„Zajedno 2014“ protiv Orbanovog režima

Za  „Pečat“  iz Budimpešte VLASTIMIR VUJIĆ

Umesto proslave pedesetšestogodišnjice revolucije, mađarska opozicija je 23. oktobra održala najmasovnije antivladine demonstracije do sada

Istorija Mađarske u protekla dva veka ispunjena je velikim nastojanjima – i potpunim porazima. Sigurno da nema evropske nacije koja se toliko puta našla na poraženim stranama, i u malim i u velikim ratovima, i u sopstvenim revolucijama. U Evropi modernog doba četiri su poznate revolucije dobile ime po nacijama u kojima su započele: Francuska (1789–1794), Ruska (1917–1921) i mađarske revolucije (1848. i 1956). Nisu mađarske revolucije u 19. i 20. veku započele novo doba na Starom kontinentu, ali su ostale zapamćene kao veliki, epski i neuspešni pokušaji jedne nacije da promeni tok istorije.
I dok su 1848-1849. vođe tadašnje Mađarske revolucije pokušavali da sprovedu nacionalnu revoluciju prkoseći velikim silama i svim manjim narodima koji su živeli u granicama države Svetog Ištvana, 23. oktobra 1956. godine jedno umereno i reformsko komunističko vođstvo pokušalo je da, po primeru socijalističke Jugoslavije, istupi iz Varšavskog pakta, poremeti ravnotežu snaga dogovorenu 1945. godine na Jalti i time u suštini prekine Hladni rat. Nije uspelo. Pokleklo je za 19 dana, ali je ipak pokazalo volju za slobodom i spremnost za demokratiju.

ORBANOVE PORUKE Ovogodišnji 23. oktobar nije imao gotovo ništa s onim iz 1956. godine, jer je bio poprište dveju velikih demonstracija sile – onih koji su za vladu, i onih kojima je dosta toga što Viktor Orban čini s Mađarskom. I pristalice i protivnici na ulice Budimpešte privukli su preko 100.000 demonstranata. Iako Orbanova stranka desnice, Fides, za pomenuti praznik nije planirala skup, svoje pristalice pozvala je da se pridruže „Maršu mira“ koji je organizovala grupa poslovnih ljudi i mediji bliski vlastima. Mađarski premijer, koji se okupljenima obratio ispred Parlamenta, pred mikrofone je izašao sa penzionisanom nastavnicom Ilonom Sič (100) iz Slovačke kojoj je, pošto je dobila mađarsko državljanstvo, oduzeto slovačko – uručivši joj tom prilikom novoustanovljeno Fidesovo „državno“ priznanje, „Orden mađarskog poštenja i mira“. Mnogi politički analitičari u kasnijim komentarima zapitali su se da li bi Sičova izašla ruku pod ruku sa kontroverznim populistom, da je u tom trenutku znala da je 23. oktobra samo jedan deo nacije slavio sa Viktorom Orbanom, i da je Košutov trg upravo postao simbol podeljenosti Mađara, a ona „dekorativno“ iskorišćena u svrhu Fidesovih ciljeva.
„Ne prihvatamo da bilo koja institucija Unije neprimereno i bez poštovanja rukovodi Mađarskom. Takve namere, kao i upotrebu dvostrukih standarda – osuđujemo. Brisel, zbog prethodnih grešaka socijalista, kažnjava celu državu. Štaviše, Evropska unija se umesto zdravog razuma oslanja na ideologije, umesto da shvati da bez nacija ona nema srce, a bez hrišćanstva dušu“, rekao je Orban ispred parlamentarnog zdanja svojim simpatizerima (od kojih su više od četvrtine bili Mađari i njihovi lideri iz Rumunije, Slovačke i Srbije, za koje je Fides organizovao i budžetskim novcem platio prevoz i boravak u prestonici). Orban je još podvukao da u Briselu po svaku cenu žele da u „ideju labilnog finansijskog kapitalizma“ unesu novi život, ali „da ne može Mađarima osim njih samih niko da govori šta smeju u svojoj domovini da urade, a šta ne! Ni na prefinjen način nama drugi ne mogu da rukovode.“

