Светозар Ћираковић, професор: Новоцрногорски фалсификати

Разговарала Биљана Живковић

„Образовни програми у Црној Гори су очишћени од српских писаца, просвета ствара ‚новог’ човјека, хомо дукљаникуса, о културним догађајима из наше традиције нема ни ријечи на Јавном сервису“, каже наш саговорник, беседећи о борби за очување српског језика у Црној Гори

У Црној Гори се одувијек говорило српским језиком. Само су окупатори покушали да га преименују у два наврата (Аустријанци 1916. и Италијани 1941). Истина, с времена на вријеме појављивали су се појединци који се нијесу могли остварити у Београду, па су одлазили у Загреб, да отуд, наравно уз одређену апанажу, пљују и псују све што је српско. Циљ им је био да расрбе ЦГ, а пут до остварења пажљиво су бирали. Насрнули су на српски језик који је основна одлика нашег идентитета, иако су добро знали да чак и онда када не би било српског народа у ЦГ, постојаће српски језик, Ловћен и на њему Његош као духовна српска вертикала. Доласком на власт дукљанске коалиције – ДПС-СДП, авет антисрпства се разгоропадила. Са једне подгоричке телевизије министар просвете је саопштавао да је циљ школства и просвете у ЦГ да створи ‚новог‘ човјека. Основни задатак црногорске просвете је промјена идентитета њених грађана, а ова сулуда идеја црногорских сепаратиста је кулминирала почетком 21. вијека, јер се тада увелико ради, и јавно и тајно, на разбијању Државне заједнице Србије и Црне Горе, каже професор српског језика Светозар Ћираковић. Коментаришући за „Печат“ актуелне прилике у Црној Гори наш саговорник анализира лингвистичке црногорске неприлике, диктиране сложеним политичким околностима које за циљ имају расрбљавање српске Спарте.

Ви сте један од професора српског језика Никшићке гимназије, који се пре осам година отворено супротставио политичким притисцима да се српски језик назове другим, идеолошки наметнутим именом.
У љето 2004. Министарство просвете ЦГ организовало је састанке са директорима основних и средњих школа и на њима им је наложено да од септембра у дневницима буде уписан матерњи, а не српски језик. У том смислу, реагује и наш тадашњи директор Гимназије Мијат Божовић, па на сједници Наставничког вијећа обавјештава нас да је добио такву наредбу и да је он мора спровести у дјело. Нијесам знао до којих граница може да иде људска глупост, а нарочито политичка послушност, јер, за Бога милога, какав би то био члан Главног одбора ДПС-а, а да не слуша и не испуњава политичке наредбе. Они су, чак, и родољубље мјерили аршином оданости партији, послушношћу и понизношћу. Прво је реаговало нас шест професора српског језика и затражили смо од директора Гимназије Мијата Божовића да нам покаже одлуку Савјета за опште образовање о преименовању српског језика у матерњи, дакле српски, црногорски, босански и хрватски. Таква одлука тада није ни постојала, па је нијесмо могли ни добити. Таква одлука је донесена тек послије скоро годину дана (у мају 2005), а и тада су перфидно покушали да заварају и ђаке и њихове родитеље:„Није то укидање српског језика, него само промјена имена наставног предмета“. Каква дрскост! У Уставу Црне Горе лијепо је тада писало да је службени језик српски, ијекавског изговора (члан 9). Ми смо бранили Устав и законе. И још нешто, што нема цијену, своје достојанство, људско и професионално! Скоро цијелу наставну годину црногорско школство било је неуставно и незаконито, али то није био разлог да реагују институције система,Уставни суд, тужилаштво, заштитник људских права… него су оне показале своју моћ и снагу вршећи притисак на нас, саслушавајући нас у Служби државне безбједности, пријетећи нам отказима, а никшићко Тужилаштво нас је дириговано оптужило да угрожавамо безбједност и да позивамо на штрајк и на побуну!

Шта вас је мотивисало да будете непоколебљиви?
Нијесам репа без коријена, па да не знам ко сам, одакле сам, коме припадам… Моји далеки преци су се доселили на Чево са Косова и Метохије, као што Његош каже: Што се не хће у ланце везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв проливамо. Наравно, моја земља је Црна Гора, ја сам, дакле, географски и, ако хоћете, метеоролошки Црногорац, а по националности сам Србин, као и сви моји преци. Као што сам већ рекао, овде се увијек говорило српским језиком и то најљепшим дијалектом тога језика, источно-херцеговачким. Његош нам је дао недвосмислен одговор и на питање језика и на питање националности:Српски пишем и зборим, Сваком громко говорим, Народност ми србинска, Ум и душа славјанска.

Обратили сте се Међународном суду правде у Стразбуру. Шта је Суд у Стразбуру учинио у служби заштите правде?
Када смо исцрпили сва правна средства овде, обратили смо се Суду у Стразбуру. Суђење у Црној Гори било је дириговано, мада ме то није изненадило. Режим је преко диригованих пресуда послао поруку шта чека сваког оног ко је слободан, ко има своју главу и њом мисли и ко се супротстави промјени идентитета и стварању њихове независне, дукљанске државе, коју они зову Монтенегро. Послали су срамну поруку шта све чека онога ко се држи Устава и закона „као пијан плота“, јер ово је бесудна земља, устав и закони се крше на сваком кораку и не важе подједнако за све, а поготово не за „недодирљиве“, оне изнад закона и Устава. Тужбе Суду у Стразбуру су упућене током 2007. у зависности од тога кад је који предмет окончан у Црној Гори. Од нас 16 отпуштених професора из Никшићке гимназије, тужбе Стразбуру је упутило тринаесторо. Суду у Стразбуру смо послали: пресуде Основног суда у Никшићу, пресуде Вишег суда и пресуде Врховног суда Црне Горе. Уз пресуду ових судова послао сам и копију оптужнице општинског тужиоца у Никшићу, у којој ме терете да сам позивао на штрајк, побуну и копију тужбе од стране тада актуелног министра просвете Слободана Бацковића, који ме је оптужио за повреду угледа, части… Суд у Стразбуру је пресудио против нас! Добили смо негативне пресуде крајем прошле године (децембар 2011)! У пресуди нас упозоравају да им се више не обраћамо, а да ће комплетна наша документација, коју смо доставили, бити уништена послије годину дана! Руку на срце нијесам очекивао много од тог Суда, негдје у мени тињала је мисао да је то институција слична Хашком трибуналу, поготово ако сте Србин. А са Милом и његовим режимом није се било лако борити, има он своје послушнике и у Стразбуру.

[restrictedarea]

Остали сте без посла, али су се отворила друга врата, у Албанији.
То се десило о Светом Сави 2008. Удружење српско-црногорске националне мањине „Морача-Розафа“ из Скадра добило је одобрење од албанске владе да може учити српски језик и тако чувати свој идентитет. Руководство Удружења ме је позвало да предајем српски језик у Скадру послије 74 године, јер је 1934. године краљ Зогу забранио српски језик. Срби у Албанији су били запостављени и заборављени и у СФРЈ, и у СРЈ, и у Државној заједници Србије и Црне Горе. Као да нијесу постојали. Први час сам одржао 28. фебруара 2008. До сада је кроз Школу прошло преко 600 полазника. Имао сам много ученика, разврстао сам их у четири одјељења по узрасту и послије три мјесеца био сам задовољан јер сам видио да они свим срцем желе да науче језик предака. Наравно, највећи дио су дјеца и омладина, али има и одраслих. Сви имају само један циљ – да што боље науче српски језик. Веома сам задовољан резултатима, а како и не бих био када знам да Гордана Ајковић, Данијела Брајовић Јакоја, Измир Мусић, Бојан Брајовић Јакоја, Емрах Лекић, Ромина Цољај, Далиборка Мартиновић и многи други могу комотно учити све предмете на српском језику. Неки од њих ће студирати у Србији, мада је њихова заједничка жеља да Србија помогне да се у Скадру отворе школе у којима ће се сви предмети учити на српском језику, најприје основна, а касније и средња школа. У паузама између часова пјевали су наше пјесме, на српском, наравно. Организовао сам им и екскурзију до Никшића, до Пивског и Острошког манастира, уз помоћ добрих људи и Управе Дома „Светог Василија“ из Никшића.

Ваши ђаци су, истичете, различитих вера и нација!
Сви они: и Срби, и Црногорци, и Срби мухамеданци, и Срби католици знају за своје коријене. Историјска олуја је учинила своје. Скадар је био скоро 600 година српска престоница, све док није пао под турску власт 1479. Сваки окупатор има исти циљ: да различитим начинима придобије што више поданика. Ситуација у Албанији готово се поклапа са ситуацијом у другим балканским земљама: ЦГ, Србији, БиХ… Вршено је пре-вјеравање, промјена идентитета, асимилација, промјена имена и презимена… Ипак, наши људи у Албанији нијесу заборавили предачке коријене и тамо живе као права браћа без обзира на то да ли су православни, мухамедани или католици. То сам видио својим очима. Имао сам прилику да боравим у једном селу код града Фира, а у њему има око 300 породица, и они су ми с поносом рекли да су Срби мухамеданци пореклом из Рашке области. У том селу организована је настава српског језика, а руководиоци села су с радошћу казали да имају обећање из Србије да ће им саградати школу у којој ће се сви предмети учити на српском језику! Сан младих људи наших коријена из Скадра и околине је да се школују у Београду или у неком другом универзитетском центру у Србији. На том плану урађено је много захваљујући предсједнику Удружења „Морача-Розафа“ Павлу Брајовићу Јакоји, који даноноћно ради на афирмацији српско-црногорске националне мањине. Уз помоћ матице 2011. у Београду је студирало осам Скадрана, прошле школске такође осам, а у новој 2012/2013. у Србију на студије је стигло 10 скадарских матураната.
У Албанији, Срби и Црногорци и остали полазници, свој матерњи језик зову правим именом – српски, за разлику од језичких неприлика у БиХ, Хрватској или Црној Гори!
Творац наше азбуке и реформатор језика Вук Караџић је српски језик створио за све Србе, без обзира на вјеру: и за Србе православне, и за Србе католике, и за Србе мухамедане. То је једини језик којим се говорило на штокавском подручју (ЦГ, Србија, БиХ и велики дио Хрватске). Вук прави велику грешку што на Бечком договору 1850. поклања Хрватима тај језик (огромну помоћ су Хрвати имали и од Ђуре Даничића), а они га одмах по Вуковој смрти преиначише у
– хрватски или српски, с перфидном намјером да уклоне ову одредницу српски, што се и десило неколико деценија касније. И српскохрватски је политички језик, политичка творевина, чији је циљ био да тобож помири Србе и Хрвате. А шта можемо казати о тзв. босанском и тзв. црногорском језику, осим да су то нелингвистичке творевине и такође политички језици. У „босански језик“ унесено је много турцизама, а у „новоцрногорски“ језик много архаизама, и два нова слова! Гласове које означавају та два нова слова познавао је и Вук Караџић, и они су одлика српског некњижевног језика. Ти се гласови чују од ЦГ, преко Херцеговине, до Босанске Крајине, Бањалуке; од Романије до Златибора, Јадра и Лознице. Они немају одлике фонеме, јер немају опозицију и не могу бити књижевни гласови. Нови „језици“ су чисто политичке творевине, које са лингвистичким критеријумима немају никакве везе, а самим тим ни са науком о језику. Црногорски језик који је на силу уведен, није ништа друго до српски некњижевни језик. Срби и Црногорци у Скадру не знају за наше подјеле, они сами кажу да су њихови преци говорили „нашки“, а под тим појмом подразумијевају искључиво српски језик. Кад је један министар из Владе ЦГ долазио у Скадар обећавао им је „брда и долине“, али под условом да уче „црногорски језик“. Питали су га:„А шта Вам је то, министре?“

Политика се увукла, тврдите, у сваку пору друштвеног живота Црне Горе, смишљено су је искористили идеолози режима за уништење националних и традиционалних вредности.
Свјесни су црногорски врховници максиме завади, па владај, па су нас издијелили на свим плановима. Отварају се лажи-академије, уводи лажи-језик, оснива и региструје у полицијској станици лажи-црква. Све уз објашњење да би требало објединити све научне и друге капацитете и тиме допринијети црногорском просперитету на путу у сјајну европску будућност. Лажу и обмањују народ: лажи-академија није научна установа, лажи-језик није духовна тековина Црне Горе, лажи-црква је, у ствари, секта. На овим основама је изграђен и систем образовања, културе и школства. Образовни програми су очишћени од српских писаца, просвета ствара „новог“ човјека, хомо дукљаникуса, а о многим културним догађајима из наше традиције нема ни ријечи на Јавном сервису (ТВЦГ), нити у државном гласилу „Побједа“, која од скоро излази на латиници, послије 60 година штампања на ћирилици! Средства јавног информисања неуморно „диплају“ о данима дрењина у ЦГ, о данима калопера, боровнице, а о неком научном или културном скупу српског народа нема ни ријечи. Српски народ је дискриминисан у сваком погледу, чак је његов положај тежи од положаја српског народа у сусједној Албанији. Званичници црногорског режима намјерно изокрећу ствари, па изједначавају режим и отаџбину, власт и отаџбину, државу и отаџбину.

Његош је протеран из црногорског образовања. Неки Срби се одричу сопства, подривајући га жешће од наших највећих непријатеља. Зашто?
Наш суноврат почиње од оног тренутка када је у врх Ловћена ударио „комунистички гром“, како је то лијепо рекао Жарко Команин, и када је умјесто капеле „насађено“ оно туђинско ругло, које ничим не говори да ту почива највећи не само српски, него и словенски пјесник – владика Раде. Антисрпство је појачано повратком из добровољног изгнанства из Загреба извесног Брковића, чију је књигу „Прљави рат“ суфинансирало Министарство одбране Републике Хрватске. Вративши се, ухватио се у „дукљанско коло“ и запријетио да ће у ЦГ бити преиспитани сви канони, па и онај о Његошу. Придружио се браћи по мишљењу фра Доминику Мандићу и Анти Павелићу, па запјенушано грца: Ми, Црногорци, били смо прво католици, па нас је тај геноцидни Сава Немањић поправославио. Црна Гора мора да врати своју аутокефалну цркву. Ја видим моју ЦГ са њеним морем, доморјем и узморјем у унији са Албанијом и Хрватском, у којој ће католичанство бити значајно заступљено“. А онда, пред изборе у априлу 2001. тобож-академија, на чијем је он челу, упућује грађанима летак сљедеће садржине: Грађанине, Дукљанска академија наука и умјетности (ДАНУ) позива Те да гласаш за „Побједа је ЦГ – Демократска коалиција Мило Ђукановић“, која ће остварити повијесни сан о ЦГ као саставном дијелу Црвене Хрватске. Дакле, ако видимо ко је носилац изборне листе Побједа је Црне Горе, није тешко закључити ни ко стоји иза свега! Нико из те коалиције се није огласио да негира ове лажне, морбидне и монструозне идеје.

Указујете да судбину српског народа у 20. веку прати и објашњава судбина његовог језика.
Наши окупатори су добро знали да је за растакање српског ткива најподесније средство српски језик тако што ће он бити укинут административном наредбом или, пак, преименован у неки други непостојећи језик. У ЦГ то се десило два пута: 1916. када је црногорска војска капитулирала, окупаторска црно-жута монархија (Аустро-Угарска) је укинула ћирилицу и српски језик, али је то било кратког вијека; и други пут 1941, а то су урадили италијански фашисти. Почетком 21. вијека тог задатка су се прихватили дукљански фанатици из чисто политичких разлога. Ново име за српски језик у ЦГ, „црногорски језик“, прво је наметнуто школском и образовном систему 2004. тако што се у дневнике морао уписивати умјесто српског језика – матерњи језик са четири одреднице: српски, црногорски, хрватски и бошњачки, и свако је могао да одабере оно што му одговара. Као образложење за преименовање језика навођено је наводно право народа да зове језик својим именом, а тзв. право народа да зове језик својим именом пласирано је први пут у Хрватској „чувеном“ Декларацијом о називу и положају хрватског књижевног језика (1967). И да постоји овакво право – а не постоји, онда би се по том основу језик у ЦГ звао црногорачки (од етнонима Црногорац). Када је Бернард Грешел за потребе Хашког трибунала, испитујући језичку ситуацију у бившој СФРЈ, дошао до закључка да ниједна декларација права УН, УНЕСКО-а, ОЕБС-а и Савјета Европе, ниједна регионална конвенција о заштити људских права или права мањина не зна за такво право којим се самоодређује име језика, дукљани су прибјегли новој теорији – да свака нација има право да свој језик зове именом нације. Да је игдје у свијету постојао правни основ за преименовање језика, онда се не би неуспјешно завршио покушај Аустријанаца да преименују њемачки језик у аустријски, нити би пропао покушај Американаца да енглески језик преименују у амерички. Сви њихови покушају пали су на суду, јер су то демократске земље у којима влада сила закона, а не закон силе као у садашњој ЦГ. Ни ово друго „право“ није утемељено у праву, а о томе нам свједочи стање у многим земљама и међу великим бројем нација у свијету које уопште не зову језик којим се служе именом своје нације, па тако не постоје: аустралијски, бразилски, амерички, канадски, аргентински, мексички. Послије референдума (2006), режимски „лингвисти“ потегли су нови „аргумент“, а он гласи да име језика мора да буде једнако имену државе. Објашњење су дали тако што су тврдили да су тако урадиле земље у окружењу и назвале језик по држави, што, опет, није тачно. Српски језик није добио име по држави Србији, него од етнонима Србин (да није овако, он би се звао србијански), не постоји ни босанско-херцеговачки језик, а постоји држава БиХ, а хрватски језик није могао настати од имена Хрватска, јер су ријечи хрватски и Хрватска придјеви, с тим што је назив државе придјев женског рода. Без обзира на то што нема никаквог научног, ни лингвистичког утемељења, у Устав ЦГ унијето је име за језик „црногорски“. У новом Уставу Црне Горе пише:„Службени језик је црногорски, а у службеној употреби су још српски, хрватски, босански и албански“. Ово је највећа превара за српски народ, на коју су не само пристали, него је и славили као своју побједу поједини српски политичари.

Како наметнуте језичке неприлике, па и стварање нове лажне историје, утичу на свест народа у Црној Гори.
Несрећници режима мисле да ће тамо гдје нестане језик – нестати и народ. У том смислу оживљава се „учење“ двојице идеолога НДХ, Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, и њихова теорија о Црногорцима као Црвеним Хрватима. Црногорци „новог кова“ прихватили су бољшевичку идеју да поричу своју националну припадност и да се одричу своје српске националне припадности, да се одричу своје Митрополије црногорско-приморске, као дијела Српске православне цркве, а ко се усуди да због интереса и привилегија мијења свој укупни идентитет, тај иде злим путем. Док је год овде на власти антисрпски режим, ситуација и са језиком, и са лажном историјом, а са свијешћу народа биће иста, можда и гора, јер дукљански фанатици добро знају да их кад једног дана сиђу са политичке сцене чека праведан суд за сва недјела која су учинили народу, па ће свим силама настојати да остану што дуже на власти.

[/restrictedarea]