Светионик усред духовне ноћи

Један од наших најдаровитијих цртача Душан Гавела се као трагични јунак, рано преминули уклети сликар, анђео бунтовник, како слови његова слика из 1983. године и ова изложба у „Кући Ђуре Јакшића“ појавио да као комета заблиста на цртачком небу

Недавно се у „Кући Ђуре Јакшића“, једном од последњих београдских уточишта савременог сликарства, Галерији у којој је пожељно изложити цртеж, слику и акварел, завршила изложба Душана Гавеле (1939-1999). Тај београдски уметник био је и остао један од стубова новије српске фигурације. Уз Бранислава Марковића и Михајла Ђоковића Тикала један од наших најдаровитијих цртача, Гавела се као трагични јунак, рано преминули уклети сликар, анђео бунтовник, како слови његова слика из 1983. године и ова изложба, појавио да као комета заблиста на цртачком небу. Какви све цртачи нису стварали у Београду, светској престоници цртежа, Меки и Медини имагинарне уметности. Наше данашње сликарство опстаје на остацима некадашње велике ликовне империје, а Душан Гавела је био један од њених принчева. Сумрак богова наступио је са појавом трансавангарде, успоном тзв. нове слике, осамдесетих година прошлог века када почиње да одумире ликовна уметност. После медијалних волшебника, појавила се шездесетих година генерација њихових наследника, боље рећи истомишљеника, а међу њима значајно место припада овом београдском уметнику. Био је сликар и илустратор, надасве цртач који је невиђеном линеарном финоћом и чулношћу уздигао узнемирујуће призоре, макабричке визије у којима свет подрхтава, руши се и распада да оголи устрептали цртачев дух.

Понекад из магле Гавелиних снова, из неприступачне, далеке земље у којој се роје његове фантазмагорије, право на посматрача насрће носорог, који као да цепа хартију цртежа и јури на јаву да је разбуца. Гавела је слично Диреру, Пеђи Милосављевићу и многим уметницима носорога схватао као митско биће, створење податно за ликовно измаштавање. Умео је да слика и чаробна мала уља са приказима доњоземаца, окултних бића београдског меда и але, поред њих проучавао је шаке и зидове, јер је зид још један митски повод, филозофски проблем наших најбољих уметника. Могла би се анализирати проблематика зида и слична поетика људског лика којом се и Гавела бавио у аутопортретском смислу. Лице, лик, портрет и аутопортрет нису само објекти интересовања, дефинисања, описивања и документовања, већ тајне постојања. Зато Никола Кусовац у монографији о овом уметнику пише о халуцинантној природи његове уметности, опусу заснованом на вечним темама, али и на црној, ирационалној машти. У крајњем смислу овај херезијарх београдске школе фантастике не пита се само шта су људско лице, човек, животиња, шака, предмет и огледало, које је често визуелно ломио да допре до имагинарног простора иза слике, већ шта је уметност, шта нагони сликара да ствара са таквом опседнутошћу.
Био је истраживач месечарске стране уметничког стварања, путник у царству сенки у које није уносио светлост, већ настојао да призоре и приказе изведе у стварност, на површину дела. Зато су она толико драматична, задојена опасношћу и духовним авантуризмом. Препознао је његову музу и муку Љуба Поповић, велики сабрат српских сликара боготражитеља и приредио му ретроспективну изложбу у Модерној галерији „Ваљево“, чиме је Гавела на велика врата ушао у историју српске уметности.
Сада, у тешком тренутку за уметност, симболички у кући песника кога зналци сматрају и највећим српским сликаром, један одоцнели романтичар, сликар-поета, уздигао је свој светионик усред духовне ноћи. Послао је своје звери и сподобе да поцепају илузије проклетог времена, дошао је да сликом и цртежом оснажи и улије наду. Хвала уметници Џоји Ратковић-Гавела што је омогућила да се са највећом озбиљношћу и пажњом поново упознамо не само са опусом њеног супруга, већ са ликовношћу у изворном смислу.