[restrictedarea] I dok je Viktor Orban u svom budimpeštanskom govoru oštro kritikovao Brisel, njegov ministar spoljnih poslova Janoš Martonji, kao zastupnik EU na madridskoj konferenciji pod nazivom „Održimo Evropu u celini“, uveravao je Špance da Unija nije slučajno dobila ovogodišnju „Nobelovu nagradu za mir“. „Ujedinjena Evropa je, uprkos krizi, uspešna. Gledajući protekle vekove, ova integracija je najveće dostignuće. A što se tiče kvaliteta života, razvojnog stepena demokratije i dostignutog nivoa ljudskih prava – ispred svih je. Čak i Sjedinjenih Država!“ Na pitanja iberijskih novinara koja su se odnosila na Martonjijeve „domaće“ govore u Mađarskoj, koji su redovno kritički bili upereni protiv Evropske unije, odgovorio je „da je za svaku osudu briselska fikcija kojom napada jednu naciju (mađarsku) na osnovu lažnih činjenica i iz razloga što veruje u vrednosni sistem Fidesa i Viktora Orbana – Bog, otadžbina, porodica“.

DIKTATOR I POPULISTA „Populista Orban izdao je sećanje na revoluciju iz 1956, kao i njenu ideologiju i njene želje: republiku, slobodu i demokratiju. Takođe, izdao je i sva postignuća mađarske tranzicije započete 1989“, javno je optužio aktuelnog premijera države predsednik mađarskih socijalista (MSP) Atila Mešterhazi, smatrajući da su trenutno vladajući već srušili republikansko uređenje zemlje i da grade poluazijski sistem s jednim autoritarnim čelnim čovekom koga samo stepenik deli od „titule“ diktatora i protiv koga se, za osvajanje slobode i demokratije u Mađarskoj, „moramo boriti svakog dana“.
Demokratska koalicija i njen predsednik Ferenc Đurčanj (premijer u vreme vladavine MSP) naglasio je da demokratska opozicija „mora“ da se ujedini i da na izborima 2014. godine dobije dvotrećinsku većinu kako bi u celosti vratila republikanski sistem, a da zajednički kandidat opozicije za premijera trebalo bi da bude Gordon Bajnaji, ekonomista koji je 2009. i 2010. vrlo uspešno sproveo mere štednje Međunarodnog monetarnog fonda u zamenu za 20 milijardi evra kredita, i tako Mađarsku spasao od bankrota.
U ulici Slobodnih medija, pre početka do sada najmasovnijih antivladinih demonstracija pod okriljem MILA-e (Milion ljudi za slobodu mađarske štampe), zvanično je potvrđeno da su se Peter Juhas (predsednik MILA-e), Peter Konja (lider „Solidarnosti“) i Gordon Bajnaji (čelnik organizacije „Domovina i Napredak“) udružili i formirali izborni pokret pod imenom „Zajedno 2014“, čiji je cilj obraćanje ljudima, biračima, a ne političkim partijama.
„Mađarska je 2010. dobila vladu zbog koje moramo da se izvinimo celom svetu, što ćemo i učiniti 2014. godine! Izvinićemo se i našoj deci. Izborna godina neće biti uobičajena borba desnice i levice, nego odsudni duel onih koji žele normalnu državu i onih koji svoju vlast grade na njenoj podeljenosti. Za ponovno ujedinjenje zemlje nisu potrebne nove partije, nego čvrsta saradnja i savez sa svima onima s kojima su naši ciljevi povezani. Nije dovoljna samo smena vlade Viktora Orbana, nego kompletnog njegovog režima, promena celog ovog perioda. Ubeđen sam da ćemo pobediti“, rekao je u završnici svog govora Gordon Bajnaji, često tokom besede prekidan salvama dugotrajnih aplauza, a na kraju ispraćen ovacijama sto hiljada prisutnih koji su u nepreglednim redovima ispunjavali Jelisavetin (Eržebetin) most, Astoriju, Univerzitetski i Ferenciek trg, ulice Vereš Palne, Vaci, Kiđo, Kurija…

Neofašisti protiv spomenika Srba

Ovogodišnji 23, 24. i 25. oktobar Srbi u Mađarskoj u svoj rokovnik istorije zaokružiće crnim slovima. Obeležavanje pedesetšestogodišnjice Mađarske revolucije pristalice Jobika, Nove mađarske garde, Pokreta „64 županije“ i nacističkog udruženja „Krv i čast“ iskoristili su za demonstracije pred ambasadom Republike Srbije u Budimpešti. Ispred „Ledenog“ bifea na Trgu Ferenciek njih preko tri stotine krenulo je ka ulici Đerđa Dože, a usput su im se priključivale nove grupe mađarskih ultradesničara, tako da ih je kod odredišta na Trgu heroja bilo oko 500!
Ispred kordona policije koji je čuvao zgrade srpske ambasade i konzulata u toj zemlji, prisutnima se obratio Žolt Teleki. On je od srpskog pravosuđa tražio hitno obustavljanje postupka protiv sedmorice Mađara iz Temerina, Bečeja i Ade, osumnjičenih da su 21. oktobra u Temerinu izazvali nacionalnu mržnju i netrpeljivost, a pronađenu automatsku i vazdušnu pušku, startni pištolj, municiju i mačetu u stanu koji je uhapšeni član te grupe Robert O. (20) koristio, smatra „podmetnutim“ od strane novosadske policije!? Teleki se na kraju zapitao: „Gde je sada Služba pravne pomoći za Mađare u Karpatskom basenu, koju je Fides oformio i njenu kasu napunio sa 50 miliona budžetskih forinti? Zašto Služba nije reagovala (a morala je), jer mađarstvo se u regionu planski zatire! Poslednji slučaj samo je jedan u nizu. Dokle? Kakva su upozorenja, i kome, još potrebna da bi se ovome stalo na put?“
I, slučajno ili ne, počeo je pogrom nad verskim, obrazovnim i kulturnim institucijama Srba u Mađarskoj. Na istočnoj strani zida budimpeštanske Svetogeorgijevske (srpske) pravoslavne crkve 24. oktobra ujutro osvanuo je šest metara dugačak i metar širok grafit „Smrt četnicima“, učenicima i profesorima jedine i elitne prestoničke Srpske osnovne škole i gimnazije „Nikola Tesla“ pred glavnim ulazom u zgradu na Trgu ruža poručeno je „Odlazite u vašu Srbiju“, a kod tehničkog ulaza iz Petefi ulice – „Ostavite vojvođanske Mađare da nacionalno žive“, u peštanskoj Nađmeze ulici ljubičastim sprejom ispisano je na tabli Kulturnog i dokumentacionog centra Srba – „Pokvareni Srbi“… Nije pošteđen ni Srpski prosvetni zavod – Tekelijanum. Pored javno obelodanjene šifre (napisane pored interfona) za nesmetan ulaz svakome u objekat (koja je zbog bezbednosnih mera dostupna isključivo korisnicima zgrade), ispred brojeva 17 i 19 ostavljeni su i odštampani leci na kojima su opisani incidenti koji su se u 2012. dogodili Mađarima u Vojvodini (a koje su navodno izazvali Srbi).
Etnocid nad srpskom kulturno-istorijskom baštinom nastavljen je i 25. oktobra u Sentandreji. Na južnom zidu Beogradske saborno-ravaničke crkve napisana je rečenica iz Hortijevog subotičkog proglasa Srbima: „Život jednog Mađara u Delvideku (Vojvodina) vredi kao životi desetorice Srba“! U sentandrejskoj glavnoj ulici Evgena Dumčea (Srbina koji je pune 32 godine bio gradonačelnik naselja, biran na tu funkciju osam puta zaredom!), preko dvojezične spomen-ploče na rodnoj kući srpskog pisca i mađarskog revolucionara Jakova Ignjatovića, sprejom je ispisano „Nezahvalni Raci (Srbi)“, dok je na trotoaru ispred Požarevačkog srpskog pravoslavnog hrama bila „poruka“ da je crkva „mađarska i katolička“, a u Avakumovićevom prolazu da „Vojvodina nije Srbija“!
I dok, zbog sve češćih i brutalnijih ataka na svoje kulturno-istorijsko blago i obrazovni sistem, nije više u mogućnosti da se sama zaštiti, srpska zajednica u Mađarskoj najozbiljnije namerava da pomoć zatraži od međunarodne. Još više je boli činjenica da mađarska država nikada do sada nije uspela da otkrije ni jednog jedinog vinovnika brojnih vandalizama nad spomenicima koje Srbi u toj zemlji imaju. Kao i prethodnih, tako i ovog puta, „osude“ antisrpskih grafita izražene su isključivo saopštenjima. To je sada učinio Državni sekretarijat za odnose sa crkvenim zajednicama, narodnostima i civilnim društvom (koje radi pri Ministarstvu za ljudske resurse). Iz njegovog saopštenja izdvajamo „da su narodnosti u Mađarskoj značajan činilac države i da napadi na njih, kao aluzije na stvarne ili pretpostavljene istorijske povrede, ne služe pomirenju u Karpatskom basenu, pa time ni jačanju Mađarske“… U saopštenju nema ni reči o kojoj se narodnosti radi, pa pošto su je (ne)namerno izostavili – nema ni izvinjenja.

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. Ovo me budi.Moj pradeda i njegov brat umoreni su 1917. u Nadjmedjeru.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *