Тијанићу, пусти Ћурувију: шта ћеш рећи Спасоју?

Пише Миодраг Зарковић

„Седма сила“ је протекле седмице била заузета међусобним обрачунима, у којима је све прштало од неукуса, простаклука и отужног бесмисла

Када удари јунак на јунака, настају незаборавна сучељавања која се после препричавају поколењима и поколењима. Када удари кукавица на кукавицу, долази до међусобног понижавања кловновских размера, која се не памте ни до прекосутра, али могу да буду забавна уколико занемарите отужност њихове суштине.
Протекла седмица била је бременита унутарновинарским двобојима. Посленици „седме силе“ су, најчешће пред камерама овдашњих телевизија, излазили једни другима на мегдан. Сваки пут је исход био кловновски.
Идемо редом:
1) Емисију „Ћирилица“, приказивану четвртком увече на „Хепи“ телевизији, нико не може да оптужи за стерилност, јер њен водитељ Миломир Марић често жртвује и саму озбиљност разговора са гостима не би ли га учинио живљим – што је, иначе, маневар који ретко доноси претерано добре резултате у коначном збиру. Али, у четвртак, 22. новембра, Марић је био принуђен на супротну интервенцију, јер је кочијашку свађу четири окупљена уредника он морао да обуздава, а не да распирује. Вероватно се Марићу у вишедеценијској каријери није десило да има посла са толико распомамљеним свађалицама и са таквим арсеналом узајамних увреда, испразних колико и простачких!
Гости су били: Драган Вучићевић, главни уредник дневног листа „Информер“, Антоније Ковачевић, главни уредник портала „Телеграф“, Дејан Вукелић, главни уредник листа „Ало“, и Саша Миловановић, главни уредник „Курира“. Наведена четворица се јасно разликују по интелигенцији и образовању, што је видљиво било и у дотичном ТВ обрачуну – и у овом осврту су, у том смислу, набројани по опадајућем редоследу. То им је можда и једина битна разлика, пошто су по свему осталом скоро па истоветни: по функцијама, незајажљивости, неморалу, себичности, саможивости, склоности ка лагању и одсуству ма каквог осећања за пристојност. „Лажове!“, урлали су један на другог, оптужујући се међусобно за преваре, проневере, крађе, обмане, слугерањство, подаништво овом или оном режиму, пајташење са овим или оним тајкуном… Осокољени досадашњим каријерама, у којима су накрцали иза себе десетине и стотине унесрећених новинара, својих колега које су редовно остављали на цедилу када год су бирали између свог ма како ситног и заједничког ма како крупног интереса, ови су врли појединци још имали образа да у том отужном метежу у „Ћирилици“ непрестано потежу какве личне заслуге или какве вајне жртве које су као бајаги подносили зарад истинољубља.
Колико су посвећени истини и части, доказали су самим тим што ниједан од њих четворице није урадио једну од само две ствари које би честита особа урадила у таквим околностима: да напусти емисију или да преброји коске неком од лајавих супарника. Извређаше се на пасја уста, али су свеједно сва четворица остали до краја, користећи сваку прилику да на туђе простаклуке одговоре својим.
Ко је макар и на трен погледао ту емисију, није могао, а да не буде опогањен тим хистеричним неукусом који се преливао са екрана.
2) Сличан тон влада и у вишенедељној јавној расправи „Курира“ са генералним директором РТС-а Александром Тијанићем. И ту пљуште оштре оптужбе зачињене тешким увредама. А да му баш ништа није свето, Тијанић је показао у понедељак, 26. новембра, када је „Куриру“ преко сајта РТС-а упутио одговор, насловљен „Шта да кажем Ћурувији?“, што је питање које је поновљено и у поднаслову и у самом тексту.
Пустите ви Ћурувију, Тијанићу, доста сте се већ окористили о његову смрт, којом тргујете у сваком сучељавању са критикама упућеним на ваш рачун! Маните се Ћурувије, са њим ћете се, када му се придружите на небесима, још некако и споразумети; али, шта ћете да кажете Спасоју Јовановићу?!
Тамо где се Спасоје Јовановић преселио 19. новембра, и где ћемо неизоставно сви скончати, мораћете на многа питања да одговарате. И, рекло би се, Ћурувијина вам неће претерано тешко пасти. Много ћете се више мучити са питањима које вам, међу осталима чију сте несрећу само увећавали својим осионим штеточинством у Јавном сервису, буде постављао Спасоје Јовановић. На овом сте свету успели да његова директна и конкретна питања – од којих је нека поставио и у интервјуу „Печату“ у броју 242 – срамно избегнете. Тамо горе вам то ипак неће поћи за руком. Боље брините о томе, него о Ћурувији.
3) Трећи новинарски двобој одиграо се у среду, 28. новембра, на Б92, где је у „Кажипрсту“ Сузана Трнинић угостила Милована Дрецуна. Док се обраћала Дрецуну као председнику Одбора за Косово и Метохију Скупштине Србије – што и јесте положај на који га је изабрала његова Српска напредна странка – њих двоје били су малтене стоодстотни истомишљеници, који једним очима посматрају косметску „реалност“. (Слагање је ишло дотле да је Дрецун у једном тренутку рекао да нове власти у Србији разговарају са Србима са севера Космета како би ови „схватили колико је тешка борба државе за очување интегритета“! Озбиљно?! Србима са Космета, преко чијих се леђа већ деценијама, па и вековима, води борба за српску државност, требало би неко да појашњава право стање ствари?! А не обрнуто?! Не мислите ли, Дрецуне, да би корисније било да косметски Срби понешто појасне Београду?!)
Сва сагласност је, међутим, ишчезла истог часа када се водитељка обратила Дрецуну као новинару. Односно, чим је тема склизнула на деведесете и на корене те вајне косметске „реалности“ о којој су се дотле били слагали. Тада је из водитељке проговорио Бруно Векарић, у буквалном смислу, пошто је она сама узела да заступа неодбрањиву тезу да Тужилаштво за ратне злочине одговорно ради свој посао („Како можете да кажете да су неозбиљни?!“, зачудила се на једну од оцена свога госта), па да је самим тим Дрецун крив за ратно хушкање, за шта га је и дотично Тужилаштво сумњичило. Водитељка је у то име учинила ретко нечасну ствар, пошто је против госта прочитала оптужбе каквог њеног неименованог познаника, наводно официра са ратним искуством са Космета.
Дрецуну је, срећом по њега, било лако да одмах побије тако несувисло клеветање. Биће му, међутим, нешто теже да извуче поуке из овог гостовања. Свака би поука, наиме, налагала да и он и остатак извршне власти сместа престану да од доказаних непријатеља државе и нације праве савезнике. Поред таквих „савезника“ и „саговорника“, непријатељи су заиста сувишни.