Жута олигархија као анти-Србија

Пише Драгомир Анђелковић

У каквом систему живимо и куда нас то води? О томе најбоље говоре ликови и дела многих  „нових“ челника „обновљеног“ ДС-а

Медији су преплављени информацијама о томе да је Мики Ракић – бивши (Тадићев) председник Бироа за координацију тајних служби и секретар Савета за националну безбедност, а садашњи (Ђиласов) потпредседник ДС-а – у кључним политичким моментима уцењивао Ивицу Дачића разним шкакљивим подацима, са циљем да га примора да поступа у складу са вољом „жуте олигархије“. Ако је тако – тј. ако је тачно (а готово сигурно јесте) да је Ракић на поменути и друге начине злоупотребљавао механизме државне безбедности и институцију „службене тајне“ – због тога би требало да одговара. У питању је, несумњиво, кривично дело (што не амнестира Дачића за евентуална његова). Ипак, остављам државним органима да се тиме баве. На фону реченог тек ћу се осврнути на однос према људском дигнитету, важним националним институцијама, грађанском друштву – од стране оних који се представљају као велики политички промотери свих вредности које су уграђене у све демократске структуре.

МАНИПУЛАТИВНА ДЕМОКРАТИЈА Пре десетак година британски политиколог Колин Крауч објавио је књигу „Постдемократија“. Она је муњевито изазвала интерес широм Европе (укључујући и њен источни део). Додуше, о идејама које садржи код нас се мало интензивније проговорило тек током прошле године, тј. са приличним закашњењем. Штавише, и то је чињено неретко погрешно. Тако је „ингениозни“ Басара – склон да претенциозно пише о свему и свачему, макар о томе немао појма – умислио да је у питању неки нови вид политичког система, те је решио да се јуначки испрси бранећи угрожену демократију од заговорника тог „постдемократског“ поретка. Пре пола године он је у тексту „Постдемократија“ написао: „Ама да ли је баш за све крива демократија? Изгледа да је цео свет упао у заблуду у којој се Србија одавно налази. А та се заблуда може описати овако: када догори до ноката, када све запрети да оде у три ЛПМ, ми мењамо друштвено уређење …“
Но, требало је да се потруди да сазна да се идејна потка приче о „постдемократији“ не односи на промену државног уређења, већ на потребу да се оживе изворни принципи демократије. О томе шта је срж проблема којим се бави његова књига, на концизан начин, и то у предговору њеном руском издању (2010) – а вероватно и других, па и српског, ако се појавило као што је најављено – недвосмислено говори Крауч: „Под постдемократијом подразумева се систем у којем је политика у великој мери ограничена на неки свој засебан свет, а са широм јавношћу одржава везе помоћу манипулативних техника, односно рекламе и маркетиншких истраживања, док, с друге стране, формално постоји све оно што карактерише демократски поредак“. Укратко, постдемокатија подразумева слободу изражавања и постојање других права грађана, одржавање избора и слично, али и олигархијску сенку која се надвија над свим тим и умногоме обесмишљава постојећу форму. Они који имају контролу над медијима, односно новац потребан за њихову куповину или „изнајмљивање“, те ангажовање разних „спин доктора“ – међусобно играју политички шах третирајући грађане као пасивне фигуре. Наравно, и они су за то умногоме криви. У трци за свим оним што намеће вулгарно-хедонистички концепт живота (и забаве), све мање се интересују за политичке процесе и тако пристају да буду туђе монете за поткусуривање.

[restrictedarea]

РАЗАРАЊЕ ИНСТИТУЦИЈА Где је у целој причи Србија? Нажалост, спадамо у ред земаља које још нису стигле до истински развијеног демократског система, а већ су се свестрано нашле у постдемократској мрежи – како би то рекао наш социолог Ђуро Шушњић – „рибара људских душа“ (који одувек постоје, али су имали много мањи капацитет за деловање). За то су, у некој мери, криви сви релевантни друштвено-политички чиниоци који су обликовали наш систем после обнове плурализма крајем прошлог века. Ипак, најкривљи су они који су се горљиво заклињали у „европске вредности“, док су се понашали оријентално бахато. Говорим о вођству ДС-а и јуришницима медијског и НВО конгломерата који чини тзв. анти-Србију, са којом су „жути“ – због сугестија Запада, утицаја на средства масовног информисања од стране поменутих, идеолошке блискости са њима дела ДС-оваца – интензивно шуровали, а и даље то чине (мада део анти-Србије, са већим или мањим успехом, настоји да се прилепи новој власти). О томе сам у недељнику „Печат“ и на сајту „Видовдан“ више пута детаљно писао, па сада о механизмима поткопавања крхке српске демократије нећу шире „причати“ (погледати нпр. текст: „Евроунијатске демократске кулисе?“, „Печат“ од 20. маја 2011. године).
Оно што је битно рећи, то је да је ДС – својим неозбиљним, дневнокалкулантски мотивисаним понашањем – отишао и много даље од подривања демократије, односно њеног гурања у сферу тоталне манипулације свешћу грађана. Реформама правосуђа и на друге начине вршен је директан удар на кључне институције! Чак и у недемократским, односно преддемократским системима, морају да постоје снажне и поштоване институције, да би они у оквиру свог вредносног садржаја били стабилни. Какав год био систем, да би био успешан мора да генерише поверење грађана. А ДС је, док је баратао високопарним фразама, изазивао потпуно неповерење у систем! Због тога је, уз све манипулативне потенцијале којима је располагао, изгубио власт. Да ли је то довело, ако не до катарзе, бар до прагматичног сагледавања сопствених (не)дела од стране „жутог“ вођства?

ОД ЛОШЕГ НА ГОРЕ Мики Ракић нам је пружио упечатљив, свакоме јасан одговор, а и без њега су ствари биле јасне (мада не баш тако очите). Они који оду у крајност политичког мешетарења, длаку мењају, али не и ћуд. И да хоће, то не могу. Она је јача од „њих“, па само могу још више да се покваре. Зато је ДС са Ђиласом – и свим оним што се везује за њега – сигурно и гори него док га је водио Тадић. У њему има још мање убеђења, а више бизниса, манипулативних склоности, војвођанског сепаратизма, спона са делом анти-Србије… А и кадровских решења која симболишу нихилистички однос према држави и систему. Тек примера ради, повереник за „продају“ Косова додатно је аванзовао у „новом“ ДС-у. Јасно, говорим о Бориславу (Борку) Стефановићу, који је сада шеф посланичке групе ДС-а у Скупштини Србије.
Да не заборавим још нешто – када сам већ почео овај текст са освртом на злоупотребу „државне тајне“ – дотични господин је крајем 2007. године детаљно информисао Американце о садржају Акционог плана Владе Србије, тј. нашем плану за одбрану КиМ у случају да Приштина донесе сецесионистички акт. Дипломатске депеше САД-а говоре да је Стефановић – у то време политички директор нашег Министарства спољних послова – током приватног састанка са једним службеником те велесиле испричао све битно о документу који ће убрзо после тога бити званично усвојен и третиран као наша прворазредна државна тајна.
Увек је било таквих ствари. Високи државни функционери разних земаља су у прошлости (а то ће чинити и у будућности) преносили поверљиве податке странцима. Знамо како се то зове, али то сада није тема. Оно што се обично не дешава – а када је то ипак случај сведочи о потпуном ниподаштавању државе и било каквих вредности – то је довођење на још вишу политичку лествицу некога ко је тако нешто учинио, а то не само да знају његови шефови, већ и шира јавност. Е, баш такав је био развојни пут Стефановића, и он се наставља под лидерским жезлом Ђиласа.

КРПЉЕЊЕ ДРЖАВЕ Постоје и мање драстични, али такође битни примери непоштовања институција од стране новог шефа и „реформатора“ ДС-а. Ево најновијег: уцењивање муњевитим искључивањем из странке дела посланика, како би они тако били присиљени да се одрекну мандата. Одлуком Уставног суда, мандати припадају посланицима. Допадало се неком то или не – то мора да се поштује! Није легитимно (макар било и легално) присиљавати посланике да се одрекну скупштинских места. Грађани су имали пред собом листе страначких кандидата за посланичке функције, те су се, између осталог и због тога, неки од њих определили за ДС. Негирати право посланика да сами, без уцене искључењем из партије, одлуче да ли ће остати народни представници у законодавној власти – представља најгрубљи удар на институцију посланика. А да не заборавимо: Скупштина – коју они чине – представља највиши орган власти! Ако нови лидер ДС-а сматра да су неки од изабраних посланика криви за пораз те партије, онда има право да апелује на њих да поднесу оставке, но када их на то брутално тера – гази по демократским вредностима. И није битно шта ја лично мислим – а већ знате да то није ништа добро – о Вуку Јеремићу или Душану Петровићу.
Толико о српском политичком систему, онима који су највише криви што је он такав, те њиховим потенцијалима да допринесу свестраном препороду Србије, што – рачунајући на пословично „кратко памћење“ нашег народа – без срама поново почињу да обећавају. Акцију ослобађања Србије од „жуте олигархије“ нужно је наставити како на нивоу Београда, тако и Војводине, где је крајње време да се бар озбиљно покрене питање промене изборног закона који је скројен само за потребе једне странке. Ако још није могуће да се Пајтић темељно онемогући да од наше северне покрајине прави свој полунезависни „пашалук“, сигурно је изводљиво покретање разних питања која ће му отежати такве работе и трасирати пут за његов пад.

ХИБРИДНЕ МАНЕ Са мање институционализованог жутила Србија ће сигурно постати макар мало боља. То не гарантује да ће се убудуће развијати како би требало, али ће бар имати за то веће шансе него ако ДС поново метастазира и на републичком нивоу. Крајње је време да престанемо да као магнет привлачимо баш све мане овог света: и карактеристичне за развијени свет (животна декаденција, постдемократија и сл.) и оне што обележавају заостала подручја (корупција оријенталног типа, нескривени непотизам итд). Када већ без тога у неком обиму нико не може, довољан нам је један „пакет“ системских и других недостатака. Од неразвијене демократије и постдемократије (уз могућност извесног комбиновања истог) још гори је њихов заокружени хибрид: декадентна поддемократија. Ту се институције и многи политичари нескривено котрљају по блатњавом поду квазидемократских кулоара, и нечистоћом прскају читаво друштво!

[restrictedarea]