Република Српска: злоупотреба опозиционе енергије

Пише Драгомир Анђелковић

Да ли извесни западни центри моћи припремају неки нови ДОС за РС и какве би он последице могао да има по западну српску државу?

Власти САД-а упорно понављају да та држава не мења однос према БиХ. У тим оквирима Хилари Клинтон је током ове године више пута нагласила да у БиХ очекује „постизање одговарајућег политичког напретка“. Иако се у Вашингтону намере сада пажљивије прикривају него раније, недвосмислено је јасно да му је и даље циљ централизација БиХ. Но, свестан је да је маневарски простор за њу озбиљно сужен досадашњим отпором унитаристичким процесима који је пружио Додик, односно да је централистички потенцијал умањен и услед разноврсних прагматичних потеза које је Бањалука повукла (пажљива изградња стратешког партнерства са Русијом, стварање моћног израелског лобија, селективно развијање односа са утицајним круговима у самој Америци и ЕУ). Отуда, актуелни естаблишмент САД-а, не само што посредно и, макар у првој фази, умереније него раније, делује у прилог централизације БиХ, већ и припремљени удар на руководство РС – несумњиво срачунат на даље поткопавање државности Српске – вешто маскира социјално-економском демагогијом. У таквим околностима БиХ је 14. децембра дочекала седамнаесту годишњицу Дејтонског споразума.

РАСПИРИВАЊЕ СУКОБА На дан када је потписан Дејтонски споразум, у Бањалуци је у организацији Центра за стратешку сарадњу одржана међународна конференција „БиХ – могућности аутентичног дијалога“. Њена намера је била да укаже, пре свега босанским муслиманима, да им нико са стране неће донети срећу, већ да морају заједно са Србима, уважавајући њихове интересе, да решавају БиХ проблеме. У противном ће арогантним инсистирањем на негирању дејтонских принципа довести до распада те конфедерације, те ће ићи наруку нових сукоба. Они никоме у БиХ не би донели бољитак, а једино могу да буду у интересу западних сила које су почетком деведесетих запалиле „босански вилајет“, те сада раде на томе да се тамошњи конститутивни народи ни о чему сами не споразумеју и тако остану у сенци евроатлантске доминације, и буду подложни гурању у „контролисани хаос“.
Међу бројним занимљивим излагањима, када се ради о геополитичким детерминантама политичких процеса у БиХ, издвојио се реферат др Фасиха Бадерхана, историчара из Института за оријенталне студије Руске академије наука. Он посматра будућност БиХ у оквиру стратешке игре која се одвија на простору Блиског истока. Како истиче, радикални ислам је продукт Запада, односно иако се милитантни исламистички покрети који га заговарају формално сукобљавају са САД-ом, заправо су повезани са том силом и спонзорисани од неких њених арапских савезница (Саудијска Арабија, Бахреин, Катар). Намера евроатлантских центара моћи је да на простору низа муслиманских држава (где год тиме нису угрожени енергетски интереси Запада) изазову велики пожар који би се пренео у рубне делове Кине (муслимански Синђанг), на постовјетски простор и део Европе.

[restrictedarea]

КОНТРОЛИСАНИ ХАОС Елеменат у мозаику такве стратегије је, као што је речено, и БиХ. Немирна Босна би очас посла узбуркала своје окружење, а онда су у компликације увучени Русија и ЕУ. Ради такве игре спојених судова јачају се екстремистички елементи – и то разних боја, од исламистичких до секуларно-унитаристичких, међу БХ муслиманима. Но, томе је недавно Бањалука почела да парира успостављањем функционалних веза са делом муслиманских политичара који су увидели да су америчка обећања јалова, те да САД своје истрошене клијенте одбацује без трунке околишења. То је додатно ојачало анимозитет према Додику оних са којима је некада и он пактирао, али их је у интересу опстанка Српске изиграо. Међутим, и без тога би они, као што су то радили и у прошлости, пре или касније одапели отровне стреле на сваког нашег политичара који је на првој линији одбране државности РС.
Једна страна стварања контролисаног хаоса у БиХ је, да то поновим, јачање разних видова (не само исламистичког) радикализма међу муслиманима. Друга је покушај слабљења Српске. Не због неког нарочитог непријатељства према Србима, већ како је на поменутој конференцији више пута наглашено, зато што евроатлантисти у зони свог утицаја не трпе било који самосвојан и у односу на њих недовољно покоран државни ентитет или народ (а то су Срби некада били генерално, а и даље је РС). Екстремним англосаксонским круговима није циљ, иако то наизглед делује, стварно јачање БиХ (што је муслиманска илузија) већ слабљење српског ентитета (други је већ паралисан), у комбинацији са недореченим моделом одлучивања на централном нивоу, како би евроатлантска неоколонијална управа не само опстала већ и ојачала. И тако све док неко не процени да је дошао тренутак за нову детонацију.

КАМПАЊА ПРОТИВ ДОДИКА У светлу реченог сада отпочиње нова жестока кампања против Додика (планирано је да узме маха током 2013. године). По принципу да се „Власи не досете“, она се наводно спрема не због (гео)политичких разлога, већ ради борбе против разних злоупотреба које иду од врха до дна државе. А неки Срби би требало да буду њени носиоци. Како је пре десетак дана рекао Патрик Мун, амерички амбасадор у БиХ: „Грађани се могу окупити, протестовати, могу писати писма влади, студенти се могу организовати, као пре девет месеци када су се окупили у Бањалуци“. Америчке структуре задужене за БиХ не само што улажу велике напоре у даљи развој свог НВО и медијског комплекса у РС, те у подршку партијама које им тренутно делују употребљиво, већ су и отворено почеле да позивају на немире!
Нема сумње да у РС има много системских девијација, од корупције до лоповлука. Нажалост, тако је сада, а тако је било и док су друге гарнитуре владале. Изгледа и да је Додик врло болећив према неким људима из свог окружења, као што је актуелни министар здравља, за које се сматра да су преко сваке мере огрезли у разне злоупотребе. Но, против свега лошег требало би ми сами да се боримо, а не да допуштамо да нам странци руше државу како би нам „помогли“. Уосталом, примери са других меридијана сведоче да у земљама које сматрају периферним, гдегод се англосаксонски естаблишмент умеша у „реформе“ и „препород“ система, после тога ни трава више не расте. Док су Русија и друге чланице Заједнице независних држава слушале њихове савете, било је много више корупције, лоповлука и свега другог лошег него што је то данас случај. И уз то су руска и друге државе постовјетског региона убрзано одумирале.

ИСКУСТВО КИРГИЗИЈЕ Господари светског хаоса, када на манипулацијама не успевају да постигну оно што желе, иду и много даље. То добро видимо на примеру Сирије. А осетили смо и на својој кожи, па више немамо право да слично допустимо. Како се то ради на плану распиривања међунационалних сукоба, подсетио нас је др Кадир Маликов, саветник министра унутрашњих послова Киргизије и члана председничког савета те државе. Када су у њој неке западне силе покушале да 2010. изазову репризу разрачунавања из деведесетих година између већинских Киргиза и мањинских Узбека, нису презале ни од најгорих поступака. Установљено је да су плаћеници из иностранства са исте тачке дејствовали снајперима по оба национална дела једног мешаног града. Само захваљујући зрелости верских и друштвено-политичких лидера избегнут је велики сукоб. Три дана је деловало да ће доћи до опасне ерупције насиља, а онда је интензивни дијалог од стране утицајних представника оба народа, а без западног посредовања, довео до смиривања страсти. Да је пре тога успела акција подривања ауторитета људи који нису били по вољи страних центара моћи, онда би релевантни локални актери у моменту када за то добију налог били у функцији хаоса, а не његове превенције.
Како би у БиХ, када то неко у Вашингтону или Лондону притисне дугме, ствари кренуле у правцу сукоба, сада се руши Додик који доприноси државној стабилности РС, а однедавно је на прави начин то почео да ради и на нивоу БиХ. Тога морамо да будемо свесни, те да дестимулишемо учешће било којих озбиљних српских политичких субјеката у томе. Разумљиво је да се, када су политичке страсти узавреле, лако прихвата помоћ са стране како би опоненти били поражени. Но, видели смо куда је то одвело Србију 5. октобра 2000. године.

СПРЕЧАВАЊЕ НЕСРЕЋЕ Да се то не би десило, односно да би био појачан капацитет РС да се брани од страних притисака, али и како би њени грађани имали бољу социјално-економску будућност, Милорад Додик мора што пре да енергично покрене процес системских промена. Не само персонални вид борбе против корупције, већ и стварање дубинских и трајних основа за њено ограничавање, мора да постане један од приоритета власти РС. Тиме се битно умањује и основ за страну пропаганду, наводно у „интересу“ обичних људи, усмерену против (ма које) власти Српске. Део свега тога је и одбацивање кадровског баласта из окружења актуелног председника Српске, који њен државни врх компромитује, кочи продуктивне промене и од стране већине грађана се доживљава као фактор загорчавања њиховог живота (а то вероватно и јесте).
Што се тиче највеће опозиционе странке (СДС), она не би смела да прихвати да буде увучена у посредне или чак формалне коалиције типа ДОС-а, које инострани душебрижници покушавају да склепају у РС на фону борбе против лошег система. И жестока унутрашњополитичка надметања су нормална појава у демократском поретку, али свакако не на начин који угрожава државу.
Коначно, да не заборавимо ни политичку елиту БХ муслимана. У њеном је интересу да схвати да сама себи копа јаму подржавајући харангу против вођства српског ентитета БиХ. Уколико би успео јуриш на Додика, убрзо би и она дошла на ред за одстрел. Радикализација ситуације захтева и нове, још екстремније и од стране тзв. Империје употребљивије муслиманске вође. Уз то, њихово релативизовање Дејтона и избегавање аутентичног дијалога са легитимним представницима Срба, само одржава БиХ у стању неоколонијалне зависности, а чини је и буретом барута. Ако оно експлодира никоме неће бити добрo.

[/restrictedarea]