Славски разговори

Пише Драгомир Антонић

Ми нисмо чланови Евро-уније. Нећемо ни бити. Болесно је држати се правила друштва коjем не припадате. Да ли би било нормално да се припадници исламске вероисповести крсте или хришћани држе Рамазански пост?

Прође новембар месец. Завршише