Kroz tamnički prozor

Piše dr Dejan Mirović

U pritvoru Haškog tribunala Vojislav Šešelj se neprekidno nalazi 10 godina bez prvostepene presude u osnovnom postupku. U modernom evropskom pravosuđu takav slučaj nije zabeležen

Godine 1984. najveći srpski filozof i disident Mihailo Đurić (koji je proročki početkom sedamdesetih predvideo šta će Srbiji doneti Kardeljev ustav) uputio je jugoslovenskoj javnosti otvoreno pismo. U pismu pročitanom u Udruženju književnika Srbije, Mihailo Đurić upozorava na progon i stradanje „mladog sarajevskog docenta Vojislava Šešelja“. Veliki filozof i pravnik ističe važnost slobode mišljenja i potrebe da niko nema monopol na istinu, jer je pravo na slobodno mišljenje „grudobran svakog istinskog otpora lažnoj veri“. U progonu mladog docenta iz Sarajeva, Đurić vidi i zastrašujući „predznak rastućeg uticaja nihilističkog duha.

TRI DECENIJE KASNIJE Tri decenije kasnije, početkom 2003. Vojislav Šešelj se ponovo suočio sa optužbama zbog svog mišljenja. Optužbe su imale i političku pozadinu (krajem 2002. osvojio 36 odsto glasova na predsedničkim izborima). Ali, u suštini, one su bile i novi pokušaj stvaranja monopola na istinu.Tačnije, monopola na istinu o raspadu Jugoslavije radi nametanja lažne dogme po kojoj je Zapad bio „bezgrešan“ tokom tragičnih događaja na prostoru SFRJ .
U takvom kontekstu, Vojislav 24. februara 2003. odlazi u Hag. Određuje mu se pritvor bez pismenog obrazloženja. Nekoliko puta od 2003. do 2007. optužnica se menja, zasniva na apstraktnim delima koje ne poznaje međunarodno krivično pravo. Ili je osnov te optužnice govor mržnje ili materija koju u savremenom pravu reguliše građansko pravo (prema Preporuci Saveta Evrope o govoru mržnje iz 1997). Drugi osnov optužnice je udruženi zločinački poduhvat. Prema mišljenju nemačkog i haškog sudije (2001-2008) Volfganga Šomburga takvo delo nije ni postojalo u međunarodnom krivičnom pravu dok ga nije primenio Haški tribunal. Šomburg otvoreno navodi da je UZP stvoren da bi „kažnjavao istomišljenike“ jednog naroda.
Ipak, bez obzira na ovakvu skandalozno napisanu optužnicu, suđenje nije započeto u periodu od oko dve i po godine.

[restrictedarea]

REVANŠIZAM I DRAKONSKE KAZNE U međuvremenu, u avgustu 2005. godine (kao jedini Srbin optužen u Hagu) Šešelj je prihvatio poziv Slobodana Miloševića da bude njegov svedok odbrane. Posle briljantnog zajedničkog nastupa (ova dva čoveka su se u Hagu zbližila i sprijateljila) Šešelj se suočava sa revanšizmom. U novembru 2006. ukida mu se osnovno ljudsko pravo da se brani sam i na jeziku koji razume. Zato je bio prinuđen da štrajkuje glađu (od 20. novembra do 8. decembra). Štrajk je prekinut, a zahtevi prihvaćeni tek kada je rusko Ministarstvo inostranih poslova saopštilo da će Hag biti odgovoran ako se ponovi sudbina Miloševića.
Konačno, suđenje pred novim većem počinje u novembru 2007. Posle nastupa prvog (i najvažnijeg) veštaka Tužilaštva profesora Oberšala i njegove diskvalifikacije od strane Sudskog veća (kao nepouzdanog i nekompetentnog jer nije mogao da odgovori na konkretna pitanja optuženog o nexusu njegovih govora i zločina) postalo je jasno da se suđenje neće odvijati onako kako je zamislilo Tužilaštvo. Tačnije, nije se mogla dokazati besmislena kontradikcija o opozicionaru koji je svojim govorima podsticao N.N. izvršioce na lokacijama udaljenim nekoliko stotina kilometara.
Posle pojavljivanja još oko 80-ak svedoka u sudnici u periodu 2007-2009. utisak o logičkoj suprotnosti i besmislenosti optužbi ostao je nepromenjen.
U tom kontekstu, 2009. suđenje se prekida i pokreću se čak tri postupka za nepoštovanje suda u periodu 2009-2011. U tim postupcima se izriču drakonske i nezabeležene kazne za nepoštovanje suda. Šešelju je izricana prosečna kazna zatvora od oko 13 meseci, a svim ostalim optuženima za nepoštovanje suda od oko tri meseca.

„LAŽU NAS I PONIŽAVAJU“ Ipak, nehuman i licemeran pristup slučaju Šešelj od strane Haškog tribunala se najjasnije vidi u dužini pritvora. Šešelj se nalazi u pritvoru Haškog tribunala neprekidno 10 godina (narušenog zdravlja) bez prvostepene presude u osnovnom postupku. U modernom evropskom pravosuđu takav slučaj nije zabeležen. Takođe, u Međunarodnom sudu za Ruandu najduži pojedinačni prvostepeni postupak sa optuženim u pritvoru je trajao šest godina (slučaj Tharcisse Muvunyi).
Kada se prethodno ima u vidu, jasno je da su reči velikog profesora Đurića iz 1984. o slučaju Šešelj aktuelne i danas. Slučaj Šešelj je primer političkog gušenja slobode govora zarad stvaranja monopola na istinu. Naravno, promenili su se i oni koji predvode taj pravni nihilizam. Dovoljno je samo pogledati član 3. SSP-a koji poziva na „punu saradnju“ sa Haškim tribunalom i biće očigledna podrška Brisela selektivnoj pravdi i kvaziistini koju deli taj sud . Nažalost, u Srbiji su elite većinom apologetski nastrojene prema EU i tom kvazisudu. Zato je moguće da Tribunal sa zapadnjačkom beskrajnom hipokrizijom o kojoj je još Crnjanski pisao („lažu nas i ponižavaju“) oslobađa zločince poput Gotovine i Haradinaja, dok jednog nevinog državljanina Srbije drži u pritvoru neprekidno 10 godina zbog delikta mišljenja.

[/restrictedarea]