Израел је сада само тигар од папира

Пише Тјери Мејсан

Тајне службе у Тел Авиву тврде да су способности бомбардовања Хезболе повећане 400 пута од рата 2006. године (не, ово није грешка у куцању, добро сте прочитали: Повећана четиристо пута). Значи, у случају регионалног рата, израелска територија би била уништена за само неколико месеци

Двадесетпетогодишњица постојања Хамаса се подударила са слављем победе после недавног израелског напада. Овај кратак рат је дубоко променио стратешку ситуацију хебрејске државе и поново окупио палестинске борце.

ЗНАК ОСВЕШЋИВАЊА Тако је Хамас допустио присталицама Фатаха да протестују у Гази док је било у току признавање Палестине као државе са статусом посматрача у оквиру Уједињених нација, и обрнуто: Фатах је допустио активистима Хамаса да протестују на Западној обали. Штавише, четири унутрашње струје Хамаса су изгледа измириле своје односе са Каледом Мешалом. Ова нагла еволуција је знак освешћавања. Палестинци се више не плаше Израела и поново почињу да верују у будућност.
Знак овог повратка поверења се види и у стотинама хиљада људи који су се окупили како би слушали говоре својих лидера, без икаквог страха од израелских бомбардовања.
За време тог рата, палестински отпор је тестирао нове ракете са дометом од 120 километара (док су њихове уобичајене ракете занатске израде имале домет од осам километара). Без потешкоћа су успели да прођу кроз израелски антиракетни систем („Гвоздена купола“) који може да пресретне само пројектиле једноставне израде. Ако овакве способности поставимо у контекст војних способности Хезболе, онда је јасно да је целокупна израелска територија на дохвату ваздушних напада. Дакле, израелска одбрана која се базира на „стратешкој дубини“ више није важећа. Израел више не може да се брани.
Тајне службе у Тел Авиву тврде да су способности бомбардовања Хезболе повећане 400 пута од рата 2006. године (не, ово није грешка у куцању, добро сте прочитали:Повећана четиристо пута). Значи, у случају регионалног рата, израелска територија би била уништена за само неколико месеци.

[restrictedarea] Овај нови распоред снага је уочљив и када се пореде израелске агресије. Напад на Либан 2006. године је трајао 33 дана, напад на Газу 2009. године је трајао 22 дана, а последњи напад је трајао само осам дана. За време рата 2006. године, 200. 000 Израелаца је морало да се сакрије у склоништа како би избегли противнапад Хезболе. Овог пута је њих два милиона морало да се склања од палестинских ракета.
Први пут су Палестинци, Хезбола и Техеран потврдили да се ради о новим ракетама иранске технологије. А Иран је истовремено демонстрирао своју техничку супериорност што се тиче беспилотних летелица, која је уистину ограничена, али ипак пресудна. Једна таква летелица, којом је даљински управљала Хезбола, успела је да пређе преко целог Израела, Либана, све до града Димона, а да је нико није приметио. Летелица је примећена и уништена тек пошто је надлетала атомску централу. А када једна беспилотна америчка летелица примећена изнад Ирана, „Чувари револуције“ су успели да преузму контролу над њом и да је спусте, радије него да је униште.

РАЗУМЉИВА ПРОМЕНА РЕТОРИКЕ Перспективе Тел Авива су се потпуно промениле. У последње 64 године интереси Израела су били у ратовању, у надању да ће сваки пут успети да преузме за себе делић територије. Од сада ће Тел Авив морати да избегава да улази у било какве сукобе, јер је то сада питање живота или смрти.
Стога разумемо зашто се променила реторика Хамаса. Први пут, за време свог говора, Калед Мешал је изјавио: „Палестина је наша, од реке (Јордана) до мора (Медитеранског), од југа до севера. Нећемо правити никакве уступке, нећемо напустити ни педаљ наше земље.“ Другим речима, он не захтева само Газу и Западну обалу, већ целу Палестину под британским мандатом, укључујући и садашњи Јордан. Узимајући за реч признање Палестине од стране Уједињених нација, као и Абасово напуштање права на повратак, Хамас оспорава решење које подразумева две државе и захтева једну јединствену државу тамо где их има три; то је став који се подудара са ставом Ирана од Револуције 1979. године.
„Никада нећемо признати легитимитет израелске окупације (…) Израел нема никакав легитимитет и никада га неће имати“, наставља Калед Мешал.
Ова нова ситуација приморава Тел Авив да без икакве резерве подржи план Париза, Лондона и Дохе, по којем би требало пре фебруара да се саботирају мировни договори између САД-а и Русије, и да се нападне Сирија. Јер то ће бити последњи пут када ће Израел моћи да уђе у једну војну авантуру.

http://www.voltairenet.org/article176898.html

[/restrictedarea]