Кад неће Мухамед брегу

Пише Миодраг Зарковић 

Уместо председника Уставног суда и министра правде, косметске Србе су протеклог уторка дочекали њихови шефови кабинета, нудећи им обећања и уверавања, али ништа више од тога

Делегацију четири Србији одане општине са севера Космета, која је у три аутобуса допутовала у Београд протеклог уторка 19. фебруара, непосредно је дочекала једино полиција: професионално љубазни младићи и девојке у тамно плавим униформама стајали су уредно постројени испред сваке од установа ка којој су се косметски Срби били упутили, тј. испред зграде Уставног суда и Владе Србије. Унутра, међутим, није било циљаних саговорника, односно председника Уставног суда Драгише Слијепчевића и министра правосуђа Николе Селаковића – уместо њих двојице, госте са Космета дочекали су њихови шефови кабинета.
„Ми смо са своје стране пријавили долазак у Београд“, каже за „Печат“ Марко Јакшић, посланик ДСС-а у Скупштине Србије и одборник Скупштине општине Косовска Митровица, један од двестотинак намерника који су тачно у подне стигли у језгро српске престонице. „У понедељак смо одржали конференцију за новинаре, а послали смо и писмене захтеве Уставном суду и Министарству правде да нас приме. Али, ни председник УС-а, ни министар правде нису били у својим канцеларијама када смо ми дошли. Ја сам био у делегацији која се запутила у Министарство правде, и тамо нас је дочекао министров шеф кабинета. Рекли су нам да ни министар није у згради, ни његови помоћници, ни државни секретари. Не знам где је министар Селаковић био, не желим да улазим у то, ми смо оставили наше адресе и телефоне његовом шефу кабинета, који је обећао да ће нас ускоро позвати. Искрено, сумњамо у то, али хајде да им дамо шансу да одрже реч.“

[restrictedarea] Јакшић појашњава шта су били најнепосреднији узроци доласка у Београд:
„Три су разлога. Под један, скупштина заједнице наше четири општине је још пре 13 месеци упутила захтев Уставном суду да стопира спровођење неуставних уредби Владе Србије, којих је тада било две, једна о катастру и једна о матичним књигама. Уставни суд се до дана данашњег није огласио о томе. Под два, у септембру прошле године је група од 25 посланика Народне скупштине поднела захтев Уставном суду да оцени уставност бриселских споразума. Дакле, за разлику од оног првог захтева, који је био на нивоу иницијативе, овај је био на нивоу предлога посланика. Уставни суд је био дужан да у року од месец дана стави ван снаге спорне уредбе, па да онда на миру донесе одлуку о њиховој уставности, али то није урађено. Према томе, због неделовања Уставног суда, ми сада имамо границу између Косова и Метохије и остатка Србије. А што се тиче министарства, они су пре једно месец дана затражили од Уставног суда да не ради свој посао, односно да одложе доношење одлуке, пошто је у изради уставни закон о аутономији КиМ. То је ваљда први пут у историји да Министарство правде кочи рад Уставног суда, уместо да га убрзава. Мислим да је то догађај без преседана. Ето, првенствено зато смо дошли у Београд.“
Правни заступник четири општине са севера Косова и Метохије, београдски адвокат Горан Петронијевић, који је поднео захтев Уставном суду, рекао је да су тамо добили усмено обећање да ће УС донети своју одлуку до краја марта. У то име Јакшић закључује:
„Видећемо да ли ће испунити обећање које су нам дали. Сачекаћемо до краја марта. Ако ни до тада Уставни суд не буде донео одлуку о уставности бриселских споразума, мораћемо поново да дођемо до Београда.“

[/restrictedarea]