Танка прича о распршеном америчком сну

„СМРТ ТРГОВАЧКОГ ПУТНИКА“
ПИСАЦ Артур Милер
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ
27. октобар 2012. године
РЕЖИЈА И АДАПТАЦИЈА Вељко Мићуновић
ГЛУМЦИ
Драган Петровић Пеле, Анита Манчић, Петар Бенчина, Петар Стругар, Милан Чучиловић, Павле Пекић, Даниел Сич

Пише Рашко В. Јовановић

Премијера комада „Смрт трговачког путника“ у Београдском драмском позоришту показала да је повратак Милерове драме, некад амблематске представе БДП-а,  због великог скраћења текста делимично изгубио смисао

Највећи успех Артура Милера, једног од најзначајнијих америчких драматичара, свакако је његов комад „Смрт трговачког путника“, који је наша публика имала прилике да види давне 1951, као једну од првих премијера новооснованог Београдског драмског позоришта, и то само две године после првог извођења у Њујорку. Као и у претходној својој драми „Сви моји синови“, Милер се у овом комаду бави проблематиком породичног живота обрађујући причу о скромном трговачком путнику који скоро читавог радног века живи непрестано разапет између властитих хтења и могућности, у супротностима и преплитањима илузија и стварности. Приказујући трагичну судбину главног јунака, Вилија Ломана, који је градио живот на погрешним претпоставкама, Милер открива и указује на пуну деградацију националног мита као основе „америчког сна“ према којем искључиво материјални успех може да донесе душевно задовољење и спокојство. У драми „Смрт трговачког путника“ писац у анализи односа у породици у исти мах описује и различите појаве америчке друштвене стварности средином прошлог столећа, као што су материјализам, непоштедна конкуренција, пословни морал, који диктира непрекидну трку за успехом, чак и по сваку цену, затим култ спорта, док се, при свему томе, подразумева подређени положај жене.
Комад „Смрт трговачког путника“ у основи је конструисан као „драма сећања“ на реалистичкој основи, али уз технички сложену примену експресионистичких елемената, поглавито у сценографији, да би се уз посебну употребу сценске расвете приказале три равни збивања – објективна стварност у садашњости, затим стварност у прошлости, као и халуцинације главног јунака, у којима се појављује његов старији брат Бен – оличење предузетног и пустоловног духа негдашње Америке. Како се радња драме збива током последња два дана Вилијевог живота, Милер вешто приказује догађаје из различитог времена и супротставља садашњост и прошлост на начин сличан филмском флешбеку.

[restrictedarea] Управо због тога што су Вилијева васпитачка полазишта била погрешна, будући да је веровао да је за остварење животног просперитета довољна трговачка, заправо пословна умешност, па су као последицу имала да Биф, његов старији син, напусти дом, школу и спорт, те га отац затиче у једном бостонском хотелу са некаквом женом лаког морала, што ће произвести трајни сукоб међу њима. То ће, уз велику исцрпљеност због честих путовања ,,проузроковати Вилијево напуштање властитих принципа, које је спроводио иако је и сам имао љубавницу. И сви остали ликови изван породичнога круга Вилијевог, а у питању су претежно жене чије су фигуре углавном површно скициране, представљају слабу страну ове драме. Међутим, Вилијева изневерена очекивања од живота која га сустижу у тренутку када изгуби посао због тога што не испуњава одређени радни учинак, али и због безобзирно окрутног понашања послодавца за чијег је оца иначе читавог живота веома успешно радио, као и због осећања личне кривице у погледу Бифовог непоправљиво промашеног живота, одводе га у самоубиство, које је починио под претпоставком да ће његова полиса животног осигурања омогућити сину и осталим члановима породице какву-такву егзистенцију. Ипак, како је неизвесно хоће ли осигуравајуће друштво исплатити полису у случају самоубиства, као и да ли је Биф психички спреман и способан да нормализује властити живот, остаје отворено питање сврсисходности таквог поступка.
Адаптација Вељка Мићуновића углавном се заснива на радикалном и каткад неспретном скраћењу текста. Без обзира на то што су ликови које је елиминисао из драме слабије обрађени, није било умесно лишити их се у толиком броју (око седам!) и тако избрисати бројне сценске призоре, који би, упркос мелодрамској боји, потпуније расветлили Вилијеве недоумице, односно његово психичко расуло. Зато неке сцене представе, као и поступци појединих личности, нису били баш у свему јасни. Свакако да је тако обимно скраћивање погодовало Мићуновићу – редитељу да изгради динамичну представу, али је то било науштрб јасне пројекције основног неспоразума главног јунака са најстаријим сином, али и са самим собом и својим животним уверењима. Дакако, то је оставило одређене последице првенствено на игру протагониста. Драган Петровић Пеле, као Вили, већ и због боје свога гласа, био је убедљивији када је помирљиво саопштавао појединости о удесу који га је сустигао, него ли када се препирући у повишеном тону жестоко сукобљавао са сином Бифом. Експлозије нервозе и љутње у његовом тумачењу деловале су исувише форсирано упркос томе што се он, како нам се учинило, трудио да их дозира. Више мере у сценама неспоразума испољио је Петар Бенчина као Биф, док је Петар Стругар у улози млађег Вилијевог сина Хепија, због знатно скраћеног текста, претежно деловао као неми сведок, а не као активни учесник. Анита Манчић као Линда коректна у свему. Даниел Сич у приказу Хауарда као непопустљивог бизнисмена америчког кова ишао је скоро до карикатуре.
Повратак Милерове драме „Смрт трговачког путника“, некад амблематске представе БДП-а, због великог скраћења текста делимично је изгубио смисао, јер је дело које не бежи од праве истине о Америци у прошлости и данас приказано непотпуно и недовољно јасно.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *