Како је перјаница независног војвођанског новинарства Динко Грухоњић написао пригодан новогодишњи текст – „Србија је Мордор”, и којим аргументима је оснажио ово своје писаније
Иако знамо количину нетрпељивости и безобразлука коју домаћи припадници антисрбизма изливају кроз медије, преко НВО сектора и других „канала“, неретко срећемо и нешто што прелази сваку црту разумности. Перјаница независног војвођанског новинарства Динко Грухоњић у том духу написао је пригодан новогодишњи текст – Србија је Мордор.
Да подсетимо, Мордор је митска земља сенки и зла у Толкиновом делу „Господар Прстенова“ од којег је направљена серија холивудских филмских хитова. Но, није први пут да се политички користи алегоријско поређење митске земље са неком реалном. Тако се и после Другог светског рата, када је већи део Толкиновог дела настао, спекулисало да ли је узор за Мордор била нацистичка Немачка, а Хитлер „јунак“ по чијем лику је настао Саурон.
СТЕРЕОТИП Но, нама је значајније да ово није први пут да неко пореди Србију са митском земљом Мордор. Још Миша Глени у свом бестселеру („Смрт Југославије“) Милошевићеву Србију назива Мордором. Дакле реч је о западном стереотипу о Србији као земљи зла и мрака. То је класични пропагандни стереотип у којем сатанизујете противника или оног кога желите да понизите и покорите. Да бисте добили подршку јавности и савезника потребно је тај народ прогласити за злочиначки, геноцидни и варварски. Митске слике икона масовне културе – из Толкинових дела – су душу дале за медијску сатанизацију неке државе. Исто тако показују и манихејски ментални код припадника западних елита које желе да виде и другима представе ствари у оштрој црно-белој подели.
Није проблем што су Западњаци прогласили Србију за Мордор већ што је то прихватио део домаће елите. Они су се сами прозвали „другом Србијом“, али се чини да су својим нихилизмом и негаторским односом пре завредели имена: Несрбија и Антисрбија.
Дакле Србија је Мордор – земља мрака и зла у визији не само Динка Грухоњића који јe направио лепу каријеру у Србији. Постао је он, наиме, шеф удружења војвођанских новинара, предавач на факултету у Новом Саду, уредник сајтова и дописник домаћих и страних медија, члан НВО удружења, професионални аутономаш и војвођански националиста. Речју успешан човек који је успео тако што је просипао своју жуч кроз медије, као у овом тексту.
ТУМОР Према Грухоњићевом виђењу, ситуација у савременој Србији чак је и гора него 1991, сада је лудачки и злочиначки српски национализам „метастазирао у галопирајући тумор мозга“. Овде људи никога не воле „они шкргућу зубима на сваком ћошку, на свакога. Они не знају шта је љубав… Они се најбоље осећају када мрзе.“ Ти и такви становници Мордора се по њему клањају господару Вучићу који је нови Саурон – мрачни господар проклете земље сенки – српског Мордора. Сад следи трагикомичан опис Александра Вучића који је „ходајућа мржња, он је отелотворење зла, он је Удај Хусеин, он је Саурон. Зато га, као у Мордору, призивају да, као хордама орки, управља њима. Светина, пучина вапи за диктатуром. И диктатуру ће добити. Потпуно поремећени Господар ће наставити са хапшењима. Ухапсиће и свога бившег друга Тому. Ухапсиће на крају и себе. А светина ће урликати: ухапси мене, ухапси мене, ухапси мене“.
На крају Грухоњић закључује да је једина утеха у злом Мордору – Србији, једино уточиште од српске помахнитале националистичке звери – Војводина. Када он и његови истомишљеници међутим кажу Војводина, они не мисле само на „Војводину републику“ коју тако зазива Чанак, већ о томе да северна српска покрајина отплови далеко од остатка Србије или пак да је од ње дели некакав кинески зид. Њихова Војводина није само „наши новци у нашем џепу“, већ и потпуна промена културног и идентитетског кода како би се потпуно удаљили од прљавог и примитивног балканског Мордора. Кад се каже Независно друштво новинара Војводине то пре подразумева некакво друштво новинара независне Војводине, као што аутономија (Војводине) алудира на сепарацију и у политичкој и економској, али и у културној сфери. Или краће немачки речено Војводина ибер алес. Или – још краће, српски, речено: ћераћемо се још.