Tajland i rehabilitujuća regimenta

Kako iskustvo Tajlanda može da posluži  za razumevanje globalizacije bede

U jeku rasprave o promeni postojećeg zaštitnog Zakona o zabrani uvoza i proizvodnje genetički modifikovane hrane u Srbiju, i proglašavanja istog za „relikt prošlosti“, suočavamo se sa mogućnošću da neko zaista, u naše ime, podlegne diktatu korporativno-finansijske oligarhije i potpiše sramni pakt sa STO.

PROMENA STRATEGIJE OTPORA S obzirom na argumente da je „većina zemalja prihvatila uslove“, a „harmonizacija“ dobrano odmakla, postavlja se pitanje na koji način, u datim uslovima, organizovati otpor parlamentu – kooptiranom i pozicioniranom da služi kao štit između korporacija i masa.
Jedan od mogućih odgovora daje geopolitički istraživač i pisac Toni Kartaluči, stacioniran u Bangkoku, koji iz azijske perspektive analizira prirodu „MMF rehabilitujuće regimente“, pod zastavom „liberalne demokratizacije“, ukazujući porobljenim narodima na alternativni put opstanka. Suočen sa tajlandskom stvarnošću i neefikasnošću javnih protesta, on ukazuje na neophodnost promene taktike i značaj političke volje vladara da se krene alternativnim putem:
„Mnogi narodi se osećaju obavezni da ispunjavaju naredbe MMF-a i njegove regimente (FAO, WTO, FDA…), koje pod eufemizmom ‚ekonomske liberalizacije‘ vode ka neokolonijalizmu… Ako shvatimo da je osnovni problem u kriminalnoj konsolidaciji te oligarhije, koja konsoliduje sopstveno bogatstvo ‚liberalizujući‘ aktivnosti i ‚harmonizujući‘ ih sa sopstvenim potrebama, razumećemo zbog čega su sva nastojanja da se problem reši na ulici nesvrsishodna i kontraproduktivna“. S obzirom na to da je nedavni jalovi pokušaj da srpski Parlament uvaži argumente elite – protivnika promene Zakona o zabrani ulaska GMO u zemlju, pokazao da ni Parlament nije adresa na kojoj se rešavaju vitalni problemi nacije, pitanje promene strategije otpora postaje sve aktuelnije.
Za razumevanje procesa globalizacije bede može da posluži iskustvo Tajlanda (kraljevina Sijam), čija je 800 godina stara dinastija jedina u regionu odolevala pritiscima kolonizatora i zaštitila proizvodnju domaće hrane. Kad je 1800. godine, pod pritiskom britanske krune, prihvaćen trgovinski ugovor Bouring Triti (Bowring Treaty), u cilju „harmonizacije“ sa naprednim svetom, Sijam se suočio sa pogubnim posledicama nametnutih uslova. Pošto je britanskim građanima priznata eksteritorijalnost uz mogućnost neograničenog boravka u Bangkoku, uz neometano bavljenje trgovinom, stranci su mogli da kupuju i unajmljuju imovinu, uživajući blagodeti carinskog zaštitnog režima. Posle liberalizacije trgovine pirinčom, u Sijamu dolazi do ukrupnjavanja poseda u vlasništvu privilegovanih pojedinaca i prelaska obradive zemlje u ruke stranih građana. (Slične elemente kolonijalnog despotizma nameću Bremerove „ekonomske reforme“ u Iraku, kao i ugovor o priključenju Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji).

[restrictedarea]

SLUČAJ TAJLANDA Aktuelni vladar Tajlanda (rođen 1927. godine u SAD-u) je stekao visoko obrazovanje u Švajcarskoj i stupio na tajlandski presto 1946. Zahvaljujući viševekovnom iskustvu svoje zemlje, dobro je razumeo mehanizme kolonizacije, pa je Novom svetskom poretku dao mudar i provokativan odgovor u vidu „Nove teorije“ o samoodrživosti. Tajland se nalazi u regionu sačuvanog biodiverziteta, a poljoprivreda je bazirana na monokulturi, uz poštovanje ravnoteže i biodinamičkih zakona prirode. Tajlandsku decu u školi podučavaju solidarnosti i visokim etičkim principima, a vladar permanentno obilazi i najudaljenije krajeve zemlje (pokrenuo 2.000 projekata vezanih za vodosnabdevanje). Zahvaljujući masovnom programu podrške onima koji odluče da se vrate u selo i započnu proizvodnju hrane, dnevnoj porciji hrane već 10 godina nije promenjena cena.
Ovakav razvoj događaja nije odgovarao globalnim planovima, pa je Zapad uzvratio udarac. Prvo je časopis „Ekonomist“, uz pomoć elokventnog analitičara Endrjua Vokera, započeo kampanju ismevanja odluke 70 miliona Tajlanđana da sami proizvode hranu. Pomoć države malim seoskim gazdinstvima okarakterisana je kao „socijalna milostinja“, da bi usledio niz političkih pritisaka, uključujući puč i dovođenje neoliberala (sledbenika ekonomske politike Margaret Tačer). Pri tom je donesen niz mera kako bi se poljoprivrednicima onemogućio ulazak u parlament (članovi parlamenta moraju da imaju visoko obrazovanje), pa su o sudbini zemlje odlučivali plaćenici iz srednje klase.
Zvezda tranzicije Taksin Šinavatra (obučavan na Volstritu) došao je na mesto premijera uz pomoć Džejmsa Bejkera. Sponzorima je vratio uslugu slanjem trupa u Irak. „Volstrit džornal“ je pozdravio Taskinovu kooperativnost, napisavši da je „Nova teorija“ o samodovoljnosti „relikt prošlosti“. Šinavatru su (prema Kartalučijevim izvorima) podržali dežurni sponzori – moćnici i ratni profiteri: Bechtel, Boeing, Cargill, General Electric, IBM, Monsanto… kao i nekoliko bankarskih kuća. I tako je Taksin, 2004. godine pokušao da sklopi američko-tajlandski trgovinski sporazum FTA, bez odobrenja parlamenta, da bi posle puča 2006. nastavio da deluje u interesu najmoćnijih lobija.
Uprkos pritiscima, tajlandski kralj ne odustaje od politike zaštite obradivog zemljišta i preduzima sve mere za onemogućavanje kartela da preuzmu proizvodnju hrane (kao što je pokušao „Monsanto“). Poštovanje moralnih kodeksa je osnova „samodovoljne ekonomije“, a kralj je u vreme najveće krize govorio:„Nije važno biti tigar, važno je da imamo ekonomiju koja podržava sopstveni razvoj, što znači da moramo prvo imati dovoljno da preživimo.“
Analizirajući probleme izazvane prekomernom proizvodnjom, za koju nije bilo potražnje među Tajlanđanima, on zaključuje da je ekonomija oslonjena na izvoz dovela Tajland u situaciju da 1997. iskusi surovu lekciju. Te godine su proizvođači pirinča, usled nekontrolisanog i neizbalansiranog rasta proizvodnje, oslonjene na izvoz i strana ulaganja, bez paralelnog razvoja socijalnog aspekta i razvijanja zaštitnih mehanizama za siromašne dovedeni u situaciju da moraju da kupuju pirinač. Sem neravnopravne akumulacije kapitala, liberalizacija je dovela do uništavanja prirodnih i ekoloških resursa, a stanovništvo se našlo na pragu siromaštva.
Sem nastojanja da se poljoprivrednici oslobode zavisnosti od stranog kapitala, nastoji se da i gradsko stanovništvo postane sposobno za samoodrživ rast.

URADI SAM Jedan od zanimljivih projekata sprovodi se zahvaljujući inovatoru – dr Nilu Geršenfeldu (Neil Gershenfeld) i njegovoj proizvodnoj laboratoriju „Fab Lab“, repliciranoj širom sveta. Njegov pronalazak predstavlja revoluciju principa „uradi sam“, a krajnji cilj je pretvaranje zavisnih konzumenata u nezavisne dizajnere i proizvođače, rušeći organizacione granice. Nil je osmislio niz komplementarnih alata, koji omogućavaju vlasniku da sam (ili u porodičnoj manufakturi) proizvede sve što zamisli. Na ovaj način su megakorporacije suočene sa konkurencijom, s obzirom na to da stanovništvo radije naručuje proizvode od lokalnog proizvođača. Ove kompjuterski kontrolisane mašine mogu da se smeste u stara skladišta, a program za vezenje tkanina može da savlada svaka žena. Naručioci u Tajlandu (škole, obdaništa) radije se obraćaju njima, nego fabrikama u svojini šačice bogatih investitora. Dr Geršenfeld nastoji da se svojim programom suprotstavi monopolističkom trendu, podvlačeći da pet biliona ljudi na Planeti ne predstavlja samo „tehnički talog“, već „izvor neprocenjive energije“ za rešavanje problema savremene civilizacije.
Za očekivati je da će globalnoj oligarhiji zasmetati dah slobode nagovešten Nilovim inovacijama, kao što principi samodovoljnosti nisu odgovarali ni oligarsima u Staroj Grčkoj. U starom zakoniku (300 godina p.n.e.) Stari oligarh izražava svoj prezir prema društvenoj pokretljivosti, koju „nižim staležima atinskog društva omogućava tehnologija atinske mornarice“. Samodovoljnost i korišćenje tehnologije u rukama naroda predstavlja najveću opasnost za korporativno-finansijsku oligarhiju, i taj strah ih vekovima ne napušta.
Današnji oligarsi pojačavaju pritisak na države, srazmerno urušavanju doskora neprikosnovenog liberalnog carstva. U tu svrhu je i Bušov i Obamin saradnik Kas Sustein (Cass Sustein) napisao knjigu „Teorije zavere“, navodeći strategije za kontrolisanje i ometanje različitih glasova, koji nisu rezonantni mejnstrim pogledima na događaje. Kas predlaže unajmljivanje ljudi radi ubacivanja u socijalne segmente koji iznose alternativna mišljenja, ne bi li ih privukla mejnstrim paradigmi, baš kao što su Stanfordovci pokušali da urade sa pričom o organski gajenoj hrani, što im uz sav trud nije uspelo.
„Bojkotovati transnacionalne kompanije i preuzeti stvari u svoje ruke je nešto što svako društvo može sebi da priušti“, poručuje Kartaluči, uz preporuku da se usvoji jedna od najefikasnijih metoda borbe – potpuno izbegavanje čitanja korporativnih novina. „Do alternativnih informacija trebalo bi dolaziti uz pomoć blogova, a sopstvena saznanja širiti postavljanjem otkrića na blog“. Počeli smo da oduzimamo moć medijima, sad je vreme da to isto uradimo s našim predstavnicima u Parlamentu, kako niko više ne bi u naše ime donosio odluke koje se tiču budućih generacija.

[/restrictedarea]