ДР МИРОСЛАВ СВИРЧЕВИЋ: „НОВОПАЗАРСКИ САНЏАК“ КАО НОВО КОСОВО ИЛИ ГДЕ ЈЕ ИЗЛАЗ ИЗ ДЕФАНЗИВЕ?

У домаћој и страној публицистици, па и у историографији, вазда је постојала извесна неуједначеност у употреби термина „Новопазарски санџак“ за Рашко-полимску област Старе Србије – данас подељену између Србије и Црне Горе. Тенденциозна и погрешна употреба овог термина за наведену област довела је временом до његовог језичког скраћивања али и проширивања његовог територијалног опсега (нпр. на Плав и Гусиње у Црној Гори), тако да је данас у употреби термин „Санџак“ – који је од означавања османске административно-територијалне јединице са седиштем у Новом Пазару постао политичка тековина, чији је носилац бошњачка популација у Србији и Црној Гори, премда недовољно дефинисана и доста нејасна. На злоупотребу овог термина, посебно у међународној политици, указивао је још Јован Цвијић давне 1904. године. Наш највећи географ о томе је записао следеће:

„Извдојио се по својим пластичким и комуникационим особинама северозападни део Старе Србије, који је од Берлинског конгреса добио погрешно али укорењено име – Новопазарски санџак; он се у последње време услед свог политичког положаја још више диференцирао. То је крајњи југоисточни део динарске системе; најзгоднија централна област високих и шумовитих крајева између Таре и Западне Мораве; природно се овде могао развити центар планинске државе каква је била Рашка. У њему су се даље укрштали познати босански пут и каравански путеви, који су из Ибра и копаоничке области ишли преко Новог Пазара и Пећи за зетско приморје […] У новије је време Новопазарски санџак добио и велику политичку важност, јер од Берлинског уговора има положај ‘уметнуте земље’ између трију држава, које имају сличне политичке тежње: Србије и Црне Горе, с једне, и Аустроугарске, с друге стране. Та ‘политичка земљоузина’, којим је Берлински уговор оставио растављене Србију и Црну Гору, широка је у правој линији око 50 километара. Услед тога је он сада после централне области политички најважнији крај Старе Србије и Македоније“ (Јован Цвијић, Говори и чланци, Београд, 1921, 144–145).

Ради потпунијег разумевања политичко-територијалних појмова који се односе на Рашко-полимску област Старе Србије, потребно је подсетити се историјата настанка Новопазарског санџака, али и Косовског вилајета. Године 1865. османска власт у Цариграду донела је нову уредбу за уређење Босанског вилајета (елајета), који је био подељен на седам санџака: Сарајевски, Травнички, Бихаћки, Бањалучки, Зворнички, Херцеговачки и Новопазарски. Ово је заправо био почетак Новопазарског санџака. Он је обухватао следеће казе (ниже османске административно-територијалне јединице): Новопазарску, Пљеваљску, Пријепољску и Колашинску. Последње три казе су до тог момента припадале Херцеговачком санџаку, а једно време и посебном Херцеговачком елајету.

ИМЕ БЕЗ УТЕМЕЉЕЊА Међутим, године 1872. извршене су нове промене у административно-територијалној структури Босанског вилајета. Новопазарски санџак је био извучен из његовог састава, те је са Пљеваљским мудирлуком и Нишким санџаком сачињавао нову јединицу – Новопазарски вилајет, али је то османско управно подручје веома кратко трајало. Године 1877. Новопазарски вилајет био је расформиран а подручје Новопазарског санџака укључено је у састав новоформираног Косовског вилајета.

Недуго после Берлинског конгреса и аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (тачније 1880. године) административно подручје Новопазарског санџака било је још једном реорганизовано. Западни део тог подручја ушао је у састав новоформираног Пљеваљског санџака, који је обухватао Пљеваљску и Пријепољску казу, те Прибојски мудирлук. Овај санџак опстао је све до Балканских ратова 1912–1913. године. Остатак подручја ранијег Новопазарског санџака организован је као посебан санџак (мутесарифлик) са седиштем у Сјеници. На тај начин је настао Сјенички санџак, који је такође трајао до протеривања османске државе са Балкана. Почетком XX века Сјенички санџак имао је у свом саставу следеће казе некадашњег Новопазарског санџака: Сјеничку, Бјелопољску, Нововарошку и Доњоколашинску. С друге стране, само је Новопазарска каза била припојена Приштинском санџаку.

Тако је Новопазарски санџак престао да постоји као посебна османска административно-територијална јединица, али се стари назив и даље користио у пракси. Временом је све више добијао политичко значење, посебно у плановима великих и регионалних сила, што је данас више него очигледно. Међутим, оно што је важно јесте чињеница да термин „Новопазарски санџак“ (тј. „Санџак“ као његова скраћеница) није адекватан: целокупан простор који се жели покрити његовим називом био је у саставу неколико санџака само у новијем историјском раздобљу, нпр. од Берлинског конгреса 1878. године до Балканских ратова 1912–1913. године. Због тога употреба тог термина за читави простор Рашко-полимске области као најосетљивије српске земље (спаја Србију, Црну Гору и Републику Српску) од Пљеваља до Новог Пазара није адекватна и нема историјског утемељења. Она представља својеврсну манипулацију историјским чињеницама зарад постизања недобронамерних политичких циљева – за стварање неке врсте аутономне политичке јединице, која би могла имати и државне прерогативе.

У том смислу је и иницијатива покренута од амбасадора моћних земаља у Србији (САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Турске) још 2009. године са лицемерним, провокативним и некоректним називом „Пријатељи Санџака“, више него индикативна. Такође, захуктала неоосманистичка Турска предвођена амбициозним премијером Реџепом Тајипом Ердоганом и шефом дипломатије Ахметом Давутоглуом, увелико сматра да се може отворено мешати у унутрашње ствари Србије, пре свега као покровитељ, помиритељ и ујединитељ завађених верских и политичких вођа домаћих муслимана-Бошњака, што је одавно прекорачило границе уобичајених дипломатских манира и доброг укуса.

Званична Србија, коју је у то време оличавала власт Бориса Тадића, није била на висини историјског тренутка, те није реаговала на ову непринципијелну офанзиву западих земаља и Турске, и то због примене евроатлантске политике по сваку цену. Напротив, у неким моментима власт Бориса Тадића је чак прижељкивала, а у неким и тражила отворени уплив Турске у збивања у Рашко-полимској области, што је нанело несагледиве штете националним интересима Србије и Републике Српске. После потписивања тзв. Истанбулске декларације ствари су отишле толико далеко да је маневарски простор Србије за самоодбрану и заштиту националних интереса и на простору Рашко-полимске области веома сужен. О томе сведочи и подизање спомен-плоче ноторном сараднику нацистичке Немачке и српском непријатељу Аћиф-Бљути Хаџиахметовићу у Новом Пазару. И овом провокацијом – правим ниским ударцем у „слабине“ српске државе – моћне западне земље поручују Србији где јој је место и да ће на овај или онај начин отворити тзв. „Санџачко питање“, пошто је очигледно да се и после промене власти Србија лагано и без отпора повлачи пред проблемом Косова и Метохије. Сигурно је да лицемерни Запад не хаје за антифашизам и своје идеје које сматра прогресивним и слободоумним, бар кад су његови политички и економски интереси у питању; тада се могу и Хитлерови сарадници славити јер – дабоме – интереси су пречи од свега, посебно од књишких идеала.

* * *

КАКО СПРЕЧИТИ НЕПОВОЉАН РАЗВОЈ Без обзира на пропуштено време и погрешну политику, која је нарочито била вођена од 2008. године, време је да Србија коначно пређе у офанзиву и спречи неповољан развој догађаја, а то је могуће само редефинисањем укупне политике према великим силама и земљама у окружењу, а у циљу заштите сопствених државних и националних интереса. Таква нова политика подразумевала би: очување суверености над целокупном државном територијом Србије, укључујући Косово и Метохију, југ Србије, Рашко-полимску област и све остале српске земље које странци из сопствених интереса могу дестабилизовати и од њих правити политичке факторе, реформу политичког и правног система, обнову војске, сузбијање корупције, оживљавање привреде и изградњу новог културног обрасца на темељима најсветлијих културних достигнућа из времена Краљевине Србије.

Да би се све ово постигло мора се одмах напустити политика евроатлантских интеграција (посебно политика по сваку цену) пошто је она узрочник катастрофалне ситуације у којој се Србија нашла. Са Бриселом се може имати уговор о привилегованом партнерству, и то је максимум докле Србија може ићи; такође, могуће је и са државама чланицама Европске Уније потписивати билатералне уговоре о сарадњи који ће у наредном периоду сигурно добијати на значају услед јачања национализма и протекционизма услед економске и политичке кризе у Европи; са САД (а то значи и са НАТО пактом) Србија мора сарађивати хладно и трезвено, по принципу „колико пара, толико музике“, без позивања на пријатељство и савезнишсто из два светска рата, таман толико да се избегне било какав амерички гнев који би се могао опет обрушити на Србе; то истовремено значи да Србија треба остати у аранжману „Партнерство за мир“, али и не улазити у чланство НАТО, док би лагано и без велике буке почела гледати и према евроазијским одбрамбеним алтернативама, упоредо са слабљењем војне и финансијске моћи Брисела и Вашингтона.

Најважније је успоставити озбиљне и дугорочне односе партнерства и сарадње са државама које су изразиле спремност да подрже Србију у напорима да очува свој суверенитет и територијални интегритет. На глобалном плану то су Русија, Кина и Бразил, земље у успону, које су и саме показале да рачунају на Србију као на свог значајног политичког и економског партнера. Савезништво са овим државама је неопходно јер се само под њиховом заштитом Србија може еманциповати од западног протектората и успоставити равнотежу у својим односима са Бриселом и Вашингтоном. А у таквој ситуацији, када схвате да и иза Србије стоје сила и заштита, западне земље ће и те како показивати своје љупко, напудерисано лице према Србији. У супротном, без те заштите, Запад ће се према Србији односити као и до сада – искључиво као улични силеџија.

КО СУ СРПСКИ САВЕЗНИЦИ Да је све ово могуће потврдио је и хладноратовски бард америчке спољне политике, неуморни велики стратег и играч „политичке партије шаха“ на глобалном плану „који увек побеђује“ – Збигњев Бжежински. У својој најновијој књизи „Стратешка визија. Америка и криза глобалне моћи“, Бжежински је нелагодно и депримирано констатовао да су САД и западна цивилизација на заласку својих моћи и да ће у блиској будућности нови политички и економски центар бити у Азији, међу којима ће Кина и Русија имати готово најважнију улогу.

На Балкану најважнији српски савезници јесу Република Српска, Грчка и Румунија. Само уз савезништо са овим државама Србија може обезбедити опстанак и остварити препород. Русија а вероватно и Кина сигурно би подржале такав савез, као и неке друге државе из Европске Уније које имају дугорочне планове са Русијом. Оно што је такође важно јесте чињеница да се сарадња са највећим српским непријатељима на Балкану мора прекинути или макар свести на минимум. То су већ традционално непријатељске државе, које су вазда гледале да нанесу што више штете Србији и српском народу: Хрватска и Албанија, којима треба додати и нелегалну арбанашку власт на Космету; после њих то су још Федерација Босне и Херцеговине и дукљанска Црна Гора. Осим тога, мора се пратити политика Словеније, Мађарске, Турске и Бугарске, пошто и ове државе могу својим потезима утицати на положај Србије и њене међународне односе.

Ово су неопходни предуслови за излазак Србије из дводеценијске дефанзиве у одлучну и снажну политичку и дипломатску офанзиву, како би обезбедила своје место под сунцем. И поред погрешне политике свих српских влада од петооктобарског пуча 2000. године до данас, и даље постоје могућности за озбиљно редефинисање српске националне политике, али како време одмиче и оне су све слабије. Уколико се ово не уради, велики су изгледи да ће „исфабриковани“ проблем „Новопазарског санџака“ као и други „исфорсирани“ проблеми у Србији, заменити проблем Косова и Метохије. И ако се то догоди, тада ће већ бити касно.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.