Видићем против транзиције

Пише Владислав Панов

Филм „Артиљеро“, с којим је познати српски сценариста Срђа Анђелић дебитовао као режисер, публици је пружио само могућност да се ту и тамо насмеје. Све остале, несумњиво бројне, прилике да буде важан, ангажован и значајан је пропустио

Многима није био потребан овај филм да би открили да нам у новој, слободној и у свему просперитетној држави ништа није онако како нам кажу да јесте или би требало да буде. Имамо ми неке своје идоле, имамо на кога да се угледамо. Али, многи нису овде. „Артиљеро“ инсистира да су актуелној српској младости потребни ти идоли који нису овде. Пошто им не пада на памет да нам се врате, ваља их натерати, по сваку цену, па и уз неки оправдани мањи злочин.

МАЊАК ПОЗИТИВНИХ „ЈАВНИХ ОСОБА“ Идоли, а у случају овог филма то је звезда „Манчестер јунајтеда“, екс-звездаш Немања Видић, дефицитарна су роба у новокапиталистичкој Србији у којој влада инфлација лажних лидера и свакојаких великих вођа, што за последицу ствара озбиљни мањак на било који квалитетни начин експонираних позитивних „јавних особа“. Зато главни лик филма, фрустрирани младић с београдског асфалта, спас од скретања у криминал и потпуни очај губитника у који су запали многи његови вршњаци, проналази у фикс-идеји. У психијатрији такозване фикс-идеје су симптом озбиљних психичких поремећаја. Одлично за филм. То је ваљда био калкулантски резон аутора Срђе Анђелића, познатог до овог свог редитељског дебија као сценариста филмских хитова из наших биоскопа: „Муње“, „Један на један“ и „До коске“. Лудаци су, уосталом, одувек били на цени код овдашње филмске публике. Анђелићев херој, кога, занимљиво, тумачи натуршчик, није баш клинички случај, али је у својој опсесивној мисији да из „Манчестера“ у „Црвену звезду“ врати Немању Видића у налету премошћавања очаја управо највише сличан неком ко је озбиљно психички „продрман“. Пошто је све калибрисано да стално буде на траси комерцијалне драмске комедије, игра на карту „позитивног лудила“ представља сасвим очекивану калкулацију и вероватно ће комуницирати с млађим нараштајима – уколико они уопште посећују биоскопе. У једном нивоу филма, додуше, постоји и савремено обраћање њима кроз јутјубизацију љубави, пошто главна јунакиња камером мобилног телефона снима романсу ње и њеног „мисијом Видић“ залуђеног момка, а потом све то емитује у сајбер-реализам новог времена.

[restrictedarea] Заправо, „Артиљеро“ је Анђелићев комби-прашак у који је убацио не само глумачко-извођачку дружину с којом је радио раније (један од функционалних српских затворених филмских пословно-пријатељских кругова), већ и садржајне елементе, па је у овом његовом издању могуће препознати не само дух, хумор и драматуршки стил, већ и конкретне заплете из свих претходних његових писања за велики екран, као и онај представљен у телевизијској серији „Миле против транзиције“ (главни јунак те серије, Зоран Цвијановић, присутан је у епизоди „Артиљера“ и скоро да је опет Миле, што је можда, ефекта ради, заиста и требало да буде). Ипак, најважнији споредни лик припао је Небојши Глоговцу, по правилу увек најсветлијој тачки у екипи, што је и овде случај, чак можда и више него обично, и што је овде планирано. Па и иако је његов лик захтевао далеко више простора и могао је и сам да буде филм за себе. Односно, нудио је, рецимо, могућност југоносталгичарског осврта (што овај филм једним делом и јесте) и тле за социјално, па и политичко, сукобљавање времена у којем смо били цењени и прихваћени од целог света, па смо чак могли да имамо европског и светског клупског шампиона у фудбалу. Ту могућност, међутим, Анђелић није искористио. Уместо тога, од тог времена остали су оматорели бивши „Звездини“ навијачи, који изгубљени у данашњем за њих неинтересантном свету живе заглављени у прошлости у којој је најсветлија тачка њихових живота било време када им је омиљени клуб постао европски првак, а они, млади и поносни, његови највернији навијачи. Нова младост од те приче добија подстрек да створи своје идоле с којима ће лакше преживети транзициони кошмар и свеопште безнађе. И док „маторци“ уз пиво по ко зна који пут гледају снимке „Звездиног“ тријумфа у Барију, млади јуре за Видићем као леком за своје фрустрације и изгубљености у џунгли новог доба.

АРТИЉЕРО КОЈИ ТО НИЈЕ Неопредељеност аутора да се овај генерацијски несклад доведе у неку сувислу и ангажовану раван смета „Артиљеру“ да израсте у нешто важније у новом српском филму, што је лако могао да постане да приоритет није био комерцијални потенцијал. Додворавање публици као мотивација за настанак било којег филма није поштен однос према самом филму и сопственом раду, чак и када је реч о несувислим комедијама које у себи немају никаквих потенцијала. У случају „Артиљера“ одмак од продубљивања радње је велика штета, с обзиром на то да у овој причи постоји тако много могућности и нивоа који су морали да буду истражени и развијени до најхрабријих граница. Само тако се ствара филм који има смисла и који се памти. Овде је све остало у кроки-описима, у успутном набрајању болних тачака или њиховом површном карикирању.
Тако, уз спектакл присуства Немање Видића на премијери, ћутљивог и ћудљивог, скоро збуњеног око тога која је његова права улога у свему овоме, „Артиљеро“ није имао ништа друго за оправдање свог настанка осим планиране добре забаве за најшире масе. То само по себи није лоше, али би било много боље да се уз забаву мислило и на захтевнију публику, па чак и на ону која још није „окачила о клин“ све своје мождане вијуге, што је у транзиционој свенародној атрофији ума, диктираној управо од Анђелићевих колега, с малих екрана и од стране већине медија, тако дуго и тако безнадно подразумевајућа ствар. Артиљеро је, као, у фудбалском жаргону неко ко никада не промашује. Анђелићев „Артиљеро“ се, међутим, озбиљно испромашивао. Овај његов Видић је, као и сви ми, поражен од транзиције.

[/restrictedarea]