Arno Gujon – Svi moji putevi vode ka Kosovu

Razgovarala Nataša Jovanović

Ko je mladi Francuz koji je sakupio preko milion evra pomoći srpskim enklavama u Metohiji?

Za mladog Francuza Arnoa Gujona koji je prvi put posetio Kosovo sa 19 godina, a sada iza sebe beleži godine rada na humanitarnim akcijama, domaća javnost malo zna, državni službenici još manje. Za Arnoa zahvaljujući čijoj aktivnosti su srpske enklave dobile pomoć u vrednosti od preko milion evra, to nije od velikog značaja. U razgovoru za „Pečat“ on otkriva da je u zemlji bodljikavih žica, getoa, stradanja i nemaštine pronašao srce ljudskosti. To je ono što ga uvek vraća na Kosovo.
„Moja porodica je čuvala i negovala značaj francusko-srpskog prijateljstva, i ono što mi je deda kao malom pričao o vašem narodu negde se jako urezalo u moje pamćenje. Ali razlog da se u ovoj meri na ovaj način posvetim Kosovu, desio se posle pogroma srpskog naroda 2004. godine. Tada sam na televiziji prvi put video sve te strahote, paljenje crkava i manastira, ljude koji u rekama napuštaju svoje domove. Osećao sam kao da se to dešava u mom selu i da su crkve koje gore – moje crkve. Bio sam zapanjen činjenicom da ono što se tamo dešava nije negde na kraju sveta već u srcu Evrope i to početkom 21. veka! Bilo mi je teško da to prihvatim. Javnost je osudila te događaje, ali niko ništa nije u vezi sa tim pitanjem ništa konkretno uradio. U tom trenutku ja imam 19 godina i mislim da mogu da uradim nešto više od negodovanja. Tada dolazim na ideju da sa svojim bratom Bertranom pokrenem Asocijaciju prikupljanja pomoći. Iste godine prikupljamo materijal, odlazimo na francuske medije, pozivamo sve ljude dobre volje da nam se pridruže…Tako je iz Francuske ka Kosovu krenuo prvi božićni konvoj, igračke namanjene deci izbegloj iz Obilića.“

Čini se da je u to vreme u francuskoj javnosti izostala osuda ekstremističkih albanskih grupa koje su okupirale Kosovo?
O svemu što se dešavalo na Kosovu posle 1999. pričalo se malo, ali ta 2004. godina donela je spoznaju da nisu Srbi ti koji su krivi. Do tog trenutka nijedna slika stradalog Srbina nije mogla da uđe u francuski etar. Posle 2004. godine priča o unesrećenim, prognanim i ubijanim Srbima ugledala je svetlost dana. Na blic, ali dovoljno da nekoliko ljudi u Francuskoj vide šta se to zaista tamo dešava. Kada smo organizovali prvi konvoj pomoći, o Kosovu smo znali uglavnom samo ono što su nam mediji ponudili, i za nas, dvadesetogodišnjake, ono što smo kasnije videli svojim očima bilo je novo, veliko iskustvo. Odlučili smo da to iskustvo obnarodujemo i da francuskoj javnosti ponudimo kompletnu, a ne polovičnu sliku. Srbi su bili brana Evrope u pet vekova i ona, Evropa nikada ne bi bila ovakva kakva je danas da ulogu u istorijskim tokovima nije imao srpski narod. Evropljani toga moraju da budu svesni i moraju da pokažu zahvalnost prema ovom malom, ali hrabrom narodu.

Kako je izgledao vaš prvi odlazak na Kosovo? Šta je to što ste tamo doživeli, a što vas uvek iznova vraća u našu južnu pokrajinu?
Video sam ljude koji u enklavama žive kao u getu. Oni su bili odvojeni bodljikavom žicom od ostatka sveta. Svaki korak izvan žice bio je uz pratnju KFOR-a. Video sam da je njihova zemlja ostala pusta. Oni nisu mogli da nastave da je obrađuju jer je to bilo opasno, a u većini slučajeva i oteto. Sećam se slike dece koja su po zimi i snegu išla u vunenim čarapama i letnjim sandalama. O njima niko nije govorio. Na putu sam upoznao i jednu baku koja je rekla: „Vi ste prešli hiljade kilometara da dođete do mog sela. Molim vas, pogledajte, mi nismo zveri. Dođite opet da nas posetite i kada nemate ništa da nam doneste, jer vaš dolazak nama mnogo znači. Prenesite istinu o nama.“ Posle tog putovanja, zainteresovao sam se za srpsku istoriju, počeo da učim jezik, čitam knjige, pišem ćirilicom… Iako je u tom trenutku delovalo nemoguće odlučili smo da se ne zaustavimo na jednoj poseti, već da napravimo ozbiljnu organizaciju. I sada su iza nas 24 konvoja pomoći i realizacija brojnih projekata na terenu. Srpski narod kaže: Ko ne veruje u čuda, neće mu se nikad dogoditi. Mi smo verovali da možemo više da uradimo, i mislim da su godine iza nas potvrda da smo u tome i uspeli.

Organizacija „Solidarnost za Kosovo“ imenovana je za najplemenitiji podvig godine, vi ste odlikovani medaljom „Stefana Dečanskog“. Koje aktivnosti je za osam godina postojanja pokrenula vaša organizacija?
Organizovali smo 24 konvoja pomoći u hrani, odeći, i to je pomoć vrednosti koja prelazi milion evra. U zadnjih šest meseci odneli smo četiri konvoja, sa četrdeset tona hrane Narodnoj kuhinji u Prekovcu. Pored toga finansiramo i projekte u saradnji sa raško-prizrenskom eparhijom. Pre neki dan smo svečano otvorili školu „Bora Stanković“ u Straži. Za njeno renoviranje dali smo 15.000 evra. Od 2011. finansiramo humanitarnu kancelariju u Gračanici koja se radi pri raško-prizrenskoj eparhiji. U avgustu ove godine organizovali smo desetodnevno letovanje za srpsku decu. Za njih je to bilo prvi put da vide more. Jedno dete je iznenađeno uzviknulo: „More je slano!“ Iza nas stoji i mnogo sportskih projekata jer smatramo da je to jedini način da se mladi okrenu od pića ili droge. U Zubinom Potoku, na primer, organizovali smo boks meč između Francuske i Srbije, na koji smo doveli četiri francuska sportista. To je bila međunarodna revija. Posle smo ih proveli da vide sela i manastire. Reportaža o tome izašla je u jednom sportskom časopisu.

[restrictedarea]

Koliko članova broji vaša organizacija?
U Francuskoj imamo 30 volontera i preko 6.000 donatora koji pomažu rad naše Asocijacije. Donatori su 95 odsto Francuzi, ali ima i Srba iz Francuske i Švajcarske. To su ljudi koji pamte sve francusko-srpske veze u prošlosti, zatim oni koji su zaljubljeni u Srbiju, njenu literaturu, istoriju, lična iskustava, i oni koji saosećaju sa hrišćanima koji stradaju. To mnogo znači. Jer kada nas desetoro dođe na Kosovo, to je poruka od 6.000 ljudi.
Svake godine organizujete božićni konvoj. Kako izgledaju ova praznična putovanja? U njima uvek ima nešto od praznične atmosfere. Sneg pada, hladno je, a vi idete od jednog do drugog sela, sa spoznajom da vas u sledećoj kući čeka neko kome ćete pomoći da se taj dan ne oseća usamljenim. Davanje je obostrano. Mi deci donosimo poklone, ona nama osećanje radosti. Naši pokloni za njih su jedini pokloni, i sada kada je božićni konvoj postao tradicionalno putovanje, oni nas očekuju. To je materijalna i moralna podrška. Oni znaju da nisu sami i da ako tamo ostane i jedan Srbin, neki Francuzi će doći da ga obodre.

Da li ste zbog svog rada imali neprijatnosti sa Šiptarima?
Sa njima imamo kontakte samo kada prelazimo granicu i budući da se u nazivu naše organizacije ne pominju Srbi, već samo Kosovo, nikada nismo imali neprijatnosti. Samo nam je jednom jedan Albanac na specifičan način poželeo dobrodošlicu. Pogledao je francuske table, a onda pljunuo na njih.

Kako je vaše okruženje prihvatilo Kosovo kao vaš izbor?
Moji prijatelji i porodica sada razumeju. U početku, sećam se, jedan prijatelj kome sam dao da pogleda video snimke sa putovanja po Kosovu, rekao mi je da je humanitarni rad sam po sebi lep, ali da je njegova velika nedoumica zašto ja to radim za Srbe. Odgovorio sam: Zato što je moje srce sa njima. Shvatio sam da je to najjednostavniji odgovor koji kazuje sve. Nadalje, na svako slično pitanje, imao sam taj jedan odgovor. Moji prijatelji su posle takvog objašnjenja mogli samo da pokažu interesovanje zašto je to tako, ali ne i da dovedu u pitanje moj izbor Kosova za veliku ljubav. Danas moja porodica puno pomaže aktivnostima „Solidarnosti za Kosovo“. Moj sestrić svake godine pred Božić sprema svoj paketić za neko srpsko dete sa Kosova. Niko mu nije rekao da bi to trebalo da radi, ali nekada šestogodišnjaku čovek mora manje da objašnjava nego odraslom čoveku.
U kojoj meri se narodna diplomatija koju zastupate mimoilazi sa zvaničnom, koja sudeći po poslednjim izjavama francuskih političara zagovara suverenitet nezavisnog Kosova?
Stav elita i naroda nije uvek isti. Zato pored zvanične postoji ova narodna diplomatija čiju snagu niko ne bi trebalo da potceni, iz razloga što ona počiva na ljubavi i ljudskosti, a ne na materijalnim i interesnim obligacijama. Ako zvanična spoljnopolitička strategija jedne zemlje od druge stvara neprijatelja, to nije uslovno i stav naroda. Ljudi su ljudi. Sećam se da je 2008. godine „Figaro“ objavio anketu vezanu za pitanje priznanja nezavisnosti Kosova. Zanimljivo da većina Francuza svojim nepriznavanjem novostvorene države nije stala uz svoje političare.

Prokrstarili ste Metohiju uzduž i popreko. Koja je slika koju nećete lako zaboraviti?
Sećam se tri bake od oko 80 godina koje smo posetili u Đakovici. One žive između četiri zida, pod video nadzorom i pod stalnom policijskom pratnjom. Jedna od njih je plakala i pričala nam kako je nekada živela. Kada je počela da priča o sinu, odjednom je zanemela. Nisam smeo da pitam šta je bilo sa njim. To me je potreslo. Onda ne mogu da zaboravim decu izbeglice u Žaču kod Osojana. Dan pre nego što smo ja i brat došli da ih posetimo, na njih su pucali susedi Albanci. Ti ljudi su živeli pod šatorima…
Kako ocenjujete situaciju na severu Kosova, i da li će se na vašem grupnom portretu naći lica i sa srpskih barikada i ona koja svojim telima brane uspostavljanje granice na srpskoj zemlji?
Nisam išao na barikade, iako pomno pratim sva dešavanja na severu Kosova. Nije moralo da dođe do uspostavljanja integralnih prelaza da bi čovek shvatio da napetost koja tamo godinama unazad raste može da pukne svakog trenutka. Ne znam šta će biti sa četiri srpske opštine na severu i svim ljudima koji tamo žive, ali prateći iz dana u dan novosti koje stižu odande plašim se da je najadekvatnija reč za ono što može da se desi nešto strašno. Iako razumem borbu ovih ljudi, kao Francuz se ne mogu mešati u unutarpolitičke stvari jedne države, u ovom slučaju odnosa između naroda koji ne prihvata odluke svoje vlasti. Naš rad je pre svega humanitarni i zato su naši putevi usmereni na enklave južno od Ibra.

Kada nekom vašem sugrađaninu u Francuskoj opisujete Srbe šta je ono što neizostavno kažete?
Srbiju sam upoznao na Kosovu, provodeći vreme sa kosovskim Srbima. Ono što je najlepše u vašem narodu – pronašao sam tamo. Otvorene ljude, gostoprimljive, spremne da se suoče sa naličjem života da bi očuvali svoje pravo na zemlju i postojanje. Uprkos okolnostima u kojima žive, brzo sam shvatio, tim ljudima ne nedostaje ni hrabrosti, ni vedrine. Upoznao sam mnogo ljudi i stekao zaista topla prijateljstva sa običnim ljudima, sveštenicima, monasima… Oni nas uvek lepo dočakaju. Sećam se iskusta iz prve godine mog rada. Upoznao sam ljude koji nemaju ništa, a dali bi sve. I u toj nemaštini nama nikada nije manjkao ručak ili topao krevet. Oni su želeli da se mi osećamo lepo. I nama je, zaista, bilo lepo.

Kakvi su dalji planovi, koji je sledeći korak?
U decembru nas očekuje božićni konvoj, a onda pravimo raspored akcija za sledeću godinu. Planiramo nova renoviranja škola i srpskih ustanova, organizaciju letovanja za decu i konvoje humanitarne pomoći u hrani i odeći. S druge strane, kada organizujemo akcije renoviranja trudimo se da angažujemo srpske firme i izvođače radova. Na taj način im pomažemo njima da žive od svog rada i tako prevaziđu situaciju koja im ne dozvoljava bilo kakav ekonomski razvoj.
Niste se zaustavili samo na Francuskoj. Vaša organizacija je pokrenula slične asocijacije u Španiji i Italiji. Recite nam više o njihovim aktivnostima?
Oni su skromniji, ali se trude da razvijaju Asocijaciju. To je bratska organizacija u Madridu koja je u martu ove godine poslala na Kosovo prvi konvoj humanitarne pomoći. Bio sam im vođa na putu, obišli smo sela i enklave, i njihova dirnutost podsetila me je na moj prvi odlazak u Metohiju. Znao sam da će je zavoleti ljubavlju koju ja osećam prema ovoj zemlji i ovim ljudima. Oni sa svoje strane pokušavaju da sliku sa Kosova prenesu u španskim medijima. Naš cilj je da svoje aktivnosti proširimo na nivou cele Evrope, jer kosovskim pitanjem ne bi trebalo da se bavi samo jedna zemlja, to je problem cele Evrope. Iz tog razloga naša organizacija pokrenula je časopis u kojem objavljujemo novosti, reportaže, članke o situaciji u enklavama i akcije koje smo tamo sproveli. Te članke kasnije šaljemo francuskim medijima da ih objave, jer ono što se dešava tamo ne sme da ostane nepoznato za svetsku javnost… Tako je u „Figaro Magazine“, najčitanijem francuskom časopisu izašao veliki članak, kao i u „Spektakl d Mond“. „Solidarnost za Kosovo“ ima i svoj vrlo posećen sajt, na kojem se nalaze video snimci i tekstovi u elektronskoj formi. Zametak naše organizacije nikao je i u Italiji, a nadamo se da će po ovom obrascu slične organizacije nići u svim zemljama Evrope.

Da li ste imali kontakte sa našim zvaničnicima?
Sa Eparhijom raško-prizrenskom sarađujemo od 2011. godine. U julu ove godine sa vladikom Teodosijem potpisali smo sporazum o humanitarnom radu i na osnovu njega najpre odredimo projekte, a onda ih sprovodimo u toku godine. Sa zvaničnicima u Srbiji nisam do sada radio.
Verili ste se u Gračanici. Kako je izbor pao da ovaj čin obavite u pravoslavnoj svetinji?
Moja verenica je poreklom Srpkinja. Za nju Kosovo i Gračanica imaju posebno značenje. A Gračanica i u mom srcu zauzima veliki prostor, i kada uđem u nju ili Dečane uvek osećam kao da se nalazim u najmirnijem i najsigurnijem mestu na svetu. Sa tih fresaka zrači nešto posebno. S druge strane, moj život je skopčan sa Kosovom i ja sam želeo da ovaj veliki i važan događaj u mom životu bude vezan za ovo mesto. Onda je usledila odluka koju sam doneo u dogovoru sa svojom verenicom da se nastanimo u Beogradu. Kosovo nam je sada bliže.
Negde sam pročitala da vam je omiljena pesma Kud god da krenem tebi se vraćam ponovo. Da li je to istina?
To je jedna od mojih omiljenih pesama, jer oslikava stanje duše. Kud god da krenem, istina, ja se na kraju vratim na Kosovo. Na Kosovu sam bio juče, biću tamo opet za nekoliko sedmica. Kada sam radio u Egiptu, išao sam na Kosovo pravo iz Kaira, kada sam bio u Francuskoj, bio sam tamo da bih opet došao na Kosovo, a sada sam ovde u Beogradu, jer mi je Kosovo sa ove tačke najbliže.

[/restrictedarea]

5 komentara

  1. Ne kaze se “…smo doveli četiri francuska sportista…”, nego “cetvoro francuskih sportista” ili, ako su svi muskog roda “cetvoricu francuskih sportista”.

    • Bravo,svaka ti cast sto si napravio gramaticku korekciju, verovatno drugo nista ne znas.

    • matematičar sa juga

      ako je ženski rod u pitanju valjda se kaže četiri fr.sportistkinje ,a ako je miksovano,tek onda “četvoro francuskih”,ali “sportista i sportistkinja”

  2. Srbija treba da mu digne spomenik na sred Terazija!

    • Slavni galski petao već ima podignut spomenik u Srbiji u spomen na vreme zajedništva srpske i francuske vojske

      Arnu hvala od srca, svojim radom postideo je mnoge od nas, samo što neki nemaju petlje da to priznaju

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *