Мазалице и друга ружења ликовног језика

Пише Дејан Ђорић

Помињући примере који су били далеко од добрих остварења у 2012. години, као и све оно што је тамом и безидејношћу у тој години сенчило ликовну сцену, посебну пажњу посвећујемо питању не само просечности већ и намерно негативног деловања

Вероватно је занимљиво знати и шта по мишљењу „Печата“ није било на нивоу добрих остварења у 2012. години, шта је ружило ликовну сцену. Није у питању само просечност већ намерно негативно деловање. На крају године непријатно је изненадила изложба групе „Alter imago“ у београдској Галерији „Културног центра“. Када су такви аматери у питању, одмах се помишља – па зар би и то требало да се историзује, зар да и „уметници“ средње генерације са сликама које појединци називају „мазалице“ уђу у историју српске уметности? Проблем је дубљи и „Печат“ ће можда посветити посебну пажњу тој теми.

НЕ СКАНДАЛОЗАН, ВЕЋ – ГЛУП Архитектура спада у ликовне уметности, али је ретко присутна у критици. Годину 2012. обележио је не толико скандалозан колико глуп пројекат „Београдизација Београда“, што се уочава већ из његовог назива. На некадашњем простору новобеоградске бувље пијаце изграђена је копија теразијског трга из тридесетих година. На свега неколико аутобуских станица од правих Теразија, на скелама су никле само предње фасаде зграда, па је Београд добио своје прво Потемкиново село. Објашњење разлога настанка те лажне архитектуре је такође идиотско. Туристе који долазе већином из високоурбаних средина, од којих многе имају боље очуване и старије архитектонске комплексе од београдских, сигурно неће занимати да виде трг од стиропора и гипса. Лажне Теразије погодују једино продаји станова оближњег насеља „Белвил“. Сада је на месту славног бувљака неславно „београдизовани Београд“, ма шта то значило.

НЕЈАСНА ГРАНИЦА У Салону београдског Музеја савремене уметности изложба „Хотел Југославија“ Младена Бизумића могла би пре аутору да донесе презиме Безумић. Тај српски уметник одрастао је на Новом Зеланду, а у Бечу завршава докторске студије из области теорије уметности и студија културе. Некада су велики теоретичари уметности као Леонардо да Винчи, Адолф Хилдебранд, Василиј Кандински, Паул Кле и Леонид Шејка кључно продирали и у практичну сферу, а данас типови попут Бизумића откривају лустере, полице, лампе, канте за ђубре, шољице за кафу, огледала, па чак и листе инвентара пропалог хотела. Србија је у време Титове Југославије била засута кичем соцреалистичког дизајна и архитектуре који има свој шарм и вредност, међутим поставља се питање да ли су умови садашњих авангардних уметника толико испражњени да они више ништа не умеју, нити знају. Шта би „уметнички“ стварао Бизумић да није саграђен хотел „Југославија“, где је граница опадања савремене уметности?

[restrictedarea]

АМАТЕРИ И „НОЋ МУЗЕЈА“ Не само експериментална већ и традиционална дешавања какво је „Пролећна изложба“ УЛУС-а у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ пропадају можда неповратно. Жири за награде доделио је „Златну палету“ за сликарство Мирољубу Филиповићу Филимиру. Никада у историји та награда није отишла у руке једног од најгорих уметника на нашој ликовној сцени, који уопште и није сликар. Како је могуће да се УЛУС толико попунио аматерима да их садашње руководство смирује наградама да не би потпуно преузели власт?
У Београду и Србији је 19. маја била приређена једна од најпогубнијих манифестација за српску ликовну културу. Музеји и галерије у шездесет градова организовали су три стотине програма, који су само у Београду привукли 220.000 посетилаца. Уместо да публици током целе године представе квалитетне изложбе, институције најбоље чувају за једну ноћ, манифестацију названу „Ноћ музеја“. Зашто је у питању ноћ, а не дан, не знамо, али по свој прилици та масовна смотра доноси огромна новчана средства организатору за кога тада раде сви музеји и галерије Србије. Публика се више не васпитава да посећује изложбе, стиче се утисак да под утицајем медија то масовно чини једном годишње, па смо уз инстант супу, инстант изложбе, добили и инстант публику.

ДЕПРЕСИВНА ПУСТОШ „Ноћ музеја“ још и гарантује добар провод, како то схватају нови љубитељи уметности, што се не може рећи за „Октобарски салон“, депресивну пустош коју је под слоганом „Добар живот“ представио кустос Салона Бранислав Димитријевић. Страни кустос Мика Ханула био је покриће за псеудоуметничка иживљавања сина Војина Димитријевића који је стратешки распоредио људе из невладиних, Сорошевих организација, да сатру све што је остало од српске културе. Брисањем културног, историјског и религиозног идентитета, Србија, која је давала најжилавији отпор, постаће још једна у низу побеђених земаља у рату америчких глобалиста против целог света. Плаћени да раде за стране службе и антидржавне интересе, интелектуалци Сорошевог типа делују као јединствен фронт, који поједини сликари називају „београдске усташе“. Њих није успела да онемогући ниједна власт после Милошевићеве и таква улагања у антисрпски лоби на дужи рок су допринела да српска култура пређе у руке осведочених српских непријатеља, какав је Филип Давид који је инсталирао Мију Давид за директорку београдског Културног центра. Садашња власт у домену културе показала се неспремном или неспособном да промени овакав однос снага, чини се да је култура за разлику од демократа уопште не занима. За разлику од СНС, ДС и ЛДП имају снажну и јасно профилисану културну сцену, концептуалне уметнике, теоретичаре и надрикњижевнике који раде као ванпартијски војници и заузврат су добро награђени.

ТУЖАН БИЛАНС Једна од најбољих изложби у протеклој години посвећена Лазару Возаревићу одржана је у Галерији „РТС“, али је у њој приређена и једна од најгорих сликарских изложби. Модерна уметност је многе убедила да су уметници, а међу њима је и Зоран Павловић (1932-2006). Историчар уметности, писац прве наше књиге о феноменологији боје и не тако лош критичар, Павловић је био крајње неталентован сликар. Зачуђује податак да је уопште могао да упише и заврши Ликовну академију у њено херојско време, с почетка шездесетих. Као и бројни други назови сликари, пустио је браду и почео да пуши на лулу, али га ни то, нити компликовани, извештачени начин изражавања, нису начинили уметником. Идеал му је био како сам каже „слика која се досеже тешко, споро, најчешће мучно, а увек са више изгледа на неуспех, него на остварење“, што се јасно види из опуса неког ко једноставно није био сликар. За тог интелектуалца сликарство је до краја остало тајна и он је добар пример да знање о уметности никога не може начинити уметником. Потпуно неспособан да хармонизује колорит, невешт цртач, формулисао је крајње сумњиву одредницу за своје мучаљиво недело – „апстрактна фигуративност“. Шта уопште та терминолошка глупост значи, само је он знао. Зашто ми више скоро да и немамо сликаре постаје јасно из чињенице да је и он био професор Ликовне академије. По старом опробаном непотистичком систему, омогућио је ништа више способном сину да предаје на Универзитету, па је и он сада професор Факултета ликовних уметности. Такви уважени професори, велики уметници и угледни интелектуалци да су принуђени да живе од свог рада, ни за воду не би зарадили. Професура је на нашим факултетима постала нека врста синекуре за најнеспособније, вид негативне селекције. Тужан биланс лажне сликарске каријере Зорана Павловића, каквих је код нас исувише, није могао да поправи ни Никола Кусовац као писац уводног текста у каталогу. Последње слике тог квазиуметника још су горе од почетних, он није више умео ни да маже, већ је шрафио и нитовао уместо да слика. Док велики сликари као Љуба Поповић нису никад добили ниједну награду, Павловић их се надобијао, што најбоље говори о критеријуму за доделу таквих признања.

