Зоран Чворовић: ЗОРАН ЧВОРОВИЋ: ЈАНУСОВО ЛИЦЕ ПЛАТФОРМЕ О КИМ

СПОЉНИ КЉУЧЕВИ ЗА ТУМАЧЕЊЕ САДРЖАЈА ПЛАТФОРМЕ

Кључ први – начин обавештавања о садржају платформе. Са садржајем дуго најављиваног текста нацрта државне платформе за разговоре са представницима Привремених инстутиција самоуправе на КиМ (ПИС), чију је израду преузео на себе председник Републике Томислав Николић грађани Србије су се упознали на крајње неуобичајен начин. У овом случају функцију политичког обавештавања Србијиних бирача нису реализовали органи њихове државе, политичке странке или јавни сервис, кога финансијски издржавају, већ су се за то побринули амерички и сепаратистички албански медији, као и чувени „неименовани”, а добро обавештени домаћи и страни кругови и појединци. Истоветан третман државна власт је показала и према политичким представницима тих истих бирача јер су консултације о нацрту платформе са председницима највећих опозиционих парламентарних странака уследили тек после разговора са страним амбасадорима. Последњи на листи саговорника председника Републике нашли су се они којих се ова платформа највише и најнепосредније тиче – званични представници Срба са КиМ.

Како је одбрана суверенитета и територијалног интегритета државе Србије на КиМ не само најважније политичко питање у Србији већ основна уставна обавеза свих државних органа (преамбула Устава РС од 2006), овакав редослед у обавештавању бирача и њихових политичких представника показује крајње игнорантски однос представника државне власти према грађанима, као јединим носиоцима суверености у Републици Србији (чл. 2. Устава).1) Такви поступци не само да превазилазе границе доброг политичког реда већ опомињу на праксу која ће извршну власт (председника Републике и Владу) учинити доминантном у односу на парламент и политички отуђеном у односу на грађане Србије, а зависном од страног фактора. Да је Влада противно Уставу већ узурпирала сувереност која припада грађанима Србије јасно показује настављањем слепог вођења безалтернативне европске политике, која од странака које чине три четвртине садашње парламентарне већине није кандидована на изборима, па стога за њено вођење и нису добили мандат од бирача, а по истраживањима јавног мњења у овом тренутку је не подржава преко две трећине грађана Србије. Уосталом, први потпредседник Владе Србије и не крије да би став „нећемо да сарађујемо са ЕУ… вероватно највећи део народа желео, али ја не могу, не због бирачког тела”, појашњава Вучић, при том не откривајући садржај својих обавеза према евроатлантском естаблишменту, који је такав да га тера на ниподаштавање воље сопствених бирача. 2) И премијер Дачић је недвосмислен када је у питању избор политичке воље којој треба дати приоритет у решавању косовскометохијског питања: „Београд мора своју политику да креира узимајући у обзир међународне факторе”. 3) Стога под светлом политичке воље оног фактора који је члановима Владе Србије данас пречи треба тумачити недоречености и контрадикторности које вребају из текста нацрта преговарачке платформе који је пуштен у јавност.

Кључ други – платформа после договора о прелазима, а пре одлуке Уставног суда. Нацрт платформе за преговоре са представницима Привремених инстутиција самоуправе на КиМ постао је предмет јавне дискусије, али тек пошто су представници Владе Р. Србије у форми уредбе о интегрисаним прелазима дали своју сагласност на територијално и фискално заокруживање државолике творевине НАТО-терориста на КиМ. Истовремено, нацрт платформе је урађен пре одлуке Уставног суда о захтеву 25 посланика Народне скупштине Републике Србије да се оцени уставност тзв. бриселских уредби Владе Србије. Ове чињенице најпре указују да је за креаторе платформе, подједнако као и за представнике САД и ЕУ, територијални интегритет тзв. Републике Косово, као једно од основних обележја државе – неупитан; друго, да ће се преговарачка решења за КиМ тражити независно од норми важећег Устава Србије. То је, између осталог, потврдио и премијер Дачић истакавши да Влада Србије у преговорима неће доводити у питање постојање царинског система тзв. Косова („Нама није циљ да се избегне плаћање царина и дажбина…”). 4) Из ових чињеница јасно произилази да нејасна, недоречена и контрадикторна решења из нацрта преговарачке платформе по најмање треба тумачити у духу норми важећег Устава Србије.

Кључ трећи – платформа није „свето писмо”. Премијер Дачић је у дану консултација председника Николића са лидерима опозиционих парламентарних странака о преговарачкој платформи јасно определио природу и домете овог документа. Он је истакао да предложени текст платформе не треба сматрати „светим писмом”, те да је њен предлог решења „део нечега о чему се разговара”. 5) Следствено, платформа није замишљена као коначни акт са политички обавезујућим смерницама за Србијине преговараче, а који као такав у форми резолуције треба да буде усвојен у Народној скупштини Републике Србије. Тиме се потпуно девалвира тежина оног става из платформе из кога проистиче да ће се Србијин „високи представник” и „преговарачки тим” искључиво кретати у оквирима прецизно датог „посебног овлашћења”. И европски званичници схватају преговарачку платформу државе Србије само као један од могућих предлога за решење прилика на северу КиМ, који ће се на преговорима третирати исто као и евентуални контрапредлози оних који преговарају у име албанских сепаратистичких власти. Само у овом светлу платформу похваљује и немачки министар одбране Де Мезијер, истакавши како „сама чињеница да постоји неки предлог је велики помак”. „Сада би и косовска страна”, додао је Де Мезијер, „требала да изнесе неки предлог“. 6) Необавезујући карактер платформе за Србијине преговараче и искуство са свим досадашњим разговорима о КиМ у евроатлантској режији, од Рамбујеа до Беча, упућују на закључак да ће током преговора из садашњег нацрта платформе отпасти сва она решења која се тренутно чине државно и национално прихватљивим за Србију, али неприхватљивим за албанске сепаратисте. Да оваква судбина чека Србијину преговарачку платформу већ су показали поједини представници пословично „непристрасног” страног посредника, коме је Србија поверила решавање свог кључног унтрашњег државног питања. Наиме, шеф делегације ЕУ у Србији, В. Дежер, изјавио да „постоје делови који захтевају још фине дораде, како би били прихватљивији за све стране у процесу”. 7)

ДВА ЛИЦА ЈЕДНЕ ПЛАТФОРМЕ

Предлог нацрта преговарачке платформе који је доступан јавности, 8) услед низа недоречености и контрадикторности, личи на документ са два лица.

Неспорно у платформи:

1) Основна теза од које полази целокупни текст нацрта Србијине преговарачке платформе односи се на„превазилажење институционалног паралелизма на територији АП КиМ”. Јасно је да се овим ставом излази у сусрет тренутно главном захтеву САД и ЕУ да се Србија државноправно повуче са КиМ, тако што ће укинути своје органе: републичке, покрајинске и органе локалних самоуправа, чиме би престало деловање њеног јавног поретка на територији АП КиМ;

2) Формирање у оквиру самосталног правног поретка Покрајине Заједнице српских општина на КиМ (ЗСО), коју би чиниле четири општине са севера КиМ, као и већинске српске и неалбанске (Гора) општине јужно од Ибра. По таксативном одређивању послова који спадају у аутономну надлежност ЗСО, као и по томе што се организација и функционисање ЗСО уређује Специјалним статутом који се доноси на основу овлашћења из највишег правног акта Покрајине, ЗСО према предлогу платформе има правну природу српске територијалне аутономије. Додуше, на простору који не представља једну непрекинуту територијалну целину. Како су истакли сами састављачи платформе, она је у погледу аутономних надлежности ЗСО добрим делом урађена по угледу на чл. 84. ст. 2. тач. а-н. Статут Каталоније. Такође, по угледу на чл. 8. Статута Каталоније предвиђено је да ЗСО има своје амблеме (грб, заставу и химну). (хттп://www.генцат.цат/генералитат/енг/естатут/индеx_2006.хтм);

3) Формирање од српских енклава, пре свега руралних, тзв. региона са специјалним статусом, који би по ономе што стоји у платформи, заправо, имали статус јединица локалне самоуправе у оквиру правног поретка Покрајине. Уколико држава Србија не би успела да организовано и трајно врати прогнано српско становништво, пре свега у Метохију, овакве минијатурне локалне самоуправе не би имале никакву материјалну основу за своје функционисање. Убрзо би се претвориле у са стране одржаван мултиетнички украс на геноцидном државоликом телу тзв. Косова;

4) У форми предлога у платформи се предвиђа територијална подела покрајине на регионе, од којих би један чинила ЗСО. Региони би били подједнако представљени у тзв. Дому региона и верских заједница покрајинског дводомног законодавног тела. Овим елементом региони се, иако немају право на самоконституисање-уставотворство, приближавају статусу федералних јединица;

5) Такође, само у форми предлога, у платформи стоји захтев за демилитаризацијом Покрајине, па би сходно томе једине снаге безбедности биле Косовске полицијске снаге, а у оквиру њих и аутономна полиција ЗСО. Платформом се предлаже да гаранти безбедности Покрајине буду војне снаге ЕУ, Србије и Албаније.

Недоречености у платформи:

1) У нацрту Србијине преговарачке платформе, осим на нивоу предлога за територијалну регионализацију покрајине и увођење дводомног законодавног тела, потпуно је изостао било какав предлог за уређење покрајинског нивоа власти. Овакав приступ је више него чудан за државу која би сваки међународни разговор требала да искористи за снажно афирмисање свог суверенитета на КиМ. С тим у вези је и непомињање у платформи Резолуције 1244 Савета безбедности, јединог међународноправно важећег акта када је у питању статус Косова и Метохије, који уз то изричито јемчи територијални интегритет и суверенитет државе Србије на КиМ. Одсуство из преговарачке платформе било каквог предлога модела за уређење покрајинског нивоа власти доприноси да општа представа о решењу предложеном у платформи буде мутна. Тако се у њој само узгред наводи како би Покрајина требала да има самосталну организацију судске власти, што је искључиво својствено федералним јединицама у федерацији. То је супротно важећем Уставу Р. Србије, који АП КиМ дефинише као суштинску територијалну аутономију. Осим тога, потребно је законом прво дефинисати аутономни делокруг послова АП КиМ да би се тек потом дефинисао аутономни делокруг ЗСО. Иначе би превелик круг аутономних послова ЗСО, или обесмислио постојање АП КиМ, или би отворио питање федерализације Републике Србије. Уз једну резерву, можда овакав обрнути номотехнички приступ из нацрта преговарачке платформе дискретно показује да је она писана за српску територијалну аутономију у оквиру независног Косова;

2) Мада су предлогом платформе побројани послови који чине аутономну надлежност ЗСО, недоречено је да ли у вршењу ових послова српска територијална аутономија има и право на изворно самостално законодавство. Такође, платформа ни начелно не дефинише изворе прихода из којих би се финансирало вршење послова из аутономног делокруга ЗСО;

3) У платформи је потпуно изостало дефинисање односа покрајинских управних органа према органима српске аутономије, па је нејасно да ли покрајински органи могу да врше само контролу законитости рада или је независност органа српске територијалне аутономије знатно мања, па покрајински органи могу да врше и контролу целисходности рада; уз то не зна се да ли могу и под којим условима да распуштају органе ЗСО (што иначе представља класично овлашћење централне власти према органима територијалне аутономије);

4) Нејасно је из платформе како ће ЗСО утицати на избор судија када по природи територијалне аутономије правосуђе не спада у њен аутономни делокруг. Такође, нејасно је којим механизмима би полиција на територији ЗСО, организована на основу закона Покрајине и организационо укључена у Косовске полицијске снаге, могла ефективну да буде руковођена од извршне власти ЗСО.

Контрадикторности у платформи:

Као најкрупнији недостатак платформе ДСС је истакла нејасно дефинисање уставно-правних веза Србије и Косова, јер, како је одмах после разговора са претседником Николићем приметио Војислав Коштуница, „овако остаје питање да ли је то аутономија Срба унутар аутономне покрајине у саставу Србије или унутар независног Косова”. 9)

И поред овакве примедбе, чини се да се у платформи ипак налазе два става која могу да послуже као полазиште за дефинисање односа државе Србије и АП КиМ. Додуше два правно гледано потпуно контрадикторна става, која показују право, јанусово лице нацрта преговарачке платформе.

1) Први став је истакнут на почетку платформе и у њему стоји да „права и надлежности које могу бити додељене Привременим институцијама самоуправа (ПИС) као резултат преговора биће само пребачене на органе АП КиМ у складу са Уставом, законима и другим прописима Републике Србије”. То у пракси значи да би се резултат политичких разговора представника државе Србије и албанских сепратиста са КиМ преточио, према чл. 182. ст. 2. Устава Србије, у предлог закона о суштинској аутономији АП КиМ. Овакав закон би се, сагласно чл. 203. ст. 7, донео по поступку предвиђеном за промену Устава, што значи да би била потребна двотрећинска већина од укупног броја посланика у Народној скупштини, а потом и потврда грађана на уставотворном референдуму. 10) Само се на овај уставом изричито прописани начин могу законито у дело спроводити политички договори који се тичу уређења суштинске аутономије на КиМ;

2) Потпуно супротно полазиште за дефинисање односа Србије и Косова налази се у платформи само неколико редова даље. Овде се полази од тезе да је „Србија својим делањем у досадашњем току политичког процеса… понудила ПИС ограничену законску и међународну персоналност и легитимитет…”, те да „разговори на високом политичком нивоу треба да буду вођени имајући у виду превазилажење институционалног паралелизма на територији АП КиМ”. Резултат разговора, вођених под покровитељством ЕУ, између представника државе Србије и представника албанских сепаратистичких власти треба да се огледају у успостављању „такве власти на територији Покрајине коју ће признавати све стране у процесу, као и установљавања чврстих законских и политичких гаранција на нивоу Покрајине и међународне заједнице за политичка, територијална и друга права националних заједница на целој територији Покрајине”. Предлагач Србијине платформе се на крају ограђује ставом да ће се разговори водити „без задирања у питање међународног и државног статуса ПИС”.

Најпре, право на међународну личност (персоналност) је једно од основних права које је неодвојиво од државе и оно се састоји у томе да свака држава као субјект међународног права може слободно да заснива своје међународне односе. Ограничени међународноправни субјективитет (персоналност), поменут у нацрту платформе, кроз историју се везивао за полусуверене аутономне територије, чији је статус био установљен међународним уговором, којим се гарантовала потпуна унутрашња самоуправа. Такав статус је, између осталог, уживала Кнежевина Србија у оквиру Турског царства у периоду од Париског (1856) до Берлинског уговора (1878). Међутим, аутономне територије нису, као ни Србија у Паризу 1856, учествовале у међународним преговорима, па се као потписник међународног уговора којим се гарантовала њихова унутрашња самоуправа јављала држава која је била формални међународноправни суверен, у случају Кнежевине Србије била је то Турска. Супротно томе, ПИС се у платформи помињу као преговарачка страна статусно једнака држави Србији („…све стране у процесу… ”), која има уговорни капацитет (иусцонтрахенди) да са Србијом (и ЕУ) закључи међународни акт, који се у платформи дословно назива „споразумом” (агреемент). У овом споразуму се додуше неће наћи клаузула о експлицитном признању тзв. Косова, али ће се, према превлађујућем ставу науке међународног јавног права, у сваком случају радити о прећутном међународном признању. 11) Платформом се изричито признаје међународни уговорни капацитет тзв. Косова у делу у коме се предвиђа закључење уговора по угледу на Латеранске уговоре од стране СПЦ са „Покрајином”.

Ипак, ма како битна, расправа о постојању и форми међународног признања у овом случају има другоразредни, теоријски значај. Уосталом, прича о међународном (не)признању тзв. Косова је и пуштена у оптицај са сврхом, да се под смоквиним листом заклињања Србијиних званичника – да никада неће признати Косово, омогући државоликој творевини албанских сепаратиста да постепено стекне сувереност на целокупној територији КиМ. Уз то, можда ће инветивне и прагматичне бриселске бирократе понудити Србијиним преговарачима да сепаратистичкој власти на КиМ организационо преуређеној током будућих преговора, признају легитимитет у форми неког једностраног акта (изјава и сл.).

СУВЕРЕНОСТ КАО КЉУЧ ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Званично укидање правног поретка и институција државе Србије на КиМ кроз форму некаквог међународног споразума предвиђеног преговарачком платформом и инсталирање уместо њега реформисаног поретка, који већ сада ЕУ већински признаје као државни, а Србија би га по изјавама њених званичника офисијелно прихватила као привремени и самоуправни – било би државно неодговорна авантура, погубна по сувереност Републике Србије на КиМ. Наиме, Србијина сувереност на КиМ није само формалноправно загарантована Резолуцијом 1244 Савета безбедности већ реално постоји преко функционисања институција државе, и то у мери у којој је неефективна врховна власт тзв. Републике Косово. Прецизније, тзв. Република Косово није држава, не само због тога што није као таква призната од већине држава света на челу са две сталне чланице Савета безбедности, већ првенствено зато што на деловима територије и на грађанима који живе на тим територијама нема највишу ефективну власт способну да натера појединца да се повинују њеним заповестима. Ефективност власти ове натовско-терористичке творевине била би у српским срединама широм Космета једнака илузији да нема војних снага НАТО држава. Имајући то у виду, Република Србији не би смела својим будућим деловањем да међународноправне гарантије из Резолуције 1244 потпуно лиши упоришта у реалности и тиме учини тежом одбрану од стране својих савезника у Савету безбедности.

С тим у вези, молба упућена министру одбране САД Леону Панети од потпредседника Владе Србије Александра Вучића да трупе КФОР-а и у будућности остану војно присутне на КиМ директно је противна српским државним и националним интересима на КиМ. Јер, војници КФОР-а штите Србе на КиМ само у мери у којој они желе да постану мултиетнички украс државолике творевине албанских сепаратиста. Основни циљ КФОР-а, односно НАТО на КиМ је да омогуће њиховом међународноправно мртворођеном државоликом монструму да протоком времена оживи тако што ће се убити живот држави Србији као једином легалном државотворном организму на територији КиМ. Зато Србима на КиМ једину инстинску заштиту, видљиву и невидљиву, могу да пруже институције њихове држава, али оне која је спремна да постепено и континуирано војно и економски јача, у духу онога што је говорио, али и врло конкретно понудио потпредседник Владе Руске Федерације Дмитриј Рогозин. 12)

Да закључимо, однос преговарачке платформе према Србијиној суверености на КиМ је јанусовски двојак. У моделу у коме се предлаже да резултат преговора буде преточен у закон о суштинској аутономији, наравно, и уз одлуку Уставног суда о тзв. бриселским уредбама сувереност државе Србије на КиМ би добила снажно нормативно упориште. У моделу потпуне замене кроз међународне преговоре правног поретка државе Србије самосталним поретком Косова Србија би над КиМ потпуно изгубила сувереност, а без суверености, коју Слободан Јовановић везује за ону власт која је „на једном парчету земљишта највиша” – нема државе. Пошто је сувереност више фактичка него правна категорија, јер се „нова држава најчешће ствара супротно унутрашњем праву раније државе”, натовско-терористичка творевина на КиМ постаће „држава” у оној мери у којој држава Србија ефективно не буде присутна у својој јужној покрајини. То најбоље потврђује искуство Кнежевине Србија, која „елиминишући Турску из процеса стварања права, долази у стање да сама прописује свој правни поредак, али и да самостално ступа у међународне односе”. 13) Зато је међународно признање Србијине независности на Берлинском конгресу, као деклараторни акт, одузело Турској само једно „голо право” (нудумиус) које је до тада уживала као формални суверен.

Пре уласка са „преговорима” Стефановић-Тахири и Дачић-Тачи у ЕУропску авантуру, Србија је на својој страни имала ефективну сувереност на делу КиМ, оличену у својим институцијама, међународноправне гарантије територијалног интегритета и суверенитета на КиМ ујемчене Резолуцијом 1244 и непоколебљиве савезнике у одбрани важећег међународног права у Савету безбедности – Русију и Кину. Шта ће Србији од свега тога претећи у будућности уколико буде сумануто јурила ЕУропским безалтернативним путем – може само да се наслути.

МОРАЛ И УСТАВ

У намери да њихове кодификације трају што дуже, старовековни владари су их свечано уклесивали у камене стубове – стеле. И реч карактер потиче од грчке речи χαράσσω, која је означавала урезивање, усецање, а потом и знак у камену. Оцењујући како је платформа коју је понудио председник Републике подложна променама, премијер Дачић се иронично запитао: „Да ли ми хоћемо да донесемо платформу, да је укуцамо у стену и кажемо – ово је свето писмо”. 14)

Тако су посредством Косова карактер и право поново постали кључна питања на која ће у будућим данима и месецима давати свој одговор српски политичари. Они који су се до сада на српској политичкој сцени показали као најдоследнији браниоци обе ове вредности имају историјску обавезу да поведу српски народ на пут борбе за морал и Устав. Јер „само закон”, како је писао у време Првог српског устанка чувени Божа Грујовић, „ће нас бранити и слободу и вољност сачувати”. Зато платформу треба уклесати у слово и дух Устава Републике Србије и учинити је обавезујућом за преговараче. У супротном, гажењем Устава по вољи појединаца изгубићемо и националну и личну слободу јер, Грујовићевом речју, „гди један или више по својој вољи заповедају, закон не слушају но оно што хоће чине, ту је умрео вилајет, ту нема слободе, нема сигурности, нема добра, већ је онде пустахилук и хајдуклук, само под другим именом”. 15)

________

Упутнице:

1) http://www.parlament.gov.rs/upload/documents/Ustav_Srbije_pdf.pdf

2) http://www.pravda.rs/2012/12/20/vucic-bez-saradnje-sa-eu-ugrozen-ekonomski-opstanak-srbije/

3) http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-necu-pregovarati-sa-tacijem-i-eston-ako-se-dogovor-krsi.html

4) http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-necu-pregovarati-sa-tacijem-i-eston-ako-se-dogovor-krsi.html

5) http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-necu-pregovarati-sa-tacijem-i-eston-ako-se-dogovor-krsi.html

6) http://www.nspm.rs/hronika/berlin-predlog-visoke-autonomije-za-sever-kosova-predstavlja-veliki-pomak-srbije.html

7) http://www.nspm.rs/hronika/vensan-dezer-postoje-delovi-platforme-koji-zahtevaju-jos-fine-dorade.html

8) http://srb.fondsk.ru/news/2012/12/21/tekst-platforme-za-razgovore-o-kosovu.html; engleska verzija:http://www.vaseljenska.com/wp-content/uploads/2012/12/SKMBT_22312121813061.pdf

9) http://www.nspm.rs/hronika/vojislav-kostunica-nije-jasno-da-li-se-autonomija-tice-srba-unutar-autonomne-pokrajine-u-sastavu-srbije-ili-unutar-nezavisnog-kosova.html

10) Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, Београд, 2008, стр. 449.

11) М. Бартош, Међународно јавно право, књ. И, Београд, 1954, стр. 201-202, 248, 270; М. Павловић, Преображенски устав-први српски устав, Крагујевац, 1997, стр. 297-314.

12) хттп://срб.тиме.мк/реад/73д3дцб6фд/9аб0453де5/индеx.хтмл; хттп://www.политика.рс/рубрике/тема-дана/Нови-мигови-и-С-400-стизу-у-Србију.лт.хтмл

13) С. Јовановић, ДржаваИ, Београд, 1936, стр. 224; М. Павловић, Преображенски устав-први српски устав, стр. 297-314.

14) хттп://www.нспм.рс/хроника/ивица-дациц-нецу-преговарати-са-тацијем-и-естон-ако-се-договор-крси.хтмл

15) М. Павловић, Правна европеизација Србије: 1804-1914, Крагујевац, 2008, стр. 12-13.

Извор: http://www.standard.rs ,http://srb.fondsk.ru/news/2012/12/25/ianusovo-lice-pregovarachke-platforme-o-kim.html