Пише Лаура Барна

Пред скулптурама Томе Росандића осећа се радост изазвана обликованом снагом покрета, истанчан сензибилитет који се показује као резултат финог залажења длета у тајне дубине материјала и извлачења сваког нерва или мисли на увид посматрачу

Рођен у Сплиту, умро у Сплиту, али ипак био и остао српски вајар. У сплитској вајарској радионици код Билинића, радничко дете Тома Росандић, стиче прва практична упутства и вештине, али и значајне контакте. Упознаје италијанског моделара Артура Ферарија и под његовим наговором почетком XX века одлази у Италију, где се у разним каменорезачким радионицама подучава техникама обраде камена. Ипак, најјачи утицај на Росандићев стил имао је Иван Мештровић који у то време борави и ради у Бечу, и који га позива на студије у његов атеље. Иако је желео, Росандић не успева да се упише на тамошњу Уметничку академију и више шегртује него што самостално ствара.
У Бечу упознаје и своју будућу супругу Мару Богдановић, шјора Мару, како ју је звао по далматински, премда је пореклом била чистокрвна Сремица, подно Фрушке горе. Одрасла у даровитој породици Богдановића, и сама уметнички настројена, Мара је тек започела школовање у бечким атељеима, али упркос изузетном таленту, никада се озбиљније није посветила сликарству. Бечки сусрет двоје уметника био је фаталан, судбински повезани, од тада се више нису раздвајали. Постали су једно тело с две главе.
Из Беча, пред Први светски рат, 1912. Росандић долази у српску престоницу. Рат углавном проводи на бојиштима и у емиграцији са српском војском, иако је своје радове у то време успео да излаже у Енглеској и Француској. После рата, брачни пар Росандић настањује се у Београду, где у Господар Јевремовој добијају засебну кућу оријенталног типа, а коју преуређују по својим мерилима и укусу, те од уџерице праве својеврсни уметнички павиљон, са собама преуређеним у изложбене салоне.
Тих предратних година један периферни део Београда постаје нарочито занимљив за уметнике – Сењак, те се на чаробном брду готово преко ноћи ствара права уметничка колонија: писаца, песника, сликара, вајара, архитеката, глумаца… Занесен мирисима четинара и медитеранским штимунгом, у Улици Љубе Јовановића број 3, Тома по сопственом архитектонском нацрту гради кућу (1929), како је волео с поносом да истакне – римска villa rustica, од које ће Мара и он убрзо начинити елитно упориште и састајалиште уметника. Често су их посећивали Исидора Секулић, Зора Петровић, архитекта Драгиша Брашован, сликар Мило Милуновић и многи други, а за све њих госпођа Мара приређивала је медитеранске вечере, а служило се опленачко вино.
Тома Росандић се поред вајања бавио предано и педагошким радом. Са Миланом Кашанином, Петром Добровићем и Милом Милуновићем покреће трансформацију приватне и од државе субвенционисане Уметничко-занатске школе у Академију ликовних уметности (1937). Ускоро постаје и њен први ректор. Другог марта 1946. примљен је за ванредног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана Одељења ликовних и музичких уметности 1948. године.

[restrictedarea] Избавивши се од снажног Мештровићевог утицаја, нарочито препознатљивог у сугестивном изражавању покрета, али и психолошким особеностима фигура, не одричући се литерарних тема, Росандић с временом изналази сопствени стил и израз – мек, а ипак моћан, суптилан, и нежне, и танане структуре, а јак, који ће постати узор многим послератним генерацијама, и задржати се до данас.
Од вајарског опуса Томе Росандића очувано је срећом много, махом портрета, биста, рељефа, нарочито скулптура у његовом омиљеном материјалу дрвету, али и споменика у мермеру и бронзи широм бивше Југославије. Већина радова данас је смештена у кући Росандића у Београду, која је 1963. претворена у музеј, а у којој су остали оригинални предмети из личне својине супружника, документа, као и аутентичан намештај. У иностранству је по музејима, галеријама и приватним колекцијама расејано преко педесет Росандићевих скулптура (Беч, Венеција, Фиренца, Амстердам, Лондон, Ротердам, Париз…) Излагао је много на самосталним, али и групним изложбама у земљи и иностранству (Ротердам, 1931; Амстердам и Брисел, 1933; Бијенале у Венецији 1938; као и бројне изложбе у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану).
Најпознатија његова монументална скулптура „Играли се коњи врани“ (1939) краси улаз у Дом скупштинског парламента и представља изузетно ремек-дело с јаким примесама ренесансне сензибилности и класичног поимања скулптуре. Ако су по нечему Росандић и Мештровић били ипак блиски, онда је то снажно уверење да се може вратити ренесансна уметност без враћања ренесансног времена и друштва. Росандићеве религиозне фигуре пак носе патос страдалништва, муке, испошћености и аскетизма, за шта је бирао готичке узоре („Ecce Homo“, „Јован Крститељ“, „Полагање у гроб“).
Пред скулптурама Томе Росандића осећа се радост изазвана обликованом снагом покрета, истанчан сензибилитет који се показује као резултат финог залажења длета у тајне дубине материјала и извлачења сваког нерва или мисли на увид посматрачу. Ту својеврсну префињеност и енергију црпео је из пространства мора и силе медитеранског камења на којима је поникао, а коју је доцније преузела и контролисано му је пружала до краја живота, његова усправна кичма – шјора Мара.
Годину дана пред Росандићеву смрт, 1957. у Уметничком павиљону приређена је изложба њему у част. Да је поживела, провезла би га – с поносом, како је то увек чинила – у колицима, већ увелико овладаног болешћу и готово онемоћалог, његова верна и једина животна сапутница. Али колица су кроз изложбене дворане гурали други. И чинило се да велики и под старост тек заслужно признати вајар више никога није видео, нити препознавао. Никога осим својих разиграних враних ликова, заустављених покретом и мишљу у камену, бронзи и дрвету.
„Можда је Божја промисао да се највиша реч никада не каже“, јасно се читало из очију човека који до самог краја није делио уметност од живота.
Београд, јануар 2013.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.