„Аристократски“ план уједињења Европе

Пише Зоран Милошевић

Какву улогу у обликовању новог светског и европског поретка има такозвана црна аристократија и зашто је за настанак „европске нације“ потребно одвојити нације од држава, при чему би се национална припадност сврставала у приватну сферу, попут религије у комунизму?

Револуције XVIII, XIX и XX века, као и појава „масовног друштва“ скрајнуле су аристократију са јавне и историјска сцене. Но, како се криза у Европској унији у свакодневном животу све више осећа, људи увиђају неспособност „масовног, демократског друштва“ да реши кризу, због чега се вероватно догађа и да постављају једно необично питање: где је аристократија, и може ли она да пружи некакву помоћ? Ова пак питања као да су наручена да дају легитимитет повећаном утицају аристократије у Европској унији и свету. Према аргументованом мишљењу Олге Четверикове, руског аналитичара из Института високог комунитаризма, „улога аристократије по крви и аристократије по духу расте“. Садашња реконструкција Европске уније и предаја власти наднационалним и регионалним структурама, те ликвидација националних држава јесте наиме, како тврде ова аналитичарка и њени бројни истомишљеници, „последица плана грофа Рихарда Николауса Куденхова-Калергија (1894-1972)“, „духовног оца“ јединствене Европе. Овај аристократа је, иначе, и аутор плана савременог поретка у Европи, односно стварања Сједињених држава Европе, која се управо пред нашим очи ствара, а чија је реализација потпомогнута и актуелном кризом. Калерги је ово објаснио у књизи „Пан Европа“ (1923), где је написао да би Сједињене државе Европе требало да постану шести (демократски) пројекат уједињења Европе. Претходних пет су: Македонска, тј. грчка империја Александра Македонског, Римска (Јулије Цезар), Немачка (Карло Велики), Римокатоличка (Инокћентија II) и Француска (Наполеона I). У Европу је овај аристократа убројао и Русију, али са циљем да се временом одвоји и буде културна граница између Азије и Европе, која ће пролазити Уралом и Алтајским брдима.

ПУТ КА ЕВРОПСКОЈ НАЦИЈИ „Шеста Европа простираће се толико далеко на Исток, колико се рашири демократски систем“, писао је гроф Куденхов-Калергиј. Уједињење је могуће само ако се створи заједничка „европска култура“, која ће дати право говора о једној „европској нацији“. Да би се то урадило, потребно је одвојити нације од државе, као што су црква и религија одвојене од државе, при чему би се национална припадност сврстала у приватну сферу, попут религије у комунизму, тј. то би било лично питање, а не државно и национално. То ће довести до решавања питања државних граница, које морају бити ликвидиране. „Европљанин… мора да усмери своју енергију на ликвидацију граница, националних и економских… Државне границе би требало свести на регионалне и обесмислити их“, наводи поруке овог аутора Четверикова за портал „arhivy2.ucoz.ru“.
У другој књизи, под насловом „Практични идеализам“ (1925), малог тиража, припремљеној за ограничен број људи, „аристократа и по духу“, гроф Калерги истиче важност духовног лидерства. Наиме, гроф је сматрао да је друштво хијерархијски уређено и да у њему постоје две расе: раса „људи броја“ и „људи квалитета“, који верују у своју вишу мисију и преимућство засновано на крви. То су аристократе племићи и Јевреји, и они би требало да чине будућу аристократију уједињене Европе. Ови би требало да преузму водећу улогу у борби за управљање човечанством.
После Другог светског рата Паневропски покрет преузимају Американци, сачувавши много тога из нацистичког наслеђа и потрудивши се да све то добије атлантистички смисао и дух. У духу плана грофа Кундехова, они стварају „духовну аристократију“ која ће мислити атлантистички, а најзначајнију улогу у том смислу је преузео Билдербег клуб, чији је главни стратег актуелни „председник“ Европске уније Херман ван Ромпеј.
Тренутно се идеје горфа Кундехова успешно спроводе у „план акције“: смањује се број становника у Европи, досељавају се припадници других народа и раса ради мешања народа и стварања нове расе Европљана, консолидује се „духовна нација лидера“, брзо се спроводи десуверенизација националних држава и укидају се политичке границе. При том, „духовна аристократија“ се ослања на локалне етносе, регионе, различите мањине (од геј до националних мањина и вештачки створених нација). Другим речима, различите мањине постају савезници наднационалној елити, ако не и ударна песница (случај Србије, Украјине, Блиског истока) у потчињавању националног суверенитета од стране транснационалних структура са циљем слабљења централних државних власти. Основни циљ је, дакле, концентрација власти и финансијског капитала у рукама светске финансијске елите и власника транснационалних корпорација.

[restrictedarea]

ЦРНА АРИСТОКРАТИЈА Срамна догађања у Европској унији у сферу аналитике увела су и ново име за део европске аристократије – „Црна аристократија“. Овим именом обележавају се припадници групе који се прецизније називају „Венецијанском црном аристократијом“ са седиштем у Лондону (према бројним изворима укључује у себе све западноевропске краљевске породице), али им се име пренело и на све аристократе које сарађују на десуверенизацији европских нација и држава, и подржавају стварање Новог светског поретка. Ова аристократија свет дели на два дела: господаре и робове, плебејце и патриције. При том, „црна аристократија“ сматра да би на Земљи требало да остане само две милијарде људи, док би остатак требало уништити. Црне мисли и дарвинистички егоизам ове „аристократије“ дефинитивно заслужују придев „црна“. „Црна аристократија“, такође, сматра да њени припадници морају да воде светску владу, која ће се формирати после стварања Новог светског поретка. Руски научник, астрофизичар Јуриј Јуревич Воробевски је објаснио зашто овој европској „аристократији“ одговара придев „црна“, поредећи њену политичку делатност са „црним звездама“ (црним рупама) у свемиру, велике масе и гравитације која не дозвољава да друге звезде напусте систем. Ове звезде испољавају утицај на веома удаљене објекте у свемиру. Тако је и у светској политици. Постоји црно Сунце, које утиче на поступке људи. Ка „црном Сунцу“ теже специфичне личности попут Херцена или Енгелса. За Линдона Ларуша из Шилеровог института, „црна аристократија“ се појавила у Енглеској, јер је и иначе овде центар светских финансија, а „венецијанска“ је постала зато што је овој „аристократији“ узор град-држава Венеција, која је била финансијски центар и имала моћну флоту.
Деградација и духовна декаденција европске аристократије, која се оформила у епохи феудализма, почела је током XVIII века у Француској, а настављена је у XIX веку и у другим деловима Европе, али и у Јапану. Посвуда се догађао феномен „утапања“ аристократије у „масовно друштво“, понајвише у нове функционалне друштвене групе: официре, чиновнике и интелигенцију. Већ у другој половини XIX века у многим европским државама аристократија и племство је „нестало“ са јавне сцене, осим у Енглеској – истиче Сергеј Владимирович Волков за портал „salery.livejournal.com“. Француска је своју аристократију „склонила“ са јавне сцене крајем XVIII века, Шпанија је такође учинила уступке „масовном друштву“, тако да после тога није играла никакву важнију улогу у држави. Велики критичар демократије, као власти масе, био је и Шпанац Хосе Ортега и Гасет, аутор познате књиге „Побуна маса“, први пут објављене 1927. године. Ортега и Гасет је био заговорник аристократске власти и стварања Сједињених држава Европе. „По читавом континенту тријумфује данас један облик хомогености који прети да сасвим прогута то благо. Посвуда се ишчилио човек-маса. Тај човек-маса је човек из кога је исцеђена његова властита историја, нема он утробу од прошлости, већ је кротак и покоран свим такозваним ‘интернационалним’ дисциплинама. Није то прави човек, већ само његова љуштура, саздана од пуких идола фори.“ Пошто је обичан народ овако представљен, онда је јасно зашто нема сажаљења над његовом судбином и страдањима – било у Србији, Сирији или у кризом погођеној Европској унији.
Прусија је своју аристократију развластила током реформи 1807-1814. године, Португалија после либералне револуције 1831-1834… а Русија са војном реформом 1874, којом је започела „уклањање“ аристократије из власти. Јапан је, пак, то урадио 1872, уводећи општу правну једнакост људи. Ипак, до Првог светског рата аристократија је још имала одређене позиције, посебно у армијама европских држава, док је титуларна аристократија (неколико стотина породица) имала у неким државама и привилегован положај, посебно у Енглеској, Шпанији и Аустро-Угарској.
Племство је традиционално заузимало доминирајућу позицију у политици и државној управи, али су чинили и већину у националним парламентима. У Енглеској 1886-1916. године министри из реда аристократије чинили су 54 одсто кадрова, а у Дому општина 1885-1900. године 18 одсто посланика је било из реда аристократије, док је преко половине кадрова у партијама било из реда племства. Нешто више аристократија је била заступљена у владама, парламентима и управи у Шпанији, Немачкој и Мађарској. Од овога је одступала Француска, која је практично у потпуности онемогућила аристократији да делује у сфери политике и државној администрацији.
Аристократија је била присутна и у европским армијама. У Енглеској је официрски корпус био више аристократски у односу на Немачку и Русију, јер је чинио 41 одсто официрског састава и 65 одсто генерала. У Немачкој 1913. године 30 одсто официра били су племићи, као и 52 одсто генерала и пуковника. У Русији 1897. године 51,5 одсто официра је потицало из племићких породица, а почетком ХХ века 37 одсто, док је само 2,3 одсто пуковника и 5,1 одсто генерала припадало аристократији.
Први светски рат допринео је да се европска аристократија умањи, јер је изгинула (четвртина официра из реда руске и немачке аристократије је погинула). Такође, велике губитке је имала и енглеска аристократија. У сваком случају, процес смањења аристократије је незаустављиво настављен и после Првог светског рата, са различитим интензитетом и на различите начине, што је зависило од конкретних услова. У Русији, на пример, Октобарска, комунистичка револуција је у потпуности уништила аристократију. Слично је прошла и аристократија у Пољској, Румунији, Мађарској, Србији… посебно после Другог светског рата. У Аустрији, аристократија је преживела, али је направила компромис са социјалдемократама одрекавши се титула, земље и пристајући да плаћа порез на раскош, односно луксуз.
У Немачкој је аристократија, иако је претрпела велике губитке током Првог светског рата, сачувала позиције у друштву, а тако је остало и 1933. године, када су на власт дошли националсоцијалисти на челу са Хитлером. Ипак, у политичкој сфери и државној администрацији изгубили су позиције, јер је 1880. у немачком парламенту било 33 аристократе и 26 великих земљопоседника, 1912. године 14 и 17, а 1930. године само по четири припадника овог слоја.
Други светски рат је представљао праву катастрофу за аристократију на Истоку и у Немачкој. Поред губитака у рату, многи аристократи су ухапшени и убијени. У Немачкој је, на пример, после слома нацизма ухапшено око седам хиљада аристократа и великих поседника, а пет хиљада је стрељано, углавном од стране западних савезника, иако су били у опозицији Хитлеру. Уништена је, на пример, скоро цела лоза Шуленбурга, која је Немачкој дала три фелдмаршала и 35 генерала. САД су настојале да униште стару европску аристократију, укључујући и Немачку и створе нову, себи лојалну. Колико је Вашингтон далеко ишао говори и податак да су натерали наследног пруског принца да дозволи својој ћерки да се уда за обичног декоратера из Тексаса. Године 1959. само осам одсто немачке елите и 0,5 одсто становништва имало је аристократско порекло. „Нова“, америчка Немачка је створена, као и претпоставке за стварање нове, црне аристократије, која данас уништава Европу ради личне користи.

У СЛУЖБИ АТЛАНТИЗМА Део западне аристократије се сачувао, али данас је у служби атлантизма и далеко од идеала и вредности средњег века. Нова, обновљена аристократија има мало везе са старом, иако се кадровски освежила. Данашња европска аристократија је у своје редове примила многе кадрове чије ликове гледамо у институцијама Европске уније. Ова аристократија сада жели власт, али не стечену на политичким изборима, већ до ње долази различитим преварама.
Појам аристократија и аристократски потиче од грчких речи речи аристос (најбољи) и кратија (власт). Оправдање посебног положаја аристократије започео је још у антици Аристотел, наводећи да изабрани, тј. аристократе имају богатство, које сведочи о божјој изабраности или необичном квалитету неког човека. Данашња европска аристократија следи пуританско-протестантску доктрину, која је изложена у делу „Слово о богатству“ Ендруа Карнегија, у којем се уз помоћ социјалдарвинизма разматра стицање новца и власти у друштву као сведочанство о вишим способностима током „борбе за опстанак“. То је, како истиче већ спомињана Олга Четверикова, „тамна страна пројекта уједињавања Европе“.

КО ЈЕ ГРОФ КАЛЕРГИ – ОТАЦ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ?

Гроф Рихард Николаус Куденхов-Калерги (немачки: Richard Nikolaus Eijiro Graf Coudenhove-Kalergi, 1894-1972) родио се у Јапану и био је син аустро-угарског поданика Хенриха Кудехова-Калергија и мајке Јапанке, аристократског порекла. Отац му је био у Аустро-Угарској дипломатској служби, а потицао је из породице која је у генима садржавала наслеђе скоро свих европских народа и француске аристократије. Интересантно је да његови корени, по грчкој линији, потичу од старе императорске византијске породице Фокија, наводи француски портал „www.multilingualarchive.com“.
Оженио се Јеврејком, старијом од њега 13 година, Идом Роланд Клаузнер, познатом аустријском уметницом која је недуго после венчања умрла. Поново се оженио 1952. године грофицом Александром фон Тиле – Бели, од које се развео и поново оженио 1969. Јеврејком Мелани Бенацки-Хофман. После Првог светског рата био је држављанин Чехословачке. Године 1922. постао је члан масонске ложе „Humanitas“ коју је касније, наводно, напустио. Веома га је занимао јудаизам, за који га је заинтересовао његов отац који се бавио проблемом антисемитизма. Калерги је докторирао на Универзитету у Прагу, на тему „Суштина антисемитизма“.
У данашњој европској елити сматра се оцем Европске уније. Он је предложио химну Уније, започео израду грба, са 12 звезда које симболизују 12 покољења израелових, а посао је довршио Јеврејин М. Леви. Први предлог грба Уније Калергија садржавао је црвени крст у средини, али су се успротивили представници из Турске, па је избачен. После смрти Калергија, његов наследник (као председник Општеевропског покрета) је постао Ото фон Хабсбург, који даје немачки тон идеји Европске уније, односно Сједињених држава Европе.

[/restrictedarea]