Крвава батина демократије

Пише Владислав Панов

Иако са закашњењем већим од десет година, италијанска кинематографија коначно је успела да пронађе снагу да се избори с највећом срамотом своје државе, бруталним пребијањем демонстраната против Самита Г8 у Ђенови 2001. године. О истој трагедији гледаоцима су доступни играни филм „Дијаз: не бриши ту крв“ и документарни филм „Самит“

Свако ко има илузије да је западна цивилизација одмакла далеко од такозваног неразвијеног света, па чак и од најпримитивнијих „банана-република“ са мафијашким диктаторима на њиховом челу, требало би да погледа италијански филм „Дијаз: не бриши ту крв“. Филм је дело познатог италијанског синеасте средњих година Данијелеа Викарија који је и један од сценариста. Његов претходни рад на документарним и неореалистичким социјално-политички ангажованим играним филмовима био је очевидно врло корисно искуство за припрему овако захтевног и што се теме тиче врло храбро провокативног филма. Викари је у два мучна сата свог филма документаристички реалистично и детаљно описао збивања у Ђенови 2001. године, попришту првог и најкрвавијег сукоба антиглобалиста с полицијом због покушаја да се осујети Самит Г8. Протести су прерасли у нереде на улицама Ђенове, посебно око места где је самит требало да се одржи. У страху да би побуна „терориста и анархиста“ нарасла, како су од власти, наравно, сви одмах етикетирани, наређена је примена бруталне силе. Прво је инсцениран напад на полицијску патролу, а онда је уприличена одмазда. Оно што је потом приказано није виђено на филму. И ако је, како аутори тврде, реконструкција стварних збивања истинита, језиви утисак који остављају кадрови полицијске одмазде над демонстрантима неће вас напустити никада. А поменуте илузије о развијеном западном свету у којем се поштују права свакога, нестаће као мехурићи од сапунице. И тешко ће вас разочарати, нема сумње, и оправдано престравити.

[restrictedarea] Незапамћена суровост полицијских батинаша Чак и они који су склони гледању најбруталнијих филмова не могу остати равнодушни пред призорима из овог филма. Никада пре с тако суровим детаљима и искреном камером нису показани кадрови пребијања људи. Преседан у дочаравању насиља који чини Викари с оживљавањем судбоносне ноћи у крвавом сукобу у Ђенови отвара широм очи чак и онима који су из личних интереса или из необавештености мислили да је савремени свет саткан од поштене игре, добронамерних политичара и добробити света окренутим руководиоцима удруженим око глобалистичког мегаконзорцијума који влада светом, а планове представља управо на састанцима Г8. Сви велики принципи напредног света, брижни закони и праведне институције система избатинани су заједно са демонстрантима ужасне летње ноћи у Ђенови 2001. године. Неки су тучени без милости и престанка до смрти, други су правду богатих осетили не само у крвавој школи „Дијаз“, где је највећи број демонстраната на препад ухваћен и на лицу места зверски испребијан од преко триста специјалаца опремљених сузавцем и пендрецима, већ и касније пошто су приведени у полицијску станицу. Зверства и садизам распомамљених полицајаца с којима су обавили велики задатак наложен од стране руководилаца ђеновске полиције и градских политичких лидера није могуће упоредити чак ни са насиљем виђеним у обрачунима, рецимо, примитивних афричких племена. Иако им ниједан демонстрант није пружио отпор, није био наоружан, нити на било који други начин опасан, препад на школу „Дијаз“, био је крволочан, без милости и крајње бруталан. Тучен је буквално свако на кога су у тој школи наишли. И младићи и старији, и мушкарци и жене. Батине су с тешким повредама добили и неки новинари. Касније у полицијској станици приведени су подрвгавани злостављању, застрашивању и понижавању. Видели смо ту и западну примену чувеног „топлог зеца“ (пребијање жртве приморане да прође кроз шпалир батинаша), којег су често у филмовима и литератури приписивали примитивизму Истока и комунистичких диктатура. Када се брани капиталистичка диктатура рехабилитована су и примењена сва средства понижавања и мучења противника која су дакако схваћена као сасвим легитимно средство за одбрану поретка. Орвелова цинична опаска о једнакости у којој има једнакијих је у животињском царству савремене западне цивилизације, ето, добила практичну потврду. Више једнаки су, наиме, пребијали мање једнаке како би сачували своју добро уновчену једнакост. Нико није поменуо људска права и милозвучне принципе о једнакости, правди, толеранцији…
На крају филма пише да је од триста полицијских батинаша који су се иживљавали над демонстрантима те ноћи само двадесетдеветорица њих касније идентификована и оптужена. Од њих је само девет оптужено за наношење тешких телесних повреда. Остали су пред могућим одговарањем за фалсификовање званичних докумената. У одвојеном процесу 44 полицијска службеника и чланова полицијског медицинског особља који су се у полицијској станици иживљавали над приведеним демонстрантима су оптужени због тих злодела.
Правда чека застарелост Али, занимљиво, пошто италијанско законодавство не познаје злочин тортуре могуће је да ове особе никада неће бити кажњене. За друге, сва је прилика да ће бити препуштени милости скоријег застаревања њихових злочина, као што ће већ наредне године бити случај са онима који су оптужени за фалсификовање јавних докумената. Доказ да је политика заштитила своје батинаше је и чињеница да ни после више од десет година од инцидента нико од полицајаца који су учествовали у њему није чак ни суспендован, а одлука италијанског парламента о формирању политичког тела које би се позабавило овим случајем је и даље „на чекању“. Филм „Дијаз: не бриши ту крв“ је премијерно приказан на „Берлинском фестивалу“ прошле године и освојио је другу награду публике која је после премијере овацијама поздравила филм и ауторе. Викаријево дело је међутим остало без широке дистрибутивне подршке, па је филм током године успео да заради тек трећину од шест милиона евра колико је званично у њега уложено. Наводно, гледаоци нису били расположени да прогутају његове мучне сцене. Сцене, иначе, које су у протеклих десет година виђане свуда широм тог слободног и правичног западног сна о правди и једнакости. Где код је одржаван глобалистички „вашар на врху“, а демонстранти су се усудили да му се супротставе, стизале су их батине полицајаца и брутална сила богатих. О ђеновским инцидентима и политичкој позадини која стоји иза њих снимљен је прошле године и документарац „Самит“ Франка Фракасија и Масима Лаурија, и он креће у светску дистрибуцију од марта.

[/restrictedarea]