Батине као ”лек”  који не лечи

Тим младих позоришних стваралаца прихватио се задатка да драму о судбини зависника и њиховог лечења на сцену постави управо ових дана када је почело суђење свештенику Браниславу Перановићу, оптуженом да је у манастиру Црна Река, у лечилишту зависника од наркотика, усмртио једног питомца

Mлада драмска списатељица Тамара Барачков инспирисала се за своју драму „Педесет удараца“ чињеницом да после појединих афера што из црквених лечилишта и азила за зависнике, али и из манастирских ћелија, с времена на време допру до јавности најчешће изостане кажњавање криваца, чак и ако дође до судских процеса. Наиме, обично се такви процеси, ако у међувремену не застаре предмети, завршавају без пресуда због недостатка валидних доказа или пак са минималним и условним казнама.

Млада редитељка Ана Григоровић прихватила се да ту драму постави на сцену и то управо ових дана када је почело суђење свештенику Браниславу Перановићу, који је у манастиру Црна Река, у лечилишту зависника од наркотика, применивши брутално батинање усмртио једног питомца. Тако се још једном доказало како батина није из раја изашла, поготово када је одвикавање од наркотика у питању. Тај случај поново је покренуо питање може ли и треба ли црква да има лечилишта за наркомане. Зато је ова представа потребна и корисна, јер ако позориште не може да измени ситуацију у судској пракси, нити пак да искорени девијантне појаве у манастирима и црквеним лечилиштима, оно ипак може да наведе на размишљање о потреби да се друштво суочи са овом проблематиком и почне да се ригидније односи према свим преступницима.

[restrictedarea]

Постављајући драму Тамаре Барачков, редитељ Ана Григоровић интерполирала је у текст документарне секвенце, које представу доводе у раван са актуелним појавама у односима државе, цркве и судства које се испољавају управо када се ради о положају и интересима младих. Режија је сасвим умесно те сцене презентовала под укљученим светлом у дворани, док су се фиктивни призори одигравали под сценском расветом. На тај начин режија је формирала двоструки ток представе – у једном глумци играју фиктивне ликове драме, а у другом, уз емитовање документарних звучних снимака глумци излажу своје погледе на обичаје, веру, кажњавање из васпитних разлога и постојеће противречности у лечењу зависника итд. Иначе, представу је редитељка замислила и реализовала у стилу минимализма – без кулиса, уз употребу тек неког реквизита, с тим што се сви глумци непрестано налазе на мало уздигнутој позорници или су поред ње, с тим што је реализација појединих дуо или групних сцена лишена непосредног међусобног обраћања, већ актери говоре сваки за себе, гледајући некуд у даљину, што ствара утисак тоталне отуђености. Читава екипа састављена је од веома младих глумаца, изузев једног који тумачи Оца Григорија, што је повлачило за собом да се и улога мајке Росе додели нешто старијој глумици. Требало би рећи да су сви глумци подједнако заслужни за успешно реализовано и стилски јединствено извођење ове представе.
У основи приче коју драма „Педесет удараца“ обрађује је повратак Андреја, једног од протагониста, који се после петнаест година враћа из Канаде у завичај да би присуствовао сахрани Ивана, свог друга из детињства, који је извршио самоубиство због психичких проблема и траума стечених у црквеним азилима у којима се лечио од алкохоличарске зависности. Сукобљава се са мајком Росом, али и са братом Вањом, који из малограђанских обзира настоје да избегавају разговор о правим разлозима Ивановог самоубиства. Улогу Андреја тумачио је Марко Јанкетић доследно и веома сигурно испољавајући ангажман да се истина о Ивановом животном удесу не прикрива. Суздржана у изразу, Тања Петровић донекле је успела да лик Росе учини уверљивим. Са потребном младалачком спонтаности, Милан Марић у улози Вање изградио је антиподну позицију према брату Андреју. Дејан Дедић као Иван успео је да убедљиво представи ову трауматизовану и очајем обузету личност. Јаков Јевтовић у улози Григорија успео је да дочара његову бескомпромисност и строгост као васпитача, баш као и сладострасничко иживљавање хомосексуалних склоности.
Сценограф Марија Јевтић једноставно је формирала сценски простор за представљање, док су костимографска решења Драгице Лаушевић потпуно у стилу савременог одевања. Музика Ирене Поповић доприносила је наглашавању одсудних драмских напетости. У свему једна добро реализована представа, која покреће и анализује низ акутних актуелних питања, посебно оних из домена лечења зависности.

„Педесет удараца”

ПОЗОРИШТЕ Сценa „Петар Краљ“ позоришта „Атеље 212“
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 18. јануар 2013.
ПИСАЦ ТЕКСТА Тамара Барачков
РЕДИТЕЉ Ана Григоровић
ДРАМАТУРГ Вања Николић
СЦЕНОГРАФ Марија Јевтић
КОСТИМОГРАФ Драгица Лаушевић
КОМПОЗИТОР Ирена Поповић
ДИЗАЈН ЗВУКА Давор Дубока

[/restrictedarea]