Александар Ћеклић, посвећеник примењене уметности – Тајне старог српског и византијског повеза

Разговарао Дејан Ђорић

„Душа српског народа обликовала се у немањићком периоду и свако враћање тим вредностима, макар само и у уметности, може спасити српски народ од пропадања“, каже наш саговорник који је студијски два пута истражио библиотеку манастира Хиландар и постао један од малобројних стручњака у свету за историју и израду византијског повеза

Александар Ћеклић је рођен 1965. године у Ваљеву, а од 1992. професионално је посвећен књижном повезу. Ради класичне и модерне повезе, дизајн и рестаурацију књиге. Његови радови налазе се код многих колекционара у земљи и иностранству (Швајцарска, Јапан, Русија, Белорусија, Енглеска, Азербејџан). Често добија наруџбине од Српске и Грчке православне цркве. Добитник је награде „Глигорије Возаревић“ 2008. Године, коју додељује Библиотека града Београда за допринос књизи. Студијски је два пута истражио библиотеку манастира Хиландар, па је један од малобројних стручњака у свету за историју и израду византијског повеза. Петнаестог септембра прошле године била је отворена велика изложба његових радова у Галерији „РТС“-а, једној од најугледнијих у Београду. Књига је за њега, као и за познаваоце више од предмета, страст и опчињеност, позив у бољи свет.

Дипломирали сте на Саобраћајном факултету. Који пут води од саобраћајног инжењера до једног од најбољих примењених уметника старог кова?
Верујем да човек носи своје занимање као судбину и као утиснути печат који чини органску целину са његовом личношћу. Само ретки људи већ од раног детињства знају чиме ће се бавити када одрасту. Нажалост, велики је број оних који раде оно што не воле и који се никада не остваре у професионалном смислу. Чини ми се да би се на мене могла применити мисао једног филозофа: „До онога што јесте доћи ћемо ако одбацимо оно што није“. Кроз школовање сам измењао више, махом техничких занимања, да би на крају дипломирао на Саобраћајном факултету у Београду, на Одсеку за водни саобраћај. Још док сам студирао у мени се пробудила љубав према старим занатима и старим сликарским техникама. Из неке унутрашње потребе за стварањем и љубави према старим књигама, почео сам да се бавим повезом књига. Сада ми се чини да је рад на књизи нераскидив део мене.

Једини сте књиговезац у нашој историји који објављује научне радове у стручним публикацијама. Како је дошло до тога, зашто се бавите историјом књиговезачког рада?
Рад на рестаурацији и реконструкцији старих повеза незамислив је без темељног познавања историјских стилова. Тај практични разлог, као и радозналост навели су ме на детаљно проучавање естетике и структуралних елемената повеза, нарочито српског средњовековног.
Посебну пажњу посветио сам повезима патријарха Пајсија, који је, поред књижевног рада, иза себе оставио неколико својеручно повезаних књига. Он је повезао псалтир, данас познат као „Минхенски псалтир“ (чува се у Баварској библиотеци у Минхену). То је рукопис који представља врхунац српског минијатурног сликарства. Због важности овог дела, као и чињенице да је на његовом повезу радио један патријарх, веома сам био радознао да проникнем у детаље. „Минхенски псалтир“ је повезан у српско-византијском стилу, и на њему се огледа високо занатско умеће и дар компоновања орнамената патријарха Пајсија. Потпуну анализу технике рада и орнаментике објавио сам у Зборнику Музеја примењене уметности. На једном другом Пајсијевом повезу – Зборнику – који се налази у Аустријској државној библиотеци видимо интересантан спој ренесансне орнаментике и структуралних елемената српских средњовековних повеза. Ренесансни орнамент –средњак са тог повеза уочио сам и на повезима на Западу, у Русији и Хиландару, и на основу временског праћења овог орнамента установио сам тачан пут ренесансног утицаја на украшавање књига, који се ширио из Италије и Француске у остале западне земље, као и до далеке Русије, одакле је, донекле оправослављен, стигао у Србију и на Свету Гору, што сам детаљно обрадио у „Путевима једног ренесансног орнамента“, раду објављеном у Археографским прилозима Народне библиотеке Србије.
Бавио сам се и „Хиландарским повезима“, али и повезима Глигорија Возаровића. Издвојио бих Возаровићев запис из 1827. године, који је он оставио на једном кожном повезу са унутрашње стране хрптеног улошка (рикне), дела повеза који се иначе не види. Тај подужи текст, исписан лепим рукописом, који у себи крије важне биографске податке о Возаровићу, завршава се речима: „Читатељу! кад ти ово читао будеш, мени већ ни костију бити неће, но опомени ме се, као великог родољупца, и моли се Богу за ме и моје потомке да и теби Бог помогне.“ (Г. Возаровић) Возаровић је био свестан пропадљивости свега, па и његових повеза, и претпоставио је да ће од силне употребе његов повез попустити, што се и десило, и после одвајања повеза од књижног блока, његова порука, до тада скривена, изашла је на светлост дана.
Изучавање повеза може дати допринос и општој историографији. Навешћу један пример који ми је веома заокупио пажњу и привремено скренуо правац истраживања са повеза књига на историју средњовековне Босне. Наиме, Берта ван Регемортер, својевремено водећи познавалац средњовековне књиге, пишући о „повезима југословенских ћирилских рукописа“, назвала је један босански повез „Повез богумилског рукописа Универзитетске библиотеке у Загребу“. Само летимичан поглед био је довољан да се утврди да је тај повез, и по декоративним и по структуралним елементима, истоветан са српским средњовековним повезима. То несумњиво потврђује орнамент двоглавог орла који се више пута понавља. Ако имамо у виду да и најмањи религијски правац снагом свог духа ствара особену и препознатљиву материјалну културу, било би логично да и то богумилство изнедри специфичну орнаментику. Међутим, ту никако не би могло бити места за орнамент двоглавог орла, који симболизује симфонију цара и патријарха, јер би се косио са изложеном доктрином тог учења.
Повез овог рукописа показује, као и други историјски извори, да је у средњовековној Босни, када је књига у питању, владала источноправославна култура. То је потврдио и Драгољуб Драгојловић истражујући рукописно наслеђе босанских крстјана. Покушај приписивања српског и источно православног наслеђа богумилском култу, за који је јасно да је измишљен, само је врста специјалног рата који се пренео и у научну сферу.

 

Проучавајући историју књижног повеза уочили сте да и највећи светски стручњаци греше. Њихова слабост је у томе што нису практичари и не могу да разумеју сасвим процес израде старог повеза. Кога сте у научном свету и како кориговали?
У сваком раду грешке су неминовне. То се дешава свакоме, па и великим научним именима као што је већ поменута Берта ван Регемортер. Она је логику западних повеза покушала да примени на византијски повез, што је довело до низа погрешака. На њен рад ослањала се и наша Загорка Јанц, чији је допринос немерљив у области естетике српских повеза, а пропусти у вези са структуралним елементима и техником израде последица су њеног слабог познавања практичног рада.
Истраживање византијског повеза је у повоју, тако да поред погрешака неки пут истраживачи признају да им је поједина операција непозната. На пример, Јанош Александар Сзирмаи (у његовој чувеној „Археологији византијског повеза“), као и Георгиос Боудалис (у докторској тези посвећеној еволуцији повеза од 15. до 19. века манастира Св. Катарине на Синају и Иверион на Светој Гори) констатују да им је техника обрезивања византијског повеза потпуно непозната.
Захваљујући сачуваној фресци зографа Јована из 1626. године у припрати манастира Пива, где је представљен свети Козма Творац како обрезује књигу, као и на основу детаљно испитаних српских средњовековних повеза, потпуно сам реконструисао ову веома важну операцију при изради књиге.

Када сте се први пут упознали са византијским повезом? Каква је предисторија тог интересовања?
Неки историчари појмове Византија и византијски с правом оспоравају, будући да је тим именом немачки историчар Хероним Волф тек 1557. године први пут назвао Ромејско царство. Сходно томе повез о којем говоримо могао би се звати ромејски или још прецизније источноправославни, јер је рађен искључиво у православним земљама: у Грчкој, на Светој Гори, у Русији, Србији, Босни, на Синајској Гори, у Грузији итд. Међутим, пошто се појам византијски одомаћио, често га користим и као синоним за српски средњовековни повез.
Континуитет са српским средњовековним повезом прекинут је почетком 19. века. То је време када се стара српска књиговезачка манастирска уметност постепено гасила, сводећи се на невешто копирање старих образаца у којима више није било животности. Повези настали у том периоду само су бледа сенка српско-византијских повеза насталих током средњег века, али и барокних повеза насталих под руским утицајем у 18. веку. Тада је једна дуга традиција повезивања књига угашена, а сви потоњи књиговесци морали су књиговезачко умеће стицати, углавном, у западноевропским градовима.
Ја сам, такође, најпре изучио западну технику повеза књига која укључује повез у полукожи, француски повез, марморирање хартије… Истраживање српског традиционалног повеза започео сам најпре преко литературе. Међутим, у литератури нисам могао да нађем одговор на већину недоумица, и тек уласком у рукописне библиотеке и директним испитивањем структуралних елемената и естетике византијских повеза успео сам да разоткријем све оне непознанице које су за мене биле тајна.

Да ли је тачно да су у свету малобројни познаваоци те врсте књиговезништва и да сте код нас једини упућени у тајне старог српског и византијског повеза?
Познавалаца је свакако мало, иако данас постоји велико интересовање за византијски повез у научним круговима стручњака који се баве средњовековном књигом, како у смислу његове естетике, тако и структуралних елемената и технике рада. Одржавају се симпозијуми, па чак настају и докторске тезе.

Која је улога књиге у византијском свету?

Сматра се да је настанак књиге и њеног повеза у тесној вези са појавом и ширењем хришћанства. За разлику од паганских и јеврејских писаца, који су своја дела исписивали на папирусу, а затим их користили или чували у облику свитака, први хришћани, иако има изузетака, писали су на пресавијеном папирусу, а касније и на пергаменту, који су затим у облику свешчица повезивали у кодексе – прве књиге у данашњем облику. Разлог томе је што су први хришћани своје свете текстове сматрали култним предметима, те су зато они морали бити трајнији, што је и пружао нови облик књиге. Ради се, дакле, о друкчијем односу према књизи, различитом од онога што су га имали стари Грци и Римљани, који су књигу (свитак) више посматрали као световни предмет. Борба између хришћанства и паганског света пренела се, дакле, и на избор материјала и облик књиге. Победом хришћанства 313. године коначно се усталила употреба кодекса, док је употреба свитка задржана најчешће за повеље и правне списе.
Првобитна намена повеза била је да се њиме омогући лакше читање и заштита књиге, а касније и да му се да извесна естетска димензија, што произлази из човекове душевне потреба за украшавањем ствари око себе. Повез књиге има и дубљи смисао који води до архетипског, симболизујући чежњу за изгубљеном Речи. То је она Реч која беше у почетку. Ово може да значи да је написана или прочитана књига трагање за Богом, а повез том трагању свакако даје одређено достојанство.
Повезивачи у средњем веку трудили су се да њихов рад буде уметничко, па чак и свето дело. За њих је материјални изглед књиге, како каже ђакон Милорад Лазић, био одраз идеје откровења и преносник благодати Светога духа, а рад на књизи доживљаван је као мистичка благодатна сарадња Бога и човека.

У чему се разликује византијски повез од уобичајеног европског, које су његове одлике и посебности?
Основна особеност византијског повеза јесте његова сложеност и дуготрајна израда, а оно што га потпуно разликује од повеза на Западу тог времена, као и од савремених повеза, јесте његов облик са издуженим хрптом, који нема ребра, већ је раван. Разлог том издуживању, с једне стране је оплитање заглавне, односно капителне врпце, која је имала и конструктивну и декоративну улогу. С друге стране, издужење хрпта било је условљено чињеницом да су корице византијског повеза истих димензија по ширини и по дужини са књижним блоком, то јест да корице нису имале брид. Управо брид на корицама повеза на Западу омогућавао је да се смести заглавна врпца, која није узроковала издужење хрпта. Због свега тога византијски повез се увек чувао положено.
Од средине XVII века, а поготово током XVIII века, византијски начин повеза и украшавања постепено ишчезава, уступајући место једноставнијем начину повезивања који се развија под западним утицајем преко Русије. Промене су настале у техници и на естетско-декоративном плану – уместо ситних појединачних отисака византијских орнамената, користе се велики калупи у средини повеза и на угловима, најчешће са иконографским или ренесансним композицијама.

Шта је Византинце навело да се баве тако скупом и дуготрајном израдом књижног повеза?
Византијски повез је плод монашке цивилизације, настајао је у монашким рукописним радионицама и на њему се најбоље одсликава монашка естетика. Монашка преданост и стрпљивост су предуслов за такав рад. Сматра се да је византијски повез проистекао из коптског повеза, а у Египту су биле и прве монашке заједнице са узором монаха исихаста – светим Антонијем. О утицају исихазма на архитектуру и уметност писао је Милоје Васић, а ђакон Милорад Лазић о утицају на књигу. Кад је повез у питању, мислим да је византијски повез сав у исихастичком духу. Довољно је сложен и компликован да се на њему вежба упорност и смирење, а у естетици је присутна смерност и ненаметљивост. Занимљиво је поменути да при украшавању повеза нису коришћене сложене иконографске композиције већ само орнаментика. Као да у томе лежи поштовање заповести да се не помиње узалуд име Божје. Код каснијих барокних повеза претеривање са иконографским композицијама ишло је до неукуса.

У чему је значај те врсте примењене уметности?
Значај рада на српском средњовековном повезу за мене је у разоткривању непознаница у везе са нашом традицијом, али и успостављања везе са њом. Ако је патријарх Пајсије у XVII веку својим радом настојао да повеже прекинуте нити са српском средњовековном културом, данас је то још прече. Душа српског народа обликовала се у немањићком периоду и свако враћање тим вредностима, макар само и у уметности, може спасити српски народ од пропадања. Познато је да разни симболи у виду орнамената утичу на човеково несвесно. Зато смо обасути пентаграмима, чак и на дугмадима, као и другим симболима који у себи крију идеологију нама непријатељске цивилизације. Зато у свом раду обилато користим средњовековну орнаментику, не само при рестаурацији и реконструкцији књига из тог времена, већ и при дизајнирању новијих повеза. Увек када уметност крене странпутицом решење је враћање традицији.
За разлику од Америке чији ће дух увек остати провинцијалан, одрођена и демонизована подваријанта европске културе, Византија је вековима била прави центар света, зрачила духовно према Европи и Блиском истоку. У којој мери је византијски повез израз царске и црквене моћи, а те се функције често нису одвајале у византијској цивилизацији?
Не знам да ли је византијски повез био израз моћи, али је сигурно био оваплоћење духа средњовековне епохе. Имајмо у виду да је тада постојало јединство Речи, Слике и Звука. Ово тројство имало је улогу преношења светог предања у циљу човековог откровења. Код откровења кроз реч архетип, односно прволик било је Свето писмо, кроз Слику – нерукотворени образ, а кроз Звук – осмогласник. Све је то било обједињено одговарајућом формом храма као иконом Небеског Јерусалима. Повез као заштита и чувар Речи својим физичким изгледом такође учествује у том узвишеном циљу откровења, зато је било нужно да његов спољашњи изглед буде у складу са унутрашњим духовним.

У Хиландару сте проучавали манастирску библиотеку са становишта књижног повеза. У којем су стању хиландарски повези и да ли међу њима има репрезентативних?
Хиландарска библиотека броји преко хиљаду рукописа и она је свакако најбогатија ризница сачуваних српских повеза. Срећна је околност што ти повези нису рестаурирани, тако да тамо налазимо обиље података у изворном облику. Обрада повеза и фотографисање је спор и напоран посао, тако да сам са два студијска боравка прегледао око шездесет повеза. Изабрао сам за почетак оне најстарије, са циљем да одредим најстарији, као и оне који су сигнирани, односно који имају белешку повезивача. Оцену стања је тешко дати јер тамо налазимо читав спектар повеза, од добро очуваних код којих су сачуване чак и копче, које иначе прве на повезу страдају, па до рукописа који су потпуно развезани и без икаквог повеза.
Посебну лепоту на хиландарским повезима представљају орнаменти преплета, стилизованих биљака и фантастичних животиња и птица. Фантастичне животиње и птице верни су пратилац већине хиландарских повеза; оне имају дубоку хришћанску симболику и показују бујну машту и дар стилизације њених твораца. Те чудесне животиње, палмете, пупољци лотоса и многи други уреси, сложени у складне композиције, представљају дијаграме који можда у себи крију дух исихазма средњовековног Хиландара.

Зашто ви и други стручњаци за повез византијске епохе мислите да је боље сада ништа не дирати, оставити такве повезе у нађеном стању?
Када је један наш колекционар отишао код рестауратора, који је, ако се добро сећам, радио негде у Белгији, у вези са рестаурацијом неке књиге, рестауратор му је, одвраћајући га од рестаурације, рекао веома занимљиву ствар:„Можда ће у неком будућем времену овај конац којим је прошивена књига за научнике много више вредети него и сам текст.“
Да су наши рестауратори имали ову свест, остало би сачувано мноштво оштећених повеза из нашег средњовековља, који би нам били драгоцени, а овако су у неповрат изгубљени не само материјали већ и неке можда непознате технике. Замислите да се тек тако одбаци даска, конац, ланено платно и кожа из XIV, XV или XVI века. Где ми данас можемо наћи те материјале из тако далеке прошлости?! Одговорни су вероватно сматрали да је само садржај важан, заборављајући на чињеницу да вредност једној књизи даје њена старина, коју чини рукописни текст заједно са повезом, као нераздвојна целина која осликава дух времена у којем су настали.
Ако већ мора да се уради рестаурација претходно би требало брижљиво урадити белешке, скице и фотографије повеза како би се после рестаурације папира могао што верније реконструисати повез, и да би подаци остали сачувани, а комаде преосталог материјала требало би похранити у засебну кутију. Међутим, тако се није радило, па се по правилу код нас наилази на крајње нестручно урађене рестаурације повеза средњовековних књига, које немају ништа заједничко са српско-византијским стилом. Посебан проблем, поред непознавања историјских стилова, јесте коришћење неодговарајућег материјала, пре свега вештачки штављене коже и нереверзибилних синтетичких лепкова, што је недопустиво.
Недавно сам о овом проблему разговарао са професором Ђорђем Трифуновићем, који се цео радни век залаже за очување старих рукописа и њихових повеза у изворном облику. Како није имао саговорника међу одговорнима, професор је у многим књигама у рукописној библиотеци САНУ остављао цедуљу са молбом да се не рестаурирају.

У којем су стању стари књижни повези у нашим црквеним и државним институцијама? Да ли су и они жртва немара и шта би требало урадити? Познајете фонд наше старе књиге на основу личног увида.
Код нас је „срећом“ релативно мали број књига рестауриран, тако да њихово обиље у изворном стању представља праву ризницу за истраживање структуралних елемената, технике израде, као и естетике српско-византијских повеза. У свету то углавном није случај, тако да, на пример, Константинос Хоулис за ватиканску библиотеку са жаљењем констатује да су услед рестаурације у неповрат изгубљени драгоцени подаци о византијским повезима.
Због свега тога мислим да средњовековне књиге не би требало рестаурирати, јер је мања штета ако се уопште не дирају. Међутим, стање једног броја књига је такво да су потпуно неупотребљиве, из њих се осећа непријатан мирис, испадају прашина и црвоточина, а делови повеза због трулости понекад и отпадају. За овакве књиге патријарх Пајсије би сигурно рекао да су порушене и разнебићене. Зато би било неопходно да се нешто предузме у вези са њиховом озбиљном рестаурацијом. Но, увек су проблем средства, али је још већи проблем недостатак свести и воље да се нешто предузме. Исто тако, недостају стручни кадрови, па се зато скупоцени рукописи и прве штампане књиге дају у руке нестручних лица, док се у Лондону, на пример, на Универзитету за уметност кадрови оспособљавају на основним и мастер студијама за повез и рестаурацију повеза.

„Не надајте се да ћете се решити књига“

Тренутно сте гост предавач на Одсеку за графику књиге на београдском Факултету примењених уметности. Радите за бројне стране наручиоце, чак и јапанске. Намеравате да напишете као своје завештање прву нашу књигу о историји и техници књиговезништва. Има ли будућност та врста примењене уметности изван колекционарског света у којем се неприкосновено крећете? Шта мислите о актуелној дебати о заласку књиге у доба високе електронике?
Бојазан о нестанку књиге последњих година је чест мотив промишљања у многим полемичким текстовима, па и целим књигама. На мојој прошлогодишњој изложби уметничких повеза књига у Галерији „РТС“-а, академик Љубомир Симовић се у надахнутој беседи, приликом отварања изложбе, такође осврнуо на дилему о смрти или опстанку књиге, инспирисан с једне стране повезима са изложбе, а са друге стране, књигом са необичним насловом „Не надајте се да ћете се решити књига“ у издању чачанског „Градца“, која је, у ствари, разговор о будућности књиге између драматурга и сценаристе Жан-Клода Каријера и славног романсијера и семиолога Умберта Ека. Тог проблема су се дотицали и други, што говори да књига у животу културног човека заузима посебно место и улогу, а увек је закључак да ће књига опстати, јер је израз човекове најдубље потребе.
Повез, као интегрални део књиге, свакако ће имати сличну судбину као и књига. Рекли смо да постоји нека тајна веза између књиге и хришћанства, тако да можемо да закључимо – докле буде хришћанства дотле ће бити и књиге, а док је књиге биће и повеза. Међутим, чак и кад би хипотетички замислили да ће доћи крај штампаној књизи, односно да ће остати само оне у електронском облику, повезивање књига би опстало, јер је мноштво неповезаних и оштећених старих књига, с тим да би у овом случају већи нагласак био на рестаурацији и реконструкцији историјских стилова.
Уметнички повез књига незамислив је без колекционара. Тако је било и у прошлости. Требало би имати на ума да постоје колекционари отменијег духа који искључиво сакупљају лепе повезе и тај рад сматрају врхунском уметношћу. Неки иду дотле да чак потпуно занемарују садржај књиге, истичући само уметничко решење на повезу. Кроз целу историју постојали су такви занесењаци, додуше малобројни, који су готово у истој мери, као и мајстори заслужни за неговање ове примењене уметности. Сетимо се само библиофила Жана Гролијера, изузетне личности француске ренесансе.
Још један доказ да је бојазан о нестанку књиге неоправдана јесте повећано интересовање за изучавање уметничког повеза књига. У последње време све чешће јављају ми се млади људи који се интересују да ли намеравам да отворим школу, а професор Југослав Влаховић ме је позвао да у једномесечном курсу студентима Факултета примењених уметности приближим основе повеза књига.