Студентски протест против хашке и косовске неправде може бити пролазна емоционална реакција, али и заметак нечег новог, што Србији даје наду
Студенти наших факултета протестовали су у уторак против неправедних одлука Хашког трибунала. Било је лепо видети нека нова и млада лица како траже трунку правде за свој народ, од срца певајући песму „Видовдан“…
Главни противник оваког младалачког исказивања отпора неправди која стиже из Хага био је, а ко други, до Чедомир Јовановић. Критиковао је министра правде Николу Селаковића зато што је присуствовао студентском протесту, чак је затражио и његову оставку јер је, по њему, био у истом строју са „екстремистима“. Ово је наручен обрачун јер је његовим менторима, очигледно, опасно свако, па и културно и политички коректно („без Младића молим“) исказивање патриотизма код младих, па још уз то и на „антихашким основама“. Они који добро познају политику знају да се битке воде у сфери духа и међу младима – а ово је појава која мора бити у старту облаћена и дисквалификована.
Постмилошевићевска елита учинила је доста на томе да се кроз медије и образовање елиминише „српски вирус“, те да се измени идентитетски код нашег народа. Да будемо све мање Срби, а све више Европљани. Нажалост, умногоме су успели. Када у једној земљи људи попут Војислава Коштунице или Косте Чавошког, а да не помињемо имена старијих академика, представљају „радикалне мислиоце и делатнике“, морамо се запитати шта нам се то догодило.
И зато, ма какве замерке имали овом студентском протесту, морамо га поздравити као могући наговештај промене међу младима, наговештај новог активизма који је уз то национално свестан и надстраначки оријентисан. Заједничко певање „Видовдана“ и протест против неправде библијских размера, што онолико смета дежурним комесарима глобализма, може бити пролазна емоционална реакција, али и заметак нечег новог, што даје наду Србији.