„ECCE HOMO“ – НАЈГОРА У ИСТОРИЈИ Најгора изложба не само у прошлој години већ у целокупној досадашњој српској галеристици је „Ecce homo“ у Центру за културну деконтаминацију. Опет је Београд био поприште антиљудског деловања и опет је милиција изведена да бије невин народ. Центар који би требало дератизовати је под циничним називом „Ево човека“ приказао дванаест фотографија (као дванаест великих хришћанских празника) Христоса у женским ципелама и одећи, како га мушкарци голог купају или воде на повоцу. Олсон Валин, шведска ауторка фотографија Исуса као приватног бога за хомосексуалце, није никаква уметница, јер њени радови осим документарно-пропагандне немају никакву другу вредност, па као такви не би ни требало да буду излагани. Погодни само да покажу дубину пада данашњих држава и друштва, не надилазе ниво демонске провокације. Изложба је у Шведској чак приказана у цркви, што упућује које би земље хришћани требало да се чувају и из чије амбасаде долази антисрпско смеће. „Одрасла сам у хришћанској породици и веровала сам у Исуса“, каже ова новопечена сатанисткиња, чија изложба открива чињеницу да хришћанство заиста умире – за неупоредиво безначајније карикатуре Мухамеда исламски свет се уједињен у вери цео подигао. Али, ми морамо истрајати на нашем европском путу, па макар омогућили педерској интернационали да преузме сву власт над културом и медијима.
Можда би у овој рубрици требало поменути и најгори текст о уметности у протеклој години. Једна од бољих сликарских изложби у 2012. била је Владимира Дуњића у београдској „Галерији 212“. У тренутку када је уметник добио и награду „Момо Капор“ на сцену је ступио стари пљувач по свим опробаним ликовним вредностима. Василије Сујић, шампион у ликовној критици као виду баљезгања, на страницама „Вечерњих новости“ изједначио је Владимира Дуњића и Драгана Стојкова „јер су лоши гоблени“, како каже. Свесни свих Дуњићевих успона и падова, не бисмо смели никада да осудимо његово свеукупно стваралаштво. У питању је један од најбољих, ако не и најбољи наш сликар у последње две деценије, чије дело понајмање пати од кича, приче и неликовности. По критеријуму фигурације као „лошег гоблена“ не било места у историји уметности ни за једног старог мајстора. Када имамо каубојску ликовну критику, па још тридесет шест година најтиражнија новина објављује лупетања неког Сујића, критичара без икаквог утицаја на сцену, није ни чудо да се у Србији унапређују све гори видови уметности. Када се стане на пут Сорошевом ратном походу, хомосексуализацији, лажним уметницима и кловнерају у критици, српска уметност ће кренути путем оздрављења.

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. Ovo je tekst skenira propast srpske likovne scene do detalja. Djoric se osvrnu na sve tacke rastakanja I upropascavanja te divne umetnosti u Srbiji. Od ULUSa gde bitange volsebno postaju utucajni ljudI pa protuve poput Filimira caste nagradama da bi obezbedili neku mirnu svoju vladavinu. Pa potom profesori na mahom netalentovani I negativnom selekcijom dovedeni na FLU. Pa cak I njihova deca, koliko ih je samo kad bi javnost znala, dovedena da imaju uhlebije I da I oni nakaradno uce student sta u umetnosti valja a sta ne. Simptomaticno je da uvek polaze od sebe kao od talentovanih pa onda stizu da LJube I Velickovica ili Dade Durica kao do netalentovanih umetnika. Pa vi vidite gde to sve vodi…
    Pa onda Dimitrijevic I Sorosevci I njihov pogrom nad slikarstvom pod kisobranom Demokratske Stranke. Ali najvece razocarenje nova vlast koja deluje kao da pojma sa pojmom nema o svemu ovome. To je najvece razocarenje. Valjda ce se nesto promeniti.
    Djoricev najjaci tekst do sada.

  2. Jo - Wilfred

    Postovani imenjace,
    Drago mi je da ste u pauzama izmedju meceva uspeli da nadjete vremena da se zainteresujete i za srpsku likovnu scenu. Vas komentar najbolje govori o Vama, Vasem obrazovanju i Vasim namerama. Vas recnik kojim kvalifikujete Vaseg savremenika Filimira je recnik isfrustriranog, profesionalno neostvarenog i zavidnog umetnika(?). Mnogo je stetocina i moralnih nakaza koje haraju ULUS-om i srpskom likovnom scenom. Vi dobro znate da se Filimir ne bori za vlast; Vi dobro znate da njegovo stvaralastvo ima veliki broj postovalaca; Vi dobro znate da je njegova radna biografija ispunjena mnogobrojnim ucescima na najprestiznijim medjunarodnim i domacim likovnim manifestacijama; Vi dobro znate da je on clan najpostovanijih likovnih drustava i udruzenja; Vi dobro znate da se Filimir svojim sagovnornicima obraca direktno i argumentovano. Tako je verovatno i sa Vama komunicirao. To je ono sto Vas boli i sto ne mozete da podnesete. Tuzno je da ovakvim komentarima, krijuci svoje pravo ime, pokusavate da naskodite svom kolegi Filimiru. No, to je Vase pravo, kao i izbor. To Vas, u svakom slucaju, postavlja na pravo i zasluzeno mesto i Vi ste za to najzasluzniji. Da li Vi spadate u grupu stetocina ili ULUS-ovih moralnih nakaza, neka prosude oni koji citaju Vase komentare. Ja ih necu kvalifikovati, jer oni ne samo da govore sami o sebi, vec i o Vama. Srdacno Vas pozdravljam

  3. Poštovana gospodo,

    I “poštovana” i “gospodo”, dozvolićete – mala je “lekcija” iz osnovnog uljudnog obraćanja u međuljudskom pisanom ophođenju; članak pod naslovom “Mazalice i druga ruženja likovnog jezika” Dejana Đorića, preciznije onaj deo njegove sadržine koji se odnosi na decenijskog člana Ulusa zavidne višestruko proverene i proverljive slikarske biografije Miroljuba Filipovića Filimira, članak kako procenjujem urednički neodgovorno pušten u štampu poslednjeg “Pečata” istekao još neodgovornije, s očitim nepoznavanjem pomenute umetničke biografije Filimira i njegovih likovnih kvalifikacija, iz pera jednog likovnog kritičara, u svakog iole obaveštenog poznavaoca, odnosno ljubitelja slikarstva mora izazvati ne samo gnev, već – tugu (o prostačkom, očito zlobnom komentaru izvesnog ne naročito pismenog “tsonge” ne bih da trošim dragocene reči).

    Da nisam tužna bila bih gnevna; tužna sam zbog onoga što se u novinama koje plediraju da budu ozbiljne (takvim sam “Pečat” kao čitalac i novinar u penziji, profesor svetske književnosti po obrazovanju bila slobodna da pratim) objavljuju neproverene informacije u ruhu tzv. likovne kritike; gnevna zbog ljage jednom bačene (ma kakve joj pobude bile) koju je – to svako ko se informisanjem bavio ili aktuelno bavi dobro zna – teško oprati; gnevna zbog zloupotrebe Njenog Veličanstva Pisane Reči u svrhe najnižih politiziranih nagona u vremenima prošlim i sadašnjim, u vremenim mutnim, vlastoboračkim, bogatstvoboračkim kakvo je ovo u kojem živimo pogotovo; gnevna, najzad, zbog očite nemarnosti pri navođenju ne kritičkog stava na koji se ima prava i koji je, štaviše, poželjan kako bi vodio pozitivnim promenama pojava na koje se odnosi, već zbog (dez)informacije vezane za jedno Ljudsko Biće, njegovu čast, moralni profil i za traganju za Lepotom, Dobrom i Istinom posvećeno delo. Dovoljno je odgovornom čitaocu, koji prepoznaje i ne pristaje na dogmatsko kritizerstvo, da na internet-pretraživaču potraži ime slikara Filimira pa da se, sviđalo mu se ili ne, u najmanju ruku uveri u njegovo poznavanje likovnih tehnika, retko viđen a detinje čist groteskni naboj i osvedočenu likovnu originalnost opusa kakav je opus, koliko ga pratim (a pratim decenijama) Miroljuba Filipovića Filimira.

    Nauka o estetici, pa ni umetnička kritika kao njen dnevni sažitak i vodilja, neprihvatljiva je ako se služi dogmom i predrasudama u zaključivanju. Dakako, od obrazovanja, nepotkupljivosti i inteligencije najzad estete-kritičara zavisi na koji će način proceniti (nikako podceniti, a ni preceniti) nečije delo. Sloboda umetnosti provocira slobodu kritike. No, upravo stoga ostajem tužna, najtužnija pred greškama koje je teško ispraviti i koje se tvore na štetu onoga ko ih je načinio – u ovome slučaju uredništva “Pečata”, odnosno autora Djorića možda više nego onoga kome je šteta hotimice pričinjena – modiljanijevski ukletog zbog osvedočenog poštenja slikara o kome je reč.

  4. To da je Filimir dobio nagradu ULUSa, najbolje govori o moralnom posrnucu tog udruzenja. Zbog takvih sesavanja niko u Beogradu odavno ne gleda na likovne umetnike kao na ljude vredne poverenja. Ulus je odavno sinonim za lose ljude i netalentovane umetnike koji se grabe za polozaje i dolaze na njih. Nove vlasti moraju da se pozabave ovim ruglom u srpskoj kulturi. Ovakvi tekstovi skrecu paznju javnosti i a autori imaju znacaj takozvanih uzbunjivaca. A uzbunjivace stiti zakon u ovoj zemlji. Dakle, hvala Dejanu Djoricu jos jednom sto je prstom pokazao u losu pojavu. Ohrabrio bih ga da o tome i nadalje pise. Dok se stvari nabolje ne promene.

  5. Jo - Wilfred

    Vrlo je zanimljivo, dragi Tsonga, sto Vam dodeljivanje Zlatne palete Filimiru toliko smeta! Jos je zanimljivije sto hvalite Djoricev tekst, Vi ocigledno dobro poznajete situaciju u ULUS-u i verovatno ste njegov clan? Mozda biste Vi mogli, umesto Djorica, da napisete neki tekst? Naravno, volela bih da on bude argumentovan i potkovan nepobitnim cinjenicama. Za otkrivanje istine o desavanjima u ULUS-u, po mom misljenju, nisu potrebni uzbunjivaci, potrebni su hrabri i cestiti pojedinci, koji ce govoriti istinu! Moram da Vas razocaram, ja o pljuvackom tekstu gospodina Djorica, koji izgleda o Filimirovoj biografiji ne zna dovoljno, a koji pored Filimira, vredja i druge znacajne nase umetnike i savremenike, ne mogu da mislim nista dobro! Takvi tekstovi nece doprineti da se poboljsa likovna scena u Srbiji. Zato jos jednom ponavljam moju ocenu da je tekst jako los i da nijednom likovnom kriticaru ne ide u prilog takav nacin pisanja i razmisljanja.

  6. Jedino mi je zao sto sam prilicno neprimerenim izrazom nazvao Filimira u prvom postu. Nisam mislio da ce neko ovoliko da cita ovo sve. Alio ipak na kraju apsolutno mislim da je tekst na svome mestu od pocetka do kraja. Takodje mi je zao sto Dejan nije isprozivao jos neke ljude iz tog udruzenja jer je bilo i povoda i razloga a kudikamo vece zlo prave gledano na duze staze. Bilo kako bilo ULUS je duboko kompromitovana organizacija kojoj je umetnost tek povod da ne kazem maska za za postojanje. A otimanje za uticaj i lecenje sujete, ma koliko to sumanuto zvucalo, prvi su prioritet ljudi koji se u toj organizaciji bore da budu nesto. I opet kazem nadam se da ce nova vlast preduzeti nesto uvezi situacije u Cvjetio Zuzoric. Za jedno umetnicko udruzenje likova umetnost bi trebala da bude vaznija od svega. Kome to nije istinski jasno promasio je zivotni poziv i ma koliko nagrada ili uticaja imao nece za njega biti ni srece ni katarze.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *