Hrišćanski marksizam Latinske Amerike

Piše Zoran MILOŠEVIĆ

Uporedo sa divljanjem američkog neoliberalnog kapitalizma širom sveta, u „stražnjem dvorištu“ Sjedinjenih Država, u Latinskoj Americi, bujaju levičarski pokreti koji ovaj američki model listom odbacuju

evi pokret u Evropi je još tokom šezdesetih godina prošlog veka došao do zaključka da je budućnost Latinske Amerike u socijalističkoj revoluciji. Ovo je obrazloženo time što je u ovom delu sveta procenat siromašnih ljudi i socijalne nepravde bio veoma visok. Nešto kasnije, procesi globalizacije i neoliberalnih reformi doveli su do još većeg, tačnije dramatičnog nezadovoljstva siromašnih masa u Latinskoj Americi stanjem u ekonomiji i socijalnoj sferi. Pored toga, različite integracione ideje za Latinsku Ameriku, koje su došle iz Sjedinjenih Američkih Država, samo su još više razljutile siromašne mase, što je predstavljalo značajan podsticaj za dolazak levih političkih partija na vlast. Na vlast ove partije nisu došle revolucionarnim metodama već izborima, mirnim putem, uz pomoć postojećeg političkog sistema, a sve te partije imale su harizmatične lidere, navodi Leonid Savin, analitičar ruskog portala „geopolitica.ru“. Sledeća odlika levih pokreta i partija u Latinskoj Americi je da nemaju jedinstvenu ideologiju, niti političku platformu, mada imaju određene zajedničke ideale i vrednosti. Ideologiju ovih pokreta i partija moguće je pratiti kroz nekoliko različitih ideja, ali sa zajedničkim ciljem – oslobađanje regiona od siromaštva i dominacije SAD-a. Zato i dominira simbioza marksizma sa hrišćanstvom i odbacivanje zapadne kulture, koja je i presudno doprinela da se ukoreni nepravedan sistem u Južnoj Americi.

„TEOLOGIJA OSLOBOĐENJA“ Uslovno govoreći, levi politički diskurs u Latinskoj Americi moguće je opisati kroz tri skoro autonomna dela. Prvo, dolazak na vlast socijalista je miran produžetak oružane narodnooslobodilačke borbe u novoj formi, koji se događao u ovim državama. Veliki deo pokreta već je došao na vlast, kao na Kubi i u Venecueli, ili na vlast tek dolazi, na primer, sada to čine sandinisti u Nikaragvi. Drugo, ideologija ovih narodnooslobodilačkih pokreta i političkih partija zasnovana je na simbiozi marksizma i rimokatolicizma (teologija oslobođenja), koja je zvanično odbačena i osuđena od Vatikana. Treće, dodatno socijalističko usmerenje stanovnika Latinske Amerike podstakle su neoliberalne reforme.
Narodnooslobodilački pokreti Latinske Amerike tradicionalno su povezani sa oružanom borbom. Čak i danas postoji nekoliko jakih revolucionarnih oružanih grupacija, na primer Revolucionarno-oružane snage Kolumbije (FARC), koje se bore za uspostavljanje socijalističkog društva i pravedan društveni poredak u celom svetu, ali to počinje od njihove domovine. Njihova ideologija je simbioza ideja Marksa, Lenjina i Simona Bolivara, iako je poslednji bio liberal. Međutim, on je vodio oružanu borbu za oslobađanje Latinske Amerike od Španije i dao načela integracije ovog dela sveta. Sledeća organizacija je Zapatistička armija nacionalnog oslobođenja u Meksiku koja ima sličnu istoriju. Njihov vođa, komandant Markos bio je nadahnut idejama Če Gevare, i kako se socijalizam širio Latinskom Amerikom, rešio je da povede ustanak u Meksiku. To mu, međutim, nije uspelo, pa se integrisao u meksičko društvo. Posle izvesnog vremena, tačnije 1994. godine, uspeli su da na izborima preuzmu vlast u nekoliko gradova pokrajine Čiapas, što je dovelo do sukoba sa vojskom. Treća snaga je Komunistička partija Perua, koja je zabranjena i smatra se terorističkom organizacijom (ova partija je poznatija pod imenom „Sjajni put“, Sendero Luminoso). Stvorio ju je u Peruu 1960. godine Abimaelem Gusmana, a na oružani ustanak i partizanski način vođenja rata prešla je 1980. godine. Međutim, posle hapšenja Gusmana Sedera partija „Sjajni put“ je smanjila aktivnost, ali je nedavno ponovo oživela delatnost, izvevši eksproprijaciju kapitala nekoliko banaka. Komunistička partija Perua se zalaže za revolucionarno nasilje, navodeći da se bori za „četvrti put marksizma“, tj. da postoje četiri nivoa marksizma: Marks – Lenjin – Mao – Komunistička partija Perua.

[restrictedarea] Sledeći levi pokret je „Teologija oslobođenja“, nastao tokom druge polovine pedesetih godina XX veka. Ovaj pokret je smatrao da su socijalizam i hrišćanstvo saglasni, a sama revolucija je posmatrana kao eshatološki događaj. Pri tome, nekoliko teologa je dozvoljavalo upotrebu nasilja (na primer, brazilski biskup Elder Kamara). Ovaj pokret je 1957. godine stvorio prve zajednice u Brazilu, ali je nedostajalo sveštenika sposobnih da urade planove borbe protiv siromaštva. Uzeli su učešće u likvidaciji nepismenosti i procesu razvoja znanja u društvu. „Teologija oslobođenja“ u Latinskoj Americi je bila alternativa kapitalizmu i logici tržišta. „Teologiju oslobođenja“ podržavao je i Fidel Kastro, Ugo Čavez (koji je jednom prilikom rekao da je Hristos bio ustanik, revolucionar koji se borio protiv eksploatacije u svom vremenu, a Juda kapitalista koji je čuvao svoje srebrnjake), biskup Salvadora Oskar Romero, koga su ubili desničari 1980. godine, zatim bivši predsednik Paragvaja Fernando Lugi i mnogi drugi, navodi M. S. Kolesov u studiji „Filozofija i kultura Latinske Amerike“.
„Teologija oslobođenja“ polazila je od sledećih stavova: hrišćansko spasenje je neostvarljivo bez ekonomskog, političkog, socijalnog i ideološkog oslobođenja, jer su to znaci ljudskog dostojanstva. Takođe, bez odstranjenja eksploatacije nema pravde na ovom svetu; obrazovanje mora biti dostupno za sve, kao i lečenje; siromaštvo je društveni greh i u suprotnosti je sa božjim promislom; saglasno ovome, ne postoje samo grešnici, već i žrtve greha koje zahtevaju pravdu i zaštitu; siromašni imaju pravo da vode klasnu borbu (uticaj marksizma).

KASTROVO ISKUSTVO Pored spomenutih ideja tu je i fidelizam, iako on protivureči zvaničnom marksizmu. Pravoverni marksizam uči da bi revolucionarna situacija trebalo da sazre u društvu da bi se izvela, međutim, iskustva Kastra i Če Gevare pokazuju da to nije neophodno. U njihovim idejama revolucija započinje partizanskom oružanom borbom, a potom se njoj pridružuju ugnjeteni, što se pretvara u revoluciju.
Još jedna interesantna figura sa levog spektra Latinske Amerike bio je Viktor Raul Aja de La Tore, Peruanac po poreklu, osnivač Narodne revolucionarne antiimperijalističke alijanse. Prvo je bio marksista, ali se potom odrekao ovih pogleda i uspostavio filozofsko-istorijsku šemu u kojoj je uvažavao dokolumbovsku Ameriku i veru u novu budućnost Latinske Amerike. Od evropskih filozofa i sociologa prihvatao je samo Osvalda Špenglera. Osnovni elemenat diskursa kod De la Tore je pitanje oslobođenja; smatrao je da zapadna kultura, filozofija i civilizacija ne mogu biti primenjeni u Latinskoj Americi. Osnovao je učenje „Prizma“, prema kojem su teze i ideje Marksa i Lenjina primerene samo za Evropu. Sam marksizam je, prema njemu, produkt kapitalističke Evrope XIX veka, i ne odgovara Južnoj Americi XX i XXI veka, i zato bi ga trebalo odbaciti.

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. eksploatacija se, po slovu Svetog pisma karakteriše kao “ѕakidanje zarada” ( Jakovljeva Poslanica, gl. 5.) ?! A osim pohlepnih gaѕda, i država može tako da se ponaša ( s tim, da je ona, gotovo redovno ‘lošiji gaѕda od privatnika ?! )…. U savremeno doba, velike gaѕde, zakidaju – milione ljudi ?!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *