Srbija do Jarinja, Kosovo do Njujorka

Piše Nikola Vrzić

Premijeru Ivici Dačiću skupštinska Rezolucija i predsednikova Platforma trebalo je da vežu ruke u nastavku pregovora sa Hašimom Tačijem i Ketrin Ešton, da mu ne dopuste da im u Briselu pokloni još više srpskog Kosova i Metohije. Nažalost, Rezolucija i Platforma će mu omogućiti da  i Kosovo i Metohiju tamo, u Briselu, preda kao da su njegovi

Šta nam se to dogodilo? Umesto nacionalnog jedinstva u odbrani Kosova i Metohije, dobili smo jedinstvo rodonačelnika politike predaje Kosova i Metohije i nastavljača te njihove politike. Umesto prekida u donošenju briselskih zaključaka koji idu na štetu Srbije, dobili smo podršku svim dosad donetim (takvim) zaključcima, i podršku da se sa donošenjem istovetnih zaključaka nastavi. Umesto male srpske pobede, što je prvobitna Platforma predsednika Srbije Tomislava Nikolića bila kada je izašla sa Andrićevog venca, i još manje, ali ipak nekakve pobede kada je na osnovu već ublažene Platforme prošle srede sastavljen prvobitni predlog skupštinske Rezolucije, dobili smo poraz čijeg ćemo poražavajućeg dejstva postati svesni već kada, na osnovu ovakve skupštinske Rezolucije, budu ukinute (i preostale) institucije države Srbije na Kosovu i Metohiji, kada Srbija i Kosovo potpišu pravno obavezujući sporazum o dobrosusedskim odnosima, i kada nezavisno Kosovo uđe u Ujedinjene nacije, kako to premijer Ivica Dačić već najavljuje. A sve u skladu sa naredbama Evropske unije, iščekujući sledeća njena naređenja.

ISTORIJA ZA PONAVLJAČE Ukratko, kao što smo se i pribojavali, ponovila nam se situacija iz septembra 2010. godine; tadašnji poraz, pri tom, otvorio je put današnjem. I te, 2010. godine, Srbija je (slabašno, ali jeste) pokušala da učini nešto za sebe, i Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija podnela je predlog rezolucije koji bi otvorio mogućnost novim pregovorima o statusu Kosova, i to pod okriljem UN-a. A umesto toga, posle pritiska Brisela i Vašingtona, podnet je zajednički, inače sasvim suprotan, predlog rezolucije kojim je onemogućen nastavak dijaloga o statusu Kosova, dok je sam dijalog (o tehničkim pitanjima) iz UN-a premešten pod okrilje Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. I kao što je tada bivši šef srpske diplomatije Vuk Jeremić, kao glavni propagator prvobitne rezolucije, propustio priliku da ispadne čovek i ogradi se javno od onoga što je, nauštrb interesa Srbije, a verovatno i protiv njegove volje, učinjeno od njegove inicijative, tako je i Tomislav Nikolić – istina, u međuvremenu prepušten na milost i nemilost evroatlantskom toplom zecu, ostavljen uglavnom sam da se brani od napada i spolja i iznutra, i nedovoljno čvrst da bi se, tako ostavljen od svih ostalih, čvrsto oslonio na podršku Srba s Kosova, Srpske pravoslavne crkve i Demokratske stranke Srbije – sada propustio svoju priliku…
Šta nam se to, dakle, dogodilo? Kako je mala srpska pobeda, kako smo je nazvali posle čitanja predsednikove Platforme, zamenjena velikim srpskim porazom? U čemu se tačno sastoji pobeda oponenata prvobitne predsednikove Platforme? Željnih da je obesmisle, željnih da iz nje izbace sve što je činilo njenu osnovnu vrednost – definisanje Kosova i Metohije kao autonomne pokrajine u sastavu Srbije, definisanje budućeg postupanja Vlade Srbije u skladu sa ovako definisanim ciljem, i definisanje obaveze toj istoj vladi da prestane da u Briselu postiže dogovore koji će Kosovo činiti državom nauštrb države Srbije.
Nešto se, naime, dogodilo između srede i četvrtka prošle nedelje; između Nemanjine 11, Vlade Srbije, i Trga Nikole Pašića 13, Doma Narodne skupštine Srbije. Nešto, što kroz nekoliko detalja otkriva da će se, umesto za Kosovo je Srbija, Vlada Srbije odsad boriti za (nezavisno) Kosovo u Evropskoj uniji i Ujedinjenim nacijama.
Evo tih detalja. Pažnje vrednih, zato što otkrivaju da su im namere nečasne.
Posle sednice Vlade Srbije, održane minule srede, iz Vlade Srbije dobili smo (prvobitni) tekst Rezolucije. Jeste, bio je i taj tekst manjkav, i bilo je isuviše Evropske unije u tom tekstu, ali je sadržavao i tačku 1v). Ona je Vladu Srbije obavezivala da sve buduće sporazume „u nastavku dijaloga o rešavanju tehničkih i političkih pitanja“ postiže „isključivo u skladu sa stavovima i krajnjim ciljevima utvrđenim sadržinom, duhom i obrazloženjem ove Rezolucije“, pri čemu je to Obrazloženje poprilično podrobno opisivalo šta se sme, a šta ne sme učiniti u nastavku dijaloga, uz sasvim jasno izrečen stav da su „razlozi za donošenje ove Rezolucije sadržani u potrebi da se utvrdi okvir delovanja državnih organa u odbrani suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije“.

Skupština Srbije će, međutim, dobiti, i na kraju izglasati, tekst Rezolucije u kojem ne postoji ni „o“ od Obrazloženja (ono Obrazloženje, sastavni deo prvobitne Rezolucije koja je izašla iz Nemanjine 11, netragom je nestalo, bez ikakvog obrazloženja). I, što je još gore, u usvojenoj Rezoluciji više nema ni reči, ali ni jedne jedine reči, o „odbrani suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije“. Štaviše, spomenuta tačka 1v) izmenjena je, ne do neprepoznatljivosti, već do svoje sušte suprotnosti; baš kao što je učinjeno sa zlosrećnom UN rezolucijom 2010. godine. Pa tako, upravo u skladu s njom, u subotu usvojenom tačkom 1v) srpska Skupština usvojila je, i prvi put legalizovala, i sve dogovore koje je, na osnovu preokreta! iz 2010, u Briselu postigao Borko Stefanović. I još ponešto, u perspektivi još strašnije po srpske, državne i nacionalne interese: „Vlada Republike Srbije se ovlašćuje da nastavi sa implementacijom već postignutih dogovora i sporazuma sa predstavnicima PIS u Prištini. Predstavnici Republike Srbije obavezuju se da u nastavku dijaloga o rešavanju tehničkih i političkih pitanja (…) buduće sporazume postižu u skladu sa stavovima i osnovnim ciljevima ove Rezolucije.“ I u tome upravo i leži glavni problem, i glavna opasnost. Jer proklamovani cilj, državni i nacionalni, nije borba za očuvanje teritorijalnog integriteta zemlje, niti očuvanje suvereniteta nad Kosovom i Metohijom – oni se, rekosmo, i ne spominju – već samo, i isključivo (tačka 1b), „cilj razgovora je stvaranje uslova za srpsku zajednicu i sve druge zajednice na Kosovu i Metohiji, kojima se garantuje sigurnost i puna zaštita ljudskih prava“. Taman toliko Srbima i nudi Ahtisarijev plan za nezavisnost Kosova, koji je Srbija jednom odbacila, jer je odbacivala sve što odbacuje pravo Srbije nad Kosovom i Metohijom…
Šta će to značiti u praksi? Značiće da između EU zahteva Srbiji – a trenutno zahtevaju od nas, podsećamo, da ugasimo sve institucije države Srbije na KiM; da ne blokiramo nezavisno Kosovo na njegovom putu ka EU; da sa tim, nezavisnim Kosovom, potpišemo pravno obavezujući sporazum o dobrosusedskim odnosima; da pomognemo Kosovu, tako što ćemo Rusiju i Kinu ubediti da u Savetu bezbednosti ne stave veto, da postane članica Ujedinjenih nacija – značiće dakle da između ovih EU zahteva, i ispunjavanja svih tih zahteva, više ne stoji ništa. Da su Ivici Dačiću, umesto da budu zavezane, ruke sad potpuno odrešene.
Da se ovakvom usvojenom Rezolucijom zaista ne brane interesi Srbije i Srba, već se ispunjavaju zahtevi EU, svedoče i njene tačke 1d) i 4. U njima se, u skladu sa EU nalogom da jedni drugima ne blokiramo evropski put, navodi da bi „razgovori sa predstavnicima PIS trebalo da daju doprinos (…) evropskoj budućnosti Srbije i regiona“, te da dijalogu pristupamo „svesni značaja“ postignutog rešenja „u kontekstu dalje i ubrzane integracije čitavog regiona Zapadnog Balkana u Evropsku uniju“. Kako (eventualni) dogovor Beograda i Prištine, jasno, ne može imati nikakvog uticaja na bilo kakve integracije Sarajeva ili Podgorice i Skoplja, jasno je da se ovi stavovi odnose, isključivo, na Prištinu i njene (inače samoubilačke, ali to je već njihov problem) namere da se priključi briselskoj Uniji.
A da Vlada Srbije zaista namerava da Briselu i Prištini popušta i dalje, da namerava da, u skladu sa njihovim željama i nalozima, Srbiju i dodatno ukloni sa Kosova, posvedočio je za skupštinskom govornicom i sam Tomislav Nikolić. Pročitao je stavove iz svoje Platforme koje vlada nije htela da uvrsti u Rezoluciju; dva su posebno interesantna. Prvi koji su odbili: „Vlada Republike Srbije će u cilju zaštite državnih interesa u daljim dogovorima sa PIS u Prištini polaziti od toga da svako rešenje, bilo opšteg ili nekog posebnog pitanja (…) mora da bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244.“ I drugi koji su odbili: „U okviru tzv. tehničkog dijaloga za oblasti energetike i telekomunikacija, koji je uslov za otpočinjanje pregovaračkog procesa sa EU, vlada neće omogućiti promenu stanja na terenu u korist PIS, slabljenje pregovaračke pozicije Srbije u političkom dijalogu na visokom nivou i potencijalnu destabilizaciju bezbednosnih prilika.“

NOVA SKUPŠTINSKA VEĆINA I treba li, imajući sve ovo u vidu, da nas čudi što je, posle bestidnog skupštinskog igrokaza ove subote – na koji nećemo trošiti mnogo reči jer nam je od reči izgovorenih tamo, zaista, i iskreno, muka – Rezolucija za nastavak pružanja pomoći izgradnji nezavisnog Kosova usvojena ubedljivom većinom glasova? Što su se, na toj novoformiranoj većini, okupili rodonačelnici politike izdaje i predaje Kosova i Metohije njegovim okupatorima, dakle DS, i verni nastavljači njihove politike – vladajući SNS, SPS i URS – svaki sa svojim satelitima. Iz sale je pre glasanja izašao LDP, tek da bi se od ovih razlikovao, ali ipak i principijelno, zato što se u susret njihovim željama da priznamo nezavisno Kosovo ne ide brzo koliko bi to oni želeli, dakle odmah, već se ovom maskom od pregovora, sa ishodom unapred zacrtanim, s tim konačnim rešenjem oteže. A protiv je, iz razloga koji su razumljivi u meri njihove doslednosti, glasao samo DSS, (p)ostajući jedini u srpskoj Skupštini koji se bori za Srbiju u njenim ustavnim okvirima.
I treba li još, posle onakve Rezolucije, i ovakve nove skupštinske većine, da nas čudi što je, samo nekoliko dana posle njenog usvajanja, Ivica Dačić prvi put otvoreno, a onda iz dana u dan, počeo da najavljuje svoj dogovor sa Hašimom Tačijem o ulasku Kosova u Ujedinjene nacije? „Možemo čak i da pričamo o stolici za Kosovo u UN, ali moraju i oni nešto da daju u sklopu sveobuhvatnog rešenja. Šta oni misle, da bi mi trebalo da damo sve?! Ako nema sveobuhvatnog rešenja onda nema ni stolice u UN.“ Pa je priznao i da upravo to – kosovsku stolicu u UN – od nas traži i Evropska unija: „Oni nas pritiskaju preko Evropske unije, a mi im ne damo u Ujedinjene nacije. I šta, treba li tako da se ćeramo godinama?“ Sve je ovo premijer Srbije izgovorio u utorak. U sredu, pokazao je da mu se nije omaklo, već da učlanjenje nezavisnog Kosova u UN postaje jedan od ciljeva njegove vlade; ponovio je da je „Srbija otvorena i za to pitanje, kao i za sva ostala, kako bi se sva pitanja rešila u potpunosti“, te da je „za Srbiju neprihvatljivo bilo kakvo parcijalno rešenje ukoliko nema sveobuhvatnog dogovora. Ako nema rešenja o statusu iluzorno je razgovarati o UN“. Što će reći da je Dačiću sasvim prihvatljivo da Kosovo uđe u Ujedinjene nacije kada se dogovore i o svim drugim pitanjima; a kakvi bi ti ostali dogovori, sa Kosovom u UN, mogli da budu sa stanovišta očuvanja srpskog suvereniteta nad KiM, zaista nije teško zamisliti.
I opet je samo DSS uspeo da primeti da premijer, koji se zalaže za ulazak dela svoje zemlje u Ujedinjene nacije, mora da podnese ostavku. „Dačićeva izjava je sunovrat i otvorena antidržavna politika. To je vrhunac kapitulantske politike koju vodi Dačić. Niko do sada nije u ime Srbije dao ovakvu izjavu (dodajemo ovome: niko čak, ni od onih koji to traže od Srbije, nije dosad taj zahtev ovako javno formulisao, trudeći se da ga maskira frazama o normalizaciji odnosa i modelu dve Nemačke). Dačić je ovom izjavom sam sebi oduzeo svako pravo da vodi Srbiju. Zbog toga mora odmah da podnese ostavku“, rekao je u ime DSS-a Petar Petković, portparol ove stranke.
Dačiću se, istini za volju, usudio da usprotivi i Tomislav Nikolić, predsednik Srbije. Glasom sve slabijim, neuverljivijim posle kolapsa njegove prvobitne Platforme, rekao je da je „neprihvatljivo“ da Kosovo dobije stolicu u UN, i da se, ukoliko je premijer mislio da je to pod izvesnim uslovima moguće, on sa premijerom ne slaže.
Znači li ovo duboko neslaganje premijera i predsednika, i to o suštinskom državnom i nacionalnom pitanju, da nam se vanredni izbori ipak bliže? Isuviše se ta mogućnost u poslednje vreme demantuje, da bismo tim demantijima mogli olako da poverujemo. Pa i bilo bi logično takvo rešenje jer je ovolika, sluđujuća raspolućenost državnog vrha, neodrživa pred izazovima koji nam predstoje u narednih nekoliko meseci. Bilo bi logično da predsednik ima podršku u partiji koju je doveo na vlast. Bilo bi logično i zato što je borba protiv visoke korupcije koju njegova (bivša) partija toliko zagovara, izgleda, nemoguća u situaciji u kojoj svaka ili svaka druga istraga dovede do jednog od partnera u vlasti, pa tu mora i da stane.
A opet, moguće je i sasvim drugačije razmišljanje: ako je evroatlantski Zapad, kao što jeste, jer se sa DSS-om o koaliciji nije smelo ni razgovarati, formirao ovakvu Vladu Srbije, znajući da će sa Kosovom ona uraditi ovo što i radi, kao što je i prethodnu vladu formirao da bi s Kosovom uradila ono što i jeste, da li je logično očekivati njen raspad, i vanredne izbore, dok ne završi ono zbog čega je i formirana, uprkos svim svojim unutrašnjim trvenjima? Jer bi se u suprotnom, zbog izbora, to što bi na Kosovu trebalo da se uradi odložilo. Kao što je onomad, u prošlom sazivu vlade, usred krize između DS-a i URS-a tadašnji nemački ambasador Volfram Mas rekao da od vanrednih izbora u Srbiji nema ništa. I bi tako. Pa smo u međuvremenu postigli briselske sporazume o granici, o kosovskom državljanstvu za sve Srbe Kosova i Metohije, priznali Vrhovni sud Kosova… Što znači da će do vanrednih izbora ili do prekomponovanja vlade bez ikakvih izbora, tako da u nju, nošen Rezolucijom koju su zajedno izglasali, uđe (i) DS, doći tek kada na dnevni red dođe i poslednja faza tekućeg procesa. Formalno priznanje nezavisnosti Kosova, to jest promena Ustava Srbije, što će nam se i dogoditi ako ostane DSS jedini koji se opire rasturanju Srbije. Dok ćemo u međuvremenu, jurcajući za datumom koji od EU, shodno najavi nemačke kancelarke Angele Merkel, nećemo ni dobiti (a kad bismo ga dobili, zar je vredan ičega, a kamoli Kosova i Metohije?), nezavisno Kosovo upisati u Ujedinjene nacije…
I tako će, neveselo i bez ikakve nade da će biti išta veselije, osim kad se od muke napijemo da zaboravimo šta nam se dešava, i biti dok vi, Srbi, sedite kod kuće i gledate kako vam ruše državu. Kao da imate još jednu u rezervi. Ili vas se, zaista, sve to nimalo ne tiče?

 

Jedan komentar

  1. Očigledno da ŽUTI KARTEL još SISA preplašenu Srbiju jer diskusija
    i galama vlade i poslanika UKUPNO nevodi rešenju krize koju je
    stvorio DOSOVSKI CRVENO ŽUTI KARTEL. NATO IMPERIJA tempirala je
    BOMBU dikusiju i prekid sednice dabise dogovorila prevara na
    perfidan način OVCE SITE I KUPUS NA BROJU. Dokle SNS čeka da
    kaže KOFERČETU dosta.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *