„Волфовицова доктрина“ пуца по шавовима

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Став да Русија не сме да се уједини са Украјином и поново да постане одлучујући фактор у Евроазији дефинисао је 1992. саветник председника САД-а Пол Волфовиц, стратег америчке хегемоније у униполарном свету

очев од новембра прошле године, у украјинској и руској штампи све чешће се појављују чланци и анализе који се баве приступањем Украјине Царинској унији Русије, Белорусије и Казахстана. Међутим, посебно на Западу, све је више душебрижника који „пророчки“ упозоравају Украјину да би „улазак у састав Русије“ донео зло њеном народу; да је то у супротности са њеним интересима и да је украјинска срећа на Западу, у евроатлантским интеграцијама, НАТО базама и ракетама упереним ка Москви. Тек тада, поручују ови гласноговорници из удобних и топлих кабинета Вашингтона и Брисела, украјински народ доживеће процват и благостање какво и заслужује – настављајући евроатлантским путем којим их је повео некадашњи председник Виктор Јушченко. Све би то, можда, имало каквог-таквог смисла, да пре само три године народ на биралиштима није буквално најурио Јушченка и његову „наранџасту екипу“ због потпуне пропасти Украјине. И управљање овом великом земљом предао у руке Виктору Јануковичу, који је пропагирао потпуно супротне вредности, а пре свега спољнополитички и економски ослонац на Русију.

СТАТУС ТАОЦА ЕУ Европски високи чиновници не пропуштају прилику да украјинским саговорницима пренесу поруку да је приступање Кијева Царинској унији Москве, Минска и Астане недопустиво и неспојиво са „европским путем“ Украјине. Који, према дубоком уверењу све већег броја украјинских и руских аналитичара, практично и не постоји. Јер, уз „белу шенген листу“, максимални домет Кијева у будућности могао би да буде тек статус кандидата за чланство у ЕУ. Тачније, статус таоца заробљеног у лавиринтима европских коридора, без имало наде да ће пронаћи пут до пуноправног чланства – а истовремено ускраћеног за алтернативне интеграције. За сада, Брисел Украјини још није доделио ни фамозну Студију о изводљивости, упркос чињеници да је Јанукович, само два месеца по избору за председника, званично одбацио идеју заједничке државе са Русијом, а као стратешки правац одредио улазак у ЕУ, што су многи његови бирачи протумачили као отворену издају.

[restrictedarea] Сада и он све јасније схвата да таква политика не доноси жељени резултат. Међутим, и околности су се промениле. После три године „тумарања без алтернативе“, Јануковичев унутрашњи и спољнополитички положај прилично се погоршао, а ресурси исцрпели, што су показали и недавни парламентарни избори – које је његова Партија региона добила тек уз помоћ, додуше легалне, изборне гимнастике – када је постало јасно да је удружена опозиција освојила скоро два милиона гласова више од „удружене власти“. Европа за Јануковича и Украјину није више без алтернативе. Врата Евроазијске уније широм су јој отворена, али је основно питање да ли власт у Кијеву сме да, супротно вољи Вашингтона и Брисела, крене новим путем. Другим речима: заслугом претходног режима ова велика земља далеко је одмакла „евроатлантским путем“, усвојила хиљаде европских закона, прописа, правилника и одлука, учланила се у бројне форуме, институције и друге „европске мреже“, па би промена курса била равна заокрету прекоокеанског брода. За доброг капетана то није превелики проблем, што је у Русији демонстрирао Владимир Путин, али Јанукович би тек требало да докаже државничке квалитете.
Све активније у „дискусије“ о стратешкој оријентацији Украјине укључују се, не само Европљани, већ и Американци. Можда би некога могло да зачуди тако активно мешање Американаца у послове једне земље која се налази 6.000 километара далеко од њиховог континента, али то само показује да је улог прилично велики. И да Јанукович, мало по мало, прикупља храброст за неке одлучније потезе, попут изјаве од 4. јануара у „Комсомолској правди у Украјини“, када је поручио да Кијев мора да приступи извесним променама националног законодавства, како би отворио могућности за сарадњу са Царинском унијом! Истовремено, Јанукович је разоткрио мистерију, признавши да је његова планирана посета Москви 18. децембра отказана управо зато што нису били до краја усаглашени сви детаљи будуће сарадње Украјине са Царинском унијом. Ако се зна да се, по доласку на власт пре три године, када је био најјачи, Јанукович прилично грубо изразио о Царинској унији („Нас то не интересује!“), његове најновије изјаве сведоче да се ситуација у Кијеву мења.
На Западу врло добро знају шта то значи. Пре свега, пропао је њихов план да врућ кромпир финансирања Украјине пребаце у наредних неколико година на Москву, све док је на власти „проруски Јанукович“. Кремљ је то прозрео из прве, и одбио да Кијеву упути и цент помоћи – све док Јанукович не одлучи да начини реалан заокрет, гарантован споразумима о приступању Царинској, а потом и Евроазијској унији. Тако је постало јасно да неће успети његова замисао да балансира између Истока и Запада. То му је ових дана прилично директно саопштио и бивши амерички амбасадор у Кијеву Стивен Пајфер, у интервјуу листу „Украјински тиждењ“. „Добро знам да у Украјини има људи који размишљају у стилу: Запад је толико забринут могућношћу да њихова држава уђе у руску сферу утицаја, да је спреман све да опрости. То није тако. Ја лично не сматрам да Украјина баш толико жели да буде део Русије. Могуће, у неким геополитичким комбинацијама боравак ваше државе у утицајној сфери РФ неће бити пријатан за Европу. Међутим, Европљане то не забрињава. Тешњи односи са Русијом, уместо интеграције са ЕУ, нанеће далеко више штете Украјини него Западу“, испалио је Пајфер цео класични арсенал западних чиновника, којег се „кандидати за ЕУ“ највише плаше.

ПОНУДА КРЕМЉА А, вероватно, не би требало. Јер, читава Пајферова конструкција заснована је на погрешним поставкама. Пре свега, Русија, бар за сада, и не жели да Украјина буде њен саставни део. Оно што Кремљ нуди, веома је прецизно дефинисано и недавним истраживањем јавног мњења које су заједнички спровели кијевски Међународни социолошки институт и утицајни руски „Левада центар“ – „Да ли се залажете за то да Украјина и Русија буду независне, али пријатељске државе, са отвореним границама, без виза и царинских баријера“? У Украјини је потврдно одговорило чак 72 одсто испитаника, а у Русији 60 процената. Занимљиво је да се и на западу Украјине, где антируски националисти имају најјаче упориште, позитивно изјаснило чак 63 испитаних грађана. А то потпуно демантује Пајферове тврдње да су Украјинци, наводно, листом против зближавања са Русијом.
Рекло би се да ствари стоје обрнуто, да народи обе земље већински желе дубље интеграције и да би од тога имали велике користи. Прорачуни показују да би Украјина, самим уласком у Царинску унију са Русијом, могла брзо да повећа бруто друштвени производ за око 15 одсто. И, што је најважније, ова перспектива се Кијеву отвара одмах, док чланство у ЕУ, чак и да Брисел то заиста жели, не би могло да се оствари у наредних 12-15 година. Тако се, као најлогичнији, намеће следећи закључак: ЕУ не жели Украјину (као што не жели ни неке друге земље), али, првенствено на захтев Вашингтона, не жели ни да је препусти утицају Москве. Став да Русија не сме више никад да постане одлучујући фактор у Евроазији, због чега би требало да се спрече интеграције на постсовјетском простору, још 1992. дефинисао је тадашњи саветник председника САД-а за безбедносна питања Пол Волфовиц, као један од креатора Стратегије националне безбедности и аутор скандалозне доктрине америчке хегемоније у униполарном свету, познате као „Волфовицова доктрина“. Иначе, Волфовиц, каснији председник „Светске банке“ (смењен због фаворизовања своје љубавнице), истинску „славу“ је стекао тек 2007, после једног бизарног догађаја – када се изуо у џамији у Једрену и показао своје поцепане чарапе.
Његова следбеница је и државни секретар Хилари Клинтон, која је недавно изјавила да је циљ САД-а да, на све начине, не дозволи да се оствари интеграција Царинске и Евроазијске уније под вођством Русије. Клинтонова је саопштила циљеве своје земље, и јасно се види да доктрине које су деценијама развијали Волфовиц, Збигњев Бжежински и други стратези униполарног света – и даље важе. И да је далеко од истине када амбасадор Пајфер каже да је Запад „незаинтересован“ за Украјину. Напротив, Американци одлично знају да би савез Русије и Украјине изазвао тектонске промене у Евроазији. И да би „Волфовицова доктрина“ у Источној Европи тада била избушена као и његове чарапе. Зато ће се западни притисак на Јануковича све више појачавати, а кулминација целог процеса десиће се до 2015. године – када Украјини предстоје одлучујући председнички избори, а на историјску сцену, истовремено, и званично ступи Евроазијска унија. Јануковичу је потпуно јасно да су ова два догађаја у најтешњој међусобној вези, али му времена и маневарског простора за стратешки заокрет преостаје све мање.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *