„Заједно 2014“ против Орбановог режима

За  „Печат“  из Будимпеште ВЛАСТИМИР ВУЈИЋ

Уместо прославе педесетшестогодишњице револуције, мађарска опозиција је 23. октобра одржала најмасовније антивладине демонстрације до сада

Историја Мађарске у протекла два века испуњена је великим настојањима – и потпуним поразима. Сигурно да нема европске нације која се толико пута нашла на пораженим странама, и у малим и у великим ратовима, и у сопственим револуцијама. У Европи модерног доба четири су познате револуције добиле име по нацијама у којима су започеле: Француска (1789–1794), Руска (1917–1921) и мађарске револуције (1848. и 1956). Нису мађарске револуције у 19. и 20. веку започеле ново доба на Старом континенту, али су остале запамћене као велики, епски и неуспешни покушаји једне нације да промени ток историје.
И док су 1848-1849. вође тадашње Мађарске револуције покушавали да спроведу националну револуцију пркосећи великим силама и свим мањим народима који су живели у границама државе Светог Иштвана, 23. октобра 1956. године једно умерено и реформско комунистичко вођство покушало је да, по примеру социјалистичке Југославије, иступи из Варшавског пакта, поремети равнотежу снага договорену 1945. године на Јалти и тиме у суштини прекине Хладни рат. Није успело. Поклекло је за 19 дана, али је ипак показало вољу за слободом и спремност за демократију.

ОРБАНОВЕ ПОРУКЕ Овогодишњи 23. октобар није имао готово ништа с оним из 1956. године, јер је био поприште двеју великих демонстрација силе – оних који су за владу, и оних којима је доста тога што Виктор Орбан чини с Мађарском. И присталице и противници на улице Будимпеште привукли су преко 100.000 демонстраната. Иако Орбанова странка деснице, Фидес, за поменути празник није планирала скуп, своје присталице позвала је да се придруже „Маршу мира“ који је организовала група пословних људи и медији блиски властима. Мађарски премијер, који се окупљенима обратио испред Парламента, пред микрофоне је изашао са пензионисаном наставницом Илоном Сич (100) из Словачке којој је, пошто је добила мађарско држављанство, одузето словачко – уручивши јој том приликом новоустановљено Фидесово „државно“ признање, „Орден мађарског поштења и мира“. Многи политички аналитичари у каснијим коментарима запитали су се да ли би Сичова изашла руку под руку са контроверзним популистом, да је у том тренутку знала да је 23. октобра само један део нације славио са Виктором Орбаном, и да је Кошутов трг управо постао симбол подељености Мађара, а она „декоративно“ искоришћена у сврху Фидесових циљева.
„Не прихватамо да било која институција Уније непримерено и без поштовања руководи Мађарском. Такве намере, као и употребу двоструких стандарда – осуђујемо. Брисел, због претходних грешака социјалиста, кажњава целу државу. Штавише, Европска унија се уместо здравог разума ослања на идеологије, уместо да схвати да без нација она нема срце, а без хришћанства душу“, рекао је Орбан испред парламентарног здања својим симпатизерима (од којих су више од четвртине били Мађари и њихови лидери из Румуније, Словачке и Србије, за које је Фидес организовао и буџетским новцем платио превоз и боравак у престоници). Орбан је још подвукао да у Бриселу по сваку цену желе да у „идеју лабилног финансијског капитализма“ унесу нови живот, али „да не може Мађарима осим њих самих нико да говори шта смеју у својој домовини да ураде, а шта не! Ни на префињен начин нама други не могу да руководе.“

[restrictedarea] И док је Виктор Орбан у свом будимпештанском говору оштро критиковао Брисел, његов министар спољних послова Јанош Мартоњи, као заступник ЕУ на мадридској конференцији под називом „Одржимо Европу у целини“, уверавао је Шпанце да Унија није случајно добила овогодишњу „Нобелову награду за мир“. „Уједињена Европа је, упркос кризи, успешна. Гледајући протекле векове, ова интеграција је највеће достигнуће. А што се тиче квалитета живота, развојног степена демократије и достигнутог нивоа људских права – испред свих је. Чак и Сједињених Држава!“ На питања иберијских новинара која су се односила на Мартоњијеве „домаће“ говоре у Мађарској, који су редовно критички били уперени против Европске уније, одговорио је „да је за сваку осуду бриселска фикција којом напада једну нацију (мађарску) на основу лажних чињеница и из разлога што верује у вредносни систем Фидеса и Виктора Орбана – Бог, отаџбина, породица“.

ДИКТАТОР И ПОПУЛИСТА „Популиста Орбан издао је сећање на револуцију из 1956, као и њену идеологију и њене жеље: републику, слободу и демократију. Такође, издао је и сва постигнућа мађарске транзиције започете 1989“, јавно је оптужио актуелног премијера државе председник мађарских социјалиста (МСП) Атила Мештерхази, сматрајући да су тренутно владајући већ срушили републиканско уређење земље и да граде полуазијски систем с једним ауторитарним челним човеком кога само степеник дели од „титуле“ диктатора и против кога се, за освајање слободе и демократије у Мађарској, „морамо борити сваког дана“.
Демократска коалиција и њен председник Ференц Ђурчањ (премијер у време владавине МСП) нагласио је да демократска опозиција „мора“ да се уједини и да на изборима 2014. године добије двотрећинску већину како би у целости вратила републикански систем, а да заједнички кандидат опозиције за премијера требало би да буде Гордон Бајнаји, економиста који је 2009. и 2010. врло успешно спровео мере штедње Међународног монетарног фонда у замену за 20 милијарди евра кредита, и тако Мађарску спасао од банкрота.
У улици Слободних медија, пре почетка до сада најмасовнијих антивладиних демонстрација под окриљем МИЛА-е (Милион људи за слободу мађарске штампе), званично је потврђено да су се Петер Јухас (председник МИЛА-е), Петер Коња (лидер „Солидарности“) и Гордон Бајнаји (челник организације „Домовина и Напредак“) удружили и формирали изборни покрет под именом „Заједно 2014“, чији је циљ обраћање људима, бирачима, а не политичким партијама.
„Мађарска је 2010. добила владу због које морамо да се извинимо целом свету, што ћемо и учинити 2014. године! Извинићемо се и нашој деци. Изборна година неће бити уобичајена борба деснице и левице, него одсудни дуел оних који желе нормалну државу и оних који своју власт граде на њеној подељености. За поновно уједињење земље нису потребне нове партије, него чврста сарадња и савез са свима онима с којима су наши циљеви повезани. Није довољна само смена владе Виктора Орбана, него комплетног његовог режима, промена целог овог периода. Убеђен сам да ћемо победити“, рекао је у завршници свог говора Гордон Бајнаји, често током беседе прекидан салвама дуготрајних аплауза, а на крају испраћен овацијама сто хиљада присутних који су у непрегледним редовима испуњавали Јелисаветин (Ержебетин) мост, Асторију, Универзитетски и Ференциек трг, улице Вереш Палне, Ваци, Киђо, Курија…

Неофашисти против споменика Срба

Овогодишњи 23, 24. и 25. октобар Срби у Мађарској у свој роковник историје заокружиће црним словима. Обележавање педесетшестогодишњице Мађарске револуције присталице Јобика, Нове мађарске гарде, Покрета „64 жупаније“ и нацистичког удружења „Крв и част“ искористили су за демонстрације пред амбасадом Републике Србије у Будимпешти. Испред „Леденог“ бифеа на Тргу Ференциек њих преко три стотине кренуло је ка улици Ђерђа Доже, а успут су им се прикључивале нове групе мађарских ултрадесничара, тако да их је код одредишта на Тргу хероја било око 500!
Испред кордона полиције који је чувао зграде српске амбасаде и конзулата у тој земљи, присутнима се обратио Жолт Телеки. Он је од српског правосуђа тражио хитно обустављање поступка против седморице Мађара из Темерина, Бечеја и Аде, осумњичених да су 21. октобра у Темерину изазвали националну мржњу и нетрпељивост, а пронађену аутоматску и ваздушну пушку, стартни пиштољ, муницију и мачету у стану који је ухапшени члан те групе Роберт О. (20) користио, сматра „подметнутим“ од стране новосадске полиције!? Телеки се на крају запитао: „Где је сада Служба правне помоћи за Мађаре у Карпатском басену, коју је Фидес оформио и њену касу напунио са 50 милиона буџетских форинти? Зашто Служба није реаговала (а морала је), јер мађарство се у региону плански затире! Последњи случај само је један у низу. Докле? Каква су упозорења, и коме, још потребна да би се овоме стало на пут?“
И, случајно или не, почео је погром над верским, образовним и културним институцијама Срба у Мађарској. На источној страни зида будимпештанске Светогеоргијевске (српске) православне цркве 24. октобра ујутро освануо је шест метара дугачак и метар широк графит „Смрт четницима“, ученицима и професорима једине и елитне престоничке Српске основне школе и гимназије „Никола Тесла“ пред главним улазом у зграду на Тргу ружа поручено је „Одлазите у вашу Србију“, а код техничког улаза из Петефи улице – „Оставите војвођанске Мађаре да национално живе“, у пештанској Нађмезе улици љубичастим спрејом исписано је на табли Културног и документационог центра Срба – „Покварени Срби“… Није поштеђен ни Српски просветни завод – Текелијанум. Поред јавно обелодањене шифре (написане поред интерфона) за несметан улаз свакоме у објекат (која је због безбедносних мера доступна искључиво корисницима зграде), испред бројева 17 и 19 остављени су и одштампани леци на којима су описани инциденти који су се у 2012. догодили Мађарима у Војводини (а које су наводно изазвали Срби).
Етноцид над српском културно-историјском баштином настављен је и 25. октобра у Сентандреји. На јужном зиду Београдске саборно-раваничке цркве написана је реченица из Хортијевог суботичког прогласа Србима: „Живот једног Мађара у Делвидеку (Војводина) вреди као животи десеторице Срба“! У сентандрејској главној улици Евгена Думчеа (Србина који је пуне 32 године био градоначелник насеља, биран на ту функцију осам пута заредом!), преко двојезичне спомен-плоче на родној кући српског писца и мађарског револуционара Јакова Игњатовића, спрејом је исписано „Незахвални Раци (Срби)“, док је на тротоару испред Пожаревачког српског православног храма била „порука“ да је црква „мађарска и католичка“, а у Авакумовићевом пролазу да „Војводина није Србија“!
И док, због све чешћих и бруталнијих атака на своје културно-историјско благо и образовни систем, није више у могућности да се сама заштити, српска заједница у Мађарској најозбиљније намерава да помоћ затражи од међународне. Још више је боли чињеница да мађарска држава никада до сада није успела да открије ни једног јединог виновника бројних вандализама над споменицима које Срби у тој земљи имају. Као и претходних, тако и овог пута, „осуде“ антисрпских графита изражене су искључиво саопштењима. То је сада учинио Државни секретаријат за односе са црквеним заједницама, народностима и цивилним друштвом (које ради при Министарству за људске ресурсе). Из његовог саопштења издвајамо „да су народности у Мађарској значајан чинилац државе и да напади на њих, као алузије на стварне или претпостављене историјске повреде, не служе помирењу у Карпатском басену, па тиме ни јачању Мађарске“… У саопштењу нема ни речи о којој се народности ради, па пошто су је (не)намерно изоставили – нема ни извињења.

[/restrictedarea]