Paolo i Vitorio Tavijani – Kada sužnji o slobodi pevaju

Za „Pečat“ iz Firence Snežana Simić

Sa braćom Tavijani govorimo ne samo o umetnosti, zatvoru, moći, prijateljstvu i izdaji, već i o svetovima tamnovanja i slobode koji se, uz pomoć Šekspira – „našeg savremenika“, uvek uzbudljivo ogledaju jedan u drugom

Čuveni rediteljski tandem, braća Paolo i Vitorio Tavijani (San Minijato, Piza, 1931. i 1929), čiji je film „Cezar mora da umre“ na nedavno održanom festivalu autorskog filma u Beogradu jednoglasnom odlukom žirija proglašen najboljim i koji predstavlja Italiju u trci za „Oskara“ (uskoro će biti prikazan u bioskopima u Srbiji), prisutni su u filmskoj umetnosti više od pet decenija. Uoči nedavne italijanske premijere njihovog najnovijeg ostvarenja u firentinskom bioskopu „Odeon“, gde su, vidno uzbuđeni, dočekani ovacijama publike, braća Tavijani su bili dobro raspoloženi i predusretljivi za razgovor sa novinarima. Atmosferi je najverovatnije doprinela i činjenica što se film prvi put predstavio italijanskoj publici (doduše posle pretpremijere u Rimu) upravo u glavnom gradu njihove rodne Toskane, voljene „kuće“, koja je bila okvir za neke od njihovih najlepših filmova, a ovaj neposredni prigodni susret sa slavnim sineastima bio je prilika i za kratak neformalan razgovor sa braćom za „Pečat“.

LEKCIJA ZA PAMĆENJE Možda dva brata, poreklom iz toskanske varošice, nisu ni očekivali da će priča o grupi zatvorenika (tema njihovog pomenutog dela) iz rimskog zatvora „Rebibije“, angažovanih u pripremi Šekspirove tragedije „Julije Cezar“, stići tako daleko u „holu“ filmske slave, jer posle buntovničkih filmova, naseljenih herojima i izdajnicima, došlo je do izvesnog kreativnog zastoja: činilo se da njihova fina „kaligrafija“ počinje da guši inspiraciju. Međutim, povratkom epskoj poetici, braća Tavijani su priredili možda neočekivano, ali svakako sjajno iznenađenje. Iako u poodmaklom životnom dobu, maestri su sa poslednjim ostvarenjem, vraćajući teatru i filmu svu vrednost njihove katarzične snage, još jednom uspeli da daju veliku filmsku lekciju.
Snaga ovog dokumentarno-igranog filma, koji u formi dnevnika beleži ogoljenu i grubu stvarnost zatvorenika, nalazi se upravo u jednostavnosti filmske priče, prečišćene od banalnih metafora. Tavijani su za glumce odabrali ljude koji u sebi nose istinu koja, iako daleko od filmske, istovremeno pleni jačinom i dirljivošću. Preprodavci droge, mafijaši, pripadnici „Kamore“ i ubice, od kojih su neki osuđeni na doživotnu robiju, iznenada su postali glumci koji su se uhvatili ukoštac sa tekstom koji govori o izdaji, časti i revoluciji: temama koje svako od njih interpretira sa besom i oslobođenom unutrašnjom energijom. Tokom diskretnog rada sa zatvorenicima, autori su sa povraćenom snagom njihovih najboljih stvaralačkih godina uspeli da podare epski dah temi večitog razdora između tiranije i slobode.

[restrictedarea]

ŠEKSPIR JESTE – SAVREMENIK Na pitanje: „Zašto baš Julije Cezar”?, braća Tavijani odgovaraju da se njihov predlog rodio iz potrebe. „Daleka ili bliska prošlost ljudi, kojima smo uputili predlog, sačinjena je od grešaka i zločina, ozleđenih vrednosti i raskinutih ljudskih odnosa. Zato je bilo potrebno suprotstaviti im delo jednake vrednosti, ali suprotnog znaka. I Šekspir u ‚Juliju Cezaru‘, u ovoj italijanskoj priči, uvodi na scenu velike odnose koji vezuju i suprotstavljaju ljude, prijateljstvo i izdaju, moć i slobodu, sumnju, ali i zločin i ubistvo. Dva sveta koja se, u izvesnom smislu, ogledaju jedan u drugom. ‚Časnim ljudima‘ (uomo d’onore, uobičajen u mafijaškoj komunikaciji, prim. nov.) pripadaju mnogi naši glumci zatvorenici; o ‚časnim ljudima‘ govori i Antonije u svojoj optužbi. Naša želja je bila da konfrontiramo tamu njihove egzistencije sa poetskom snagom emocija koje Šekspir pobuđuje: prijateljstvo i izdaju, ubistvo i muku koju izazivaju teške odluke, cenu koja se plaća kako radi dobijanja moći, tako i dostizanja istine“.
Autori su takođe pojasnili da je film u potpunosti sniman u zatvoru. „U ‚Rebibiji‘ smo proveli četiri sedmice, izlazili smo samo noću, umorni, ali još uvek zapaljeni, sa istom samouverenom neodgovornošću sa kojom smo snimali naše prve filmove. Želeli smo da sledimo zatvorenike u njihovim danima i njihovim veoma dugim noćima. Hteli smo da se naš zajednički rad odigrava u njihovim ćelijama, u hodnicima, za vreme kratkotrajne šetnje na svežem vazduhu… Sa kamerom smo ulazili svuda: u ćelije, biblioteku, gore-dole po stepenicama… Ne, nismo baš svuda ulazili: jedna zona zatvora je bila zabranjena − deo gde se nalaze svedoci saradnici (u procesima protiv mafije, prim. nov.), odvojeni od ostalih. Niko ne bi trebalo da ih vidi, pa ni mi“.
Opredeljenje za dominantnu upotrebu crno-bele tehnike u filmu objašnjavaju potrebom za nestvarnim: „Boja je realistična, dok je belo i crno irealistično. Osećali smo da je, u zatvoru, mogućnost za pad u televizijski naturalizam bio prilično blizu. Ipak, nismo mu podlegli zahvaljujući i belo-crnom. Želeli smo bele i crne scene, žestoke i suprotstavljene. Naravno, izborom belog i crnog želeli smo da podvučemo prolazak vremena, skok unazad. Ovo odlučno podvlačenje je bilo u cilju lakšeg razumevanja. Ideja nije nova, ali ponekad nam se sviđa da koristimo utabane filmske staze“.
Odluku da koriste originalne dijalekte zatvorenika Tavijani su prokomentarisali na sledeći način:
„Za nas je bila neočekivana emocija kada smo naše glumce čuli kako govore na njihovim rodnim narečjima: napuljskom, sicilijanskom… shvatili smo da dijalektalna deformacija dramskog teksta ne umanjuje visoki ton tragedije, štaviše poklonila mu je novu istinu. Glumac zatvorenik i lik koji je tumačio na taj način su uspostavljali prisniji odnos. Tako su naši glumci ovladali tekstom prilagodivši ga sopstvenoj prirodi“.
Uz konstataciju da su scene probnih snimanja za angažman zatvorenika u filmu veoma upečatljive, pitanje je da li su iste protekle upravo onako kako ih vidimo u filmu.
Tavijani spremno odgovaraju: „Već duže vreme koristimo jednostavan metod. Tražimo od učesnika da kažu generalije, zamišljajući da su na granici i da se to davanje podataka dešava u trenutku kada se opraštaju od drage im osobe; prvi put od glumca aspiranta se traži da odgovori na pitanja sa bolom, a drugi put sa besom. Iako smo zatvorenicima rekli da mogu da koriste izmišljene podatke, ostali smo pogođeni činjenicom da su svi, bez izuzetka, želeli da koriste sopstvena imena, ime oca, majke, mesto gde su rođeni. Možda je to bio način, da kroz film, podsete druge na svetu da su oni ovde, u tišini zatvora, ali živi. Tako smo počeli da ih upoznajemo, sa njihovim bolnim, razbešnjenim i mahnitim istinama“.
Tim povodom Paolo Tavijani je istakao:„Nije da su zatvorenici bili bolji od profesionalnih glumaca. Oni su različiti: dok su glumili, u njihovim očima je moglo da se vidi da je ono što su govorili činilo deo njihovog života. Takođe, oni su nam verovali, nisu nas tretirali kao dva stara gospodina koji su im određivali šta bi trebalo da rade, sve se odvijalo na ravnopravnoj bazi, kao među braćom“.
U završnoj sekvenci filma, zatvorenici se, posle uspešno odigrane predstave, vraćaju u ćelije. Među njima je i Kasije, jedan od najboljih protagonista. Iako je već mnogo godina u zatvoru, ćelija mu izgleda drukčija, neprijateljska. On tada kaže: „Od kada sam upoznao umetnost, ova ćelija je postala zatvor“. Pitamo autore koja je poruka ove završne scene.
Evo šta su Tavijani izjavili specijalno za „Pečat“: „Sve što se vidi u filmu je rezultat njihovih priča i ispovedanja. I ovu rečenicu smo čuli iz njihovih usta. To je, s jedne strane, veoma jaka, a s druge, veoma dramatična tvrdnja. Oni su, tokom rada na filmu otkrili nove horizonte, njih je umetnost promenila i oplemenila, uvela ih u novi svet. Donoseći im nove boje, druge ukuse i mirise, pokazala im je da život može da bude lepši. Zato je povratak u tamnu stvarnost postao još teži. U tom trenutku oni su shvatili da su izgubili sve ono što su otkrili. Jer, ući u dubinu ovog dela znači tražiti odgovor u samom sebi, naročito onda kada se napuste pozorišne daske da biste se vratili među ćelijske zidove.“

Put slave

Posle mladalačke zanesenosti novinarstvom zakoračili su u svet filma sredinom pedesetih godina. Njihovom prvom samostalnom igranom filmu „Prevratnici“ (I Sovversivi, 1967) prethodili su dokumentarni filmovi i zajednički rad sa drugim režiserima. Dobitnici su značajnih nacionalnih i međunarodnih priznanja. Prvo u nizu je „Zlatna palma“ na „Kanskom festivalu“ 1977. za film Padre padrone (u bukvalnom prevodu „Otac gospodar“). Poslednji film braće Tavijani „Cezar mora da umre“, snimljen u rimskom zatvoru sa glumcima naturščicima, odabranim među zatvorenicima, ove godine je nagrađen „Zlatnim medvedom“ na „Berlinskom filmskom festivalu“. Zatim ga je Italijanska filmska akademija proglasila najboljim filmom, a braću Tavijani nagradila za najbolju režiju i scenario.

Nadahnuće uz suze

Jedna od linija koja karakteriše stvaralaštvo toskanskih autora svakako je i ljubav prema literaturi koja je inspirisala njihove mnoge filmove, počev od adaptacija Tolstojevih pripovetki („Sveti Mihajlo je imao petla“, „Čak i noću sunce“), preko „Haosa“, po motivima Pirandelovih novela, pa do povratka obožavanom Tolstoju u televizijskoj seriji „Vaskrsenje“. I pretposlednji film „Majur ševa“ baziran je na romanu Antonije Arslan, gde su Tavijani, uz pomoć ljubavne priče, evocirali genocid u Jermeniji. Stoga, na prvi pogled, ne čudi što se i film „Cezar mora da umre“ bazira na Šekspirovoj drami. Međutim, ovog puta inspiracija za film je, kažu, došla neočekivano, bez prethodnog plana i, kao što se to braći često dešava, „u unisonu“.
Vitorio i Paolo, koji, i kada pojedinačno govore, stalno upotrebljavaju plural, to ovako objašnjavaju: „Jedna prijateljica nam je ispričala da je bila u pozorištu i da je tokom predstave plakala, što joj se nije dešavalo godinama. Otišli smo u to pozorište, a to pozorište je bio zatvor. Zatvor ‚Rebibija’, odeljak strogog zatvorskog režima u predgrađu Rima. Na pozornici dvadesetak zatvorenika, govorili su stihove iz Danteove ‚Božanstvene komedije’. Odabrali su nekoliko pevanja iz ‚Pakla’ i u paklu njihovog zatvora ponovo proživljavali bol i patnju Paola i Frančeske, grofa Ugolina, Odiseja… Osetili smo potrebu da otkrijemo sa filmom kako se iz zatvorskih ćelija, od tih isključenih ljudi, skoro uvek udaljenih od kulture, može roditi lepota njihove predstave. Stoga smo odlučili da ‚zatvorskom’ reditelju Fabiju Kavaliju predložimo da zajednički realizujemo Šekspirovog ‚Julija Cezara’. Fabio i zatvorenici su odmah odgovorili: Počnite, počinjemo.“

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *