgovor – NE.
Ne verujem da se u bilo kojem kraju gde se govori srpski, govori ovako kao u studijima naših televizija. Teorijski uzeto, jezičke norme u govorima Vranjanaca, Piroćanaca, Banaćana ili Prizrenaca, mogle su postati standardi srpskog književnog jezika da se, pre Vuka, reformator rodio u tim krajevima. Jer sigurno je da jezičko bogatstvo i razvijenost oblika pružaju mogućnost da se svako stanje, svaka situacija, dakako i najsuptilnija misao, mogu precizno izraziti na narečjima pomenutih krajeva. Samo dva primera: Sremčev niški period ili roman „Pop Ćira i pop Spira“ i pripovedaštvo Borisava Stankovića, potvrđuju rečeno. Ali, avaj, jezik televizije nije „ni po babu, ni po stričevima“, to je sve više „sleng“ u nastajanju koji karakteriše nedopustiva kastracija, improvizovanost, preterana komocija i lenjost, a sve u duhu „samo ’ladno, samo opušteno“.
Pokazaću, ovde, samo deo od onoga što sam zapisao buljeći u „prozor u svet“. Bez ikakve lingvističke metodologije izlaganja, bez izvođenja pravila i zaključaka iz gramatičkih zakonitosti i bez zamaranja čitalaca fusnotama koje upućuju na pravopisne knjige, udžbenike i priručnike, rečnike ili studije o jeziku. Izložiću onako kako će, bez teškoća, moći „ceo svet da razume“. Ili kako se to u papskim poslanicama kaže – urbi et orbi.

[restrictedarea] *
Čak i u dnevnicima televizija sa „nacionalnom frekvencijom“ (čudna sintagma) čujem „hvala puno“ koje voditelji upućuju gostima ili drugima koji se uključuju „uživo“. A u zabavnim emisijama, ushićene voditeljke svojim sagovornicima kliču „hvala puno, puno“. Jedan pesnik, na moje pitanje šta se kod njega događa, odgovara da „ima jako puno dešavanja“. Ostavljam po strani njegovo jako koje je, svakako, trebalo da bude veoma (ovaj i prilog vrlo su, danas, potpuno posustali pod jakim dešavanjima) i ostajem kod puno. Ako je puno hvala, znači da može da bude i prazno hvala – ali ne može. Puna je škola đaka, pun džep oraha, puno lonče mleka. Za pismenog je suvišno, ali ipak se mogu prelistati rečnici drugih jezika. Englezi zahvaljuju sa thank you very much (veoma mnogo), Francuzi kažu merci beaucoup, Nemci danke schön (lepo), a Španci muchas gracias. Dakle: mnogo, ređe lepo, nikako puno. Tako se, u suprotnom, može izraziti i vaše nezadovoljstvo nečijim postupkom: na tome vam malo hvala!
U istu tikvu duvaju TV voditelji pitanjem: „Koja je vaša zadnja informacija u vezi sa…“ i konstatacijom: „U zadnje vreme se pogoršala situacija na tržištu“. Bilo bi dobro, u tom smislu, čuti i prednju informaciju, odnosno kakva je situacija bila u prednje vreme. Da dalje ne zanovetam: informacija je prva ili poslednja, baš kao i vreme, a u zeca su prednje i zadnje noge, kod kamiona prednji i zadnji točkovi. Sve u svemu, poslednje je vreme da se povede više računa o jeziku našem nasušnom.
Sa čuvenog teniskog turnira u Parizu (tako i sa mnogih drugih utakmica) reporter se oduševljava Đokovićevim dobijenim gemom: „Ovo je bio užasno važan gem!“ Katkad se, da bi se nešto pojačalo u pozitivnom pravcu, upotrebi reč stravično („Ovo si stravično otpevala“). Užas i strava su tragična osećanja ili tragična stanja, pa osvojen gem ili dobro pevanje ne bi trebalo da se zakite epitetima izvedenim od pomenutih pojmova. Trebalo je, u slučaju vrsno otpevane pesme reći: lepo ili dobro, ili krasno; čačanski profesor Radojko Nikolić je u našem jeziku pronašao više od 50 reči za pridev lep (prilog lepo), a one su na televiziji sve strpane u – super; nema poredbenih nijansi: lep, lepši, najlepši, osim ako to nije superiška.
Dakako, jezik se bogati usvajanjem reči iz drugih jezika, pa imamo latinizme, turcizme, galicizme, germanizme, anglizme. Nekad je to nezaobilazno, nekad posve nepotrebno. E, to nepotrebno su varvarizmi (od reči varvarin – čovek koji ruši kulturne vrednosti), u lingvističkom smislu: kovanice, fraze ili stil jezika ropski udešen prema stranim jezicima, grube jezičke nakaze. To je tema za drugu i dugu raspravu, nije za ovu priliku.
Na našim televizijama više se niko ne odmara, ni voditelji, ni gosti. Svi – odmaraju. U čemu je „caka“? Ili nisu znali, ili su znali, pa zaboravili da se glagol odmarati u rečeničnoj upotrebi javlja kao povratni – odmarati se(be) – i kao prelazni. Kad folk-zvezda ispriča kako je „neumorno radila na svom novom albumu“, voditelj(ka) požuri da doda: „I sad ćeš da odmaraš“, a pevač(ica) potvrdi: „Da, odmaraću čitavo leto“. Oboje su nedorečeni, pa ne znam (iako se podrazumeva i iz nakaradno sročenog) da li se odmara autor(ka) albuma ili će on(a) da odmara ljude koji su pomagali u poslu, pa se umorili? Kad bih upitao seljaka u mom selu, koji sedi na gredelju pluga i puši, šta radi, odgovorio bi: „Odmaram se i odmaram volove“.
Nastaviće se [/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *