JEZIČKE SITNICE I KRUPNICE

Piše Milovan Danojlić

Život se poigrava rečima, reči se poigravaju sa životom,  i sa nama. Srećno imenovanje oslobađa i ushićuje. Vrativši se iz Amerike, kuda je išao zbog dobrog honorara, Frojd je Obećanu zemlju nazvao Dollaria, dodavši da je „Amerika gigantska… i gigantska greška“

Slova naše veleučene susetke latinice, uzeta pojedinačno, izvan reči, izgovaraju se sa dometanjem samoglasnika e: be, ce, de, ef, ge… Ćirilička prati jedan poluglas za koji veliki Tršićanin nije tražio oznaku; mogao bi se obeležiti, za ovu priliku, dignutom zapetom: b’ v’ g’ d’ itd’. Kako, na balkanskoj vetrometini, latinica sa četiri strane zapljuskuje ćirilicu, azbuka se povodi za njom, jedno zbog fizičke blizine, drugo zbog rasprostranjenog osećanja sopstvene niže vrednosti, iz čega nastaje mala zbrka. U emisiji „Slagalica“ učesnici, listom, prebacuju izgovor na abecednu shemu, ne obazirući se na opomene voditeljki. „Be jedan“, bira takmičar. „B’ jedan“, ispravlja voditeljka. Uzalud. Takmičar tera po svome.
*
Nije greh znati latinicu, naprotiv, ali bi valjalo razlikovati njene ćudi od običaja rodnog pisma. Sitnica? Možda. Nagomilavanje ovakvih sitnica prelazi u idimi-dođimi odnos prema svojoj kulturi, u samoponižavanje. Zašto se, recimo, beogradska Vojno-medicinska akademija skraćuje kao Ve-Me-A? Latiničari bi morali govoriti Ve-Em-A, ćiriličari V’M’A; ako je po prvim slogovima, onda je Vo-Me-A. Ve-Me-A je vekavo-meketava aljkavost.
„Ja imam talenat“, preporučuju se mladi pevači. Nekad se govorilo skromnije, i tačnije: „Imam talenta“, „Imam dara za to“, a ne: „Imam sav božji dar na svetu…“ Poštujući jezičke prelive, sebe poštujemo. Božanstveni Platon, kroz Sokratova usta, u Fedonu, opominje:„Neispravnost govora nije samo greh prema jeziku, ona, još više, izaziva duševnu patnju.“ Pod uslovom da imamo osetljivu dušu.
*
Javni radnici, posebno lepšeg pola, uveli su razlikovanje pozicije i opozicije. Pozicija je osvojeno mesto u vlasti, a opozicija oni sa druge obale, koji kritikuju. Formalno, ovo je mogućno napisati i razumeti, ali čemu, kad postoji jasno razlikovanje ta dva činioca u rečima vlast i opozicija? Onaj ko je to smislio potvrdio se u jednoj neobičnoj disciplini, u neukoj učenosti.
Pozicija je jaka u prestonici, a opozicija pobeđuje na lokalu, u Smederevskoj Palanci. Kad čujem tu reč u ovakvom kontekstu, pada mi na um ono „Izdaje se lokal“. Ili se cela gradska uprava nudi na izdavanje, ko više plati. Važno je da krov ne prokišnjava i da kirija ne bude preskupa.
Šta nam dobro može doneti javni radnik koji misli u pojmovnim okvirima pozicije i opozicije, vlasti na lokalu, i Evrope bez alternative? Nekad se govorilo o opštinskoj samoupravi, decentralizaciji, vlasti na lokalnom nivou; šef države se služio sintagmom oni dolje. Bez alternative su bili nesvrstanost i samoupravljanje. Znamo kako su završili.

[restrictedarea] *
Svi govorimo engleski, ali koji, i kakav engleski? Da ga čuju, Shakespeare & Comp. bi se isprevrtali po grobovima. Tim se idiomom sporazumevaju bankari, političari, trgovci; zato nam i ide ovako dobro. Kad me pilot aviona počne obaveštavati o visini i uslovima letenja, pomislim: Valjda se bolje snalazi na komandnoj tabli nego u tom mehanizovanom argou na kojem se ništa doživljeno ne da iskazati. Varamo se umišljajući da smo sa hiljadu reči jedne odnarođene leksike osvojili čarobno sredstvo za zbližavanje sa dalekim narodima, sa njihovom osećajnošću i duhovnošću. Japanac i Kinez su mi bliži, pa i jasniji, dok govore rodnim jezicima, koje ne znam, nego kad procvrkuću engleski koji kao bajagi znam. Plurilingvizam je političarska utopija, naša luda samoobmana, mucanje na pustoj zemlji, zvečeća sitnina za pijačnu upotrebu. Ljudi u mešovitim sredinama su, po sili stvari, upućeni na multilingvizam, gde poznavanje običaja prvog suseda i zajednički uslovi preživljavanja nadoknađuju nedodirljive slojeve jezika.
Novovekovna lingua franca samo naglašava dubinu nerazumevanja među zemljama i narodima koje je htela da zbliži. Biće da Eliotovim hollow men sadržajnije opštenje nije potrebno.
*
Život se poigrava rečima, reči se poigravaju sa životom, i sa nama. Srećno imenovanje oslobađa i ushićuje. Vrativši se iz Amerike, kuda je išao zbog dobrog honorara, Frojd je Obećanu zemlju nazvao Dollaria, dodavši da je „Amerika gigantska… i gigantska greška.“ Naopaki civilizacijski nacrt nije izmišljen u Severnoj Americi, on je u njoj pakleno usavršen. Hesiod, 8. vek pre Hrista, u „Poslovima i danima“, jadikuje što je „novac postao ljudska duša“. Jezik je opasan, zajedljiv rugalac ljudskim porocima. Sa Dalijem se okrutno poigrao. Dok je boravio u Americi, ime Salvador Dali se izokrenulo u anagram Avida Dollars (Pohlepan na dolare). Takva je ćud reči: smernima pomažu, bahatima se svete.
*
Čekajući, u ambulanti, na pregled, prelistah nedeljnik „Marianne“, iz kojeg saznadoh da se glavni akteri Kosovske drame, gđa Olbrajt i general Klerk, pojavljuju kao mogućni poslovni ljudi na prostoru naše južne pokrajine. Dollaria je našla računicu i u našoj sirotinji, krenula je na „Telekom“, lignit i povoljnu geostratešku tačku, od čega će se, takođe, ovajditi njen vojnoindustrijski kompleks.
*
Okupacija. Ta se reč u današnjem međunarodnom diskursu dosledno izbegava, iako su mnoge države, od Libije do Iraka i Afganistana, okupirane politički, vojno, duhovno, privredno i kulturno. Savremene okupacije se, u dobroj hipokritskoj tradiciji kolonijalista, predstavljaju kao letnje škole iz demokratije i ljudskih prava, kao blagorodna arapska proleća ili intervencije milosrdnih anđela. Sirija izgore na lomači demokratije; Evropa dodaje ulje, i ćuti. Ime našeg kontinenta je poreklom iz Sirije (nekadašnje Fenikije). Onu, davnu Europu silovao je Zevs, a ovu, današnju, bogovi iz Ovalne sobe, poznate po burnom seksualnom životu. Kakva podudarnost, koju samo jezik zna da istakne. Na razdaljini od 48 vekova dve Evrope, kontinent i princeza, nalaze se u položaju silovanih lepotica.
*
Petar Kočić, srčani protivnik „ustrijske ukopacije“, u govoru pred visokim Bosansko-hercegovačkim Saborom, izreče nešto što bi nas se, danas, još kako moralo ticati: „Uzeto nam je sve, na svim linijama narodnog života poraboćeni smo, ali ne damo vam našeg jezika. To je naša nada i utjeha.“
Ovaj govor je, donekle, odjek vapaja što ga je, nešto ranije, izbacio Ivan Turgenjev, rekavši: „O, veliki, silni, sjajni i slobodni ruski jeziče! Kad tebe još ne bi bilo, morao bih očajavati šta se sve dešava u otadžbini mojoj.“
Rusi i Srbi se često kuvaju u istom kazanu, a nikako da iz toga izvuku trajnu pouku.
*
Evo još jednog upozorenja nesrećnog Kočića, koga sam ove jeseni iščitavao: „Djeco moja i braćo moja, duboko ja i daleko vidim: našim nesretnim i čemernim otečestvom obladaće debeli, crni mrak i mrtva, ledena sloboda. Zatrće se pakleno i pogano sjeme agarjanskih krvoloka i zulumćara. Onog krvoločnog i bijesnog zuluma nestaće, ali će nastati suvi zulum koji će gristi srce i dušu, sisati krv i potajno lomiti izmoždene kosti.“
Sjajno i dalekovido rečeno. Živimo u dobu ledene slobode i racionalnog zuluma.
Šta li bi rodoljub sa Zmijanja rekao da čuje kako se u Sarajevu podiže spomenik Ferdinandu, a u Prištini Klintonu, u znak zahvalnosti starim i novim okupatorima? Ako je sprdačina sa smislom naše slobodarske tradicije, onda je, čak, duhovito… [/restrictedarea]