Žuta oligarhija kao anti-Srbija

Piše Dragomir Anđelković

U kakvom sistemu živimo i kuda nas to vodi? O tome najbolje govore likovi i dela mnogih  „novih“ čelnika „obnovljenog“ DS-a

Mediji su preplavljeni informacijama o tome da je Miki Rakić – bivši (Tadićev) predsednik Biroa za koordinaciju tajnih službi i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, a sadašnji (Đilasov) potpredsednik DS-a – u ključnim političkim momentima ucenjivao Ivicu Dačića raznim škakljivim podacima, sa ciljem da ga primora da postupa u skladu sa voljom „žute oligarhije“. Ako je tako – tj. ako je tačno (a gotovo sigurno jeste) da je Rakić na pomenuti i druge načine zloupotrebljavao mehanizme državne bezbednosti i instituciju „službene tajne“ – zbog toga bi trebalo da odgovara. U pitanju je, nesumnjivo, krivično delo (što ne amnestira Dačića za eventualna njegova). Ipak, ostavljam državnim organima da se time bave. Na fonu rečenog tek ću se osvrnuti na odnos prema ljudskom dignitetu, važnim nacionalnim institucijama, građanskom društvu – od strane onih koji se predstavljaju kao veliki politički promoteri svih vrednosti koje su ugrađene u sve demokratske strukture.

MANIPULATIVNA DEMOKRATIJA Pre desetak godina britanski politikolog Kolin Krauč objavio je knjigu „Postdemokratija“. Ona je munjevito izazvala interes širom Evrope (uključujući i njen istočni deo). Doduše, o idejama koje sadrži kod nas se malo intenzivnije progovorilo tek tokom prošle godine, tj. sa priličnim zakašnjenjem. Štaviše, i to je činjeno neretko pogrešno. Tako je „ingeniozni“ Basara – sklon da pretenciozno piše o svemu i svačemu, makar o tome nemao pojma – umislio da je u pitanju neki novi vid političkog sistema, te je rešio da se junački isprsi braneći ugroženu demokratiju od zagovornika tog „postdemokratskog“ poretka. Pre pola godine on je u tekstu „Postdemokratija“ napisao: „Ama da li je baš za sve kriva demokratija? Izgleda da je ceo svet upao u zabludu u kojoj se Srbija odavno nalazi. A ta se zabluda može opisati ovako: kada dogori do nokata, kada sve zapreti da ode u tri LPM, mi menjamo društveno uređenje …“
No, trebalo je da se potrudi da sazna da se idejna potka priče o „postdemokratiji“ ne odnosi na promenu državnog uređenja, već na potrebu da se ožive izvorni principi demokratije. O tome šta je srž problema kojim se bavi njegova knjiga, na koncizan način, i to u predgovoru njenom ruskom izdanju (2010) – a verovatno i drugih, pa i srpskog, ako se pojavilo kao što je najavljeno – nedvosmisleno govori Krauč: „Pod postdemokratijom podrazumeva se sistem u kojem je politika u velikoj meri ograničena na neki svoj zaseban svet, a sa širom javnošću održava veze pomoću manipulativnih tehnika, odnosno reklame i marketinških istraživanja, dok, s druge strane, formalno postoji sve ono što karakteriše demokratski poredak“. Ukratko, postdemokatija podrazumeva slobodu izražavanja i postojanje drugih prava građana, održavanje izbora i slično, ali i oligarhijsku senku koja se nadvija nad svim tim i umnogome obesmišljava postojeću formu. Oni koji imaju kontrolu nad medijima, odnosno novac potreban za njihovu kupovinu ili „iznajmljivanje“, te angažovanje raznih „spin doktora“ – međusobno igraju politički šah tretirajući građane kao pasivne figure. Naravno, i oni su za to umnogome krivi. U trci za svim onim što nameće vulgarno-hedonistički koncept života (i zabave), sve manje se interesuju za političke procese i tako pristaju da budu tuđe monete za potkusurivanje.

[restrictedarea]

RAZARANJE INSTITUCIJA Gde je u celoj priči Srbija? Nažalost, spadamo u red zemalja koje još nisu stigle do istinski razvijenog demokratskog sistema, a već su se svestrano našle u postdemokratskoj mreži – kako bi to rekao naš sociolog Đuro Šušnjić – „ribara ljudskih duša“ (koji oduvek postoje, ali su imali mnogo manji kapacitet za delovanje). Za to su, u nekoj meri, krivi svi relevantni društveno-politički činioci koji su oblikovali naš sistem posle obnove pluralizma krajem prošlog veka. Ipak, najkrivlji su oni koji su se gorljivo zaklinjali u „evropske vrednosti“, dok su se ponašali orijentalno bahato. Govorim o vođstvu DS-a i jurišnicima medijskog i NVO konglomerata koji čini tzv. anti-Srbiju, sa kojom su „žuti“ – zbog sugestija Zapada, uticaja na sredstva masovnog informisanja od strane pomenutih, ideološke bliskosti sa njima dela DS-ovaca – intenzivno šurovali, a i dalje to čine (mada deo anti-Srbije, sa većim ili manjim uspehom, nastoji da se prilepi novoj vlasti). O tome sam u nedeljniku „Pečat“ i na sajtu „Vidovdan“ više puta detaljno pisao, pa sada o mehanizmima potkopavanja krhke srpske demokratije neću šire „pričati“ (pogledati npr. tekst: „Evrounijatske demokratske kulise?“, „Pečat“ od 20. maja 2011. godine).
Ono što je bitno reći, to je da je DS – svojim neozbiljnim, dnevnokalkulantski motivisanim ponašanjem – otišao i mnogo dalje od podrivanja demokratije, odnosno njenog guranja u sferu totalne manipulacije svešću građana. Reformama pravosuđa i na druge načine vršen je direktan udar na ključne institucije! Čak i u nedemokratskim, odnosno preddemokratskim sistemima, moraju da postoje snažne i poštovane institucije, da bi oni u okviru svog vrednosnog sadržaja bili stabilni. Kakav god bio sistem, da bi bio uspešan mora da generiše poverenje građana. A DS je, dok je baratao visokoparnim frazama, izazivao potpuno nepoverenje u sistem! Zbog toga je, uz sve manipulativne potencijale kojima je raspolagao, izgubio vlast. Da li je to dovelo, ako ne do katarze, bar do pragmatičnog sagledavanja sopstvenih (ne)dela od strane „žutog“ vođstva?

OD LOŠEG NA GORE Miki Rakić nam je pružio upečatljiv, svakome jasan odgovor, a i bez njega su stvari bile jasne (mada ne baš tako očite). Oni koji odu u krajnost političkog mešetarenja, dlaku menjaju, ali ne i ćud. I da hoće, to ne mogu. Ona je jača od „njih“, pa samo mogu još više da se pokvare. Zato je DS sa Đilasom – i svim onim što se vezuje za njega – sigurno i gori nego dok ga je vodio Tadić. U njemu ima još manje ubeđenja, a više biznisa, manipulativnih sklonosti, vojvođanskog separatizma, spona sa delom anti-Srbije… A i kadrovskih rešenja koja simbolišu nihilistički odnos prema državi i sistemu. Tek primera radi, poverenik za „prodaju“ Kosova dodatno je avanzovao u „novom“ DS-u. Jasno, govorim o Borislavu (Borku) Stefanoviću, koji je sada šef poslaničke grupe DS-a u Skupštini Srbije.
Da ne zaboravim još nešto – kada sam već počeo ovaj tekst sa osvrtom na zloupotrebu „državne tajne“ – dotični gospodin je krajem 2007. godine detaljno informisao Amerikance o sadržaju Akcionog plana Vlade Srbije, tj. našem planu za odbranu KiM u slučaju da Priština donese secesionistički akt. Diplomatske depeše SAD-a govore da je Stefanović – u to vreme politički direktor našeg Ministarstva spoljnih poslova – tokom privatnog sastanka sa jednim službenikom te velesile ispričao sve bitno o dokumentu koji će ubrzo posle toga biti zvanično usvojen i tretiran kao naša prvorazredna državna tajna.
Uvek je bilo takvih stvari. Visoki državni funkcioneri raznih zemalja su u prošlosti (a to će činiti i u budućnosti) prenosili poverljive podatke strancima. Znamo kako se to zove, ali to sada nije tema. Ono što se obično ne dešava – a kada je to ipak slučaj svedoči o potpunom nipodaštavanju države i bilo kakvih vrednosti – to je dovođenje na još višu političku lestvicu nekoga ko je tako nešto učinio, a to ne samo da znaju njegovi šefovi, već i šira javnost. E, baš takav je bio razvojni put Stefanovića, i on se nastavlja pod liderskim žezlom Đilasa.

KRPLJENJE DRŽAVE Postoje i manje drastični, ali takođe bitni primeri nepoštovanja institucija od strane novog šefa i „reformatora“ DS-a. Evo najnovijeg: ucenjivanje munjevitim isključivanjem iz stranke dela poslanika, kako bi oni tako bili prisiljeni da se odreknu mandata. Odlukom Ustavnog suda, mandati pripadaju poslanicima. Dopadalo se nekom to ili ne – to mora da se poštuje! Nije legitimno (makar bilo i legalno) prisiljavati poslanike da se odreknu skupštinskih mesta. Građani su imali pred sobom liste stranačkih kandidata za poslaničke funkcije, te su se, između ostalog i zbog toga, neki od njih opredelili za DS. Negirati pravo poslanika da sami, bez ucene isključenjem iz partije, odluče da li će ostati narodni predstavnici u zakonodavnoj vlasti – predstavlja najgrublji udar na instituciju poslanika. A da ne zaboravimo: Skupština – koju oni čine – predstavlja najviši organ vlasti! Ako novi lider DS-a smatra da su neki od izabranih poslanika krivi za poraz te partije, onda ima pravo da apeluje na njih da podnesu ostavke, no kada ih na to brutalno tera – gazi po demokratskim vrednostima. I nije bitno šta ja lično mislim – a već znate da to nije ništa dobro – o Vuku Jeremiću ili Dušanu Petroviću.
Toliko o srpskom političkom sistemu, onima koji su najviše krivi što je on takav, te njihovim potencijalima da doprinesu svestranom preporodu Srbije, što – računajući na poslovično „kratko pamćenje“ našeg naroda – bez srama ponovo počinju da obećavaju. Akciju oslobađanja Srbije od „žute oligarhije“ nužno je nastaviti kako na nivou Beograda, tako i Vojvodine, gde je krajnje vreme da se bar ozbiljno pokrene pitanje promene izbornog zakona koji je skrojen samo za potrebe jedne stranke. Ako još nije moguće da se Pajtić temeljno onemogući da od naše severne pokrajine pravi svoj polunezavisni „pašaluk“, sigurno je izvodljivo pokretanje raznih pitanja koja će mu otežati takve rabote i trasirati put za njegov pad.

HIBRIDNE MANE Sa manje institucionalizovanog žutila Srbija će sigurno postati makar malo bolja. To ne garantuje da će se ubuduće razvijati kako bi trebalo, ali će bar imati za to veće šanse nego ako DS ponovo metastazira i na republičkom nivou. Krajnje je vreme da prestanemo da kao magnet privlačimo baš sve mane ovog sveta: i karakteristične za razvijeni svet (životna dekadencija, postdemokratija i sl.) i one što obeležavaju zaostala područja (korupcija orijentalnog tipa, neskriveni nepotizam itd). Kada već bez toga u nekom obimu niko ne može, dovoljan nam je jedan „paket“ sistemskih i drugih nedostataka. Od nerazvijene demokratije i postdemokratije (uz mogućnost izvesnog kombinovanja istog) još gori je njihov zaokruženi hibrid: dekadentna poddemokratija. Tu se institucije i mnogi političari neskriveno kotrljaju po blatnjavom podu kvazidemokratskih kuloara, i nečistoćom prskaju čitavo društvo!

[restrictedarea]

Jedan komentar

  1. ZUTI OLOS IZDAJNICKI…JADNI JANJICARI.NEMA VECEG SLUGE OD PRODANOG SRBINA…RECE NEKI PASA TURSKI,DAVNO…ovi su moderni janjicari.GROBARI NASE SRBIJE-SRBIJE SRPSKOG NARODA…a na svoje pretke su se odavno p…..i jer mnogi i neznaju gde su im grobovi…5-o OKOBARSKA SRPSKA OPOZICIJO…ZIVI BILI DO SUDA BOG VAM OCI OTVORIO…ZIDAJTE POKAJNICE CRKVE kao VUJICA iz AZANJE sto ubi KUMA CRNOG DJORDJA…Od VUJICE OSTA SAMO KAMEN U AZANJI…bez potomaka….A OD VAS NI KAMENA……COVEK SE RODI DA UMRE,A CAS I OBRAZ DO VIJEKA…LAKA TI ZEMLJA VELIKI SRBINE-NJEGOSU………….

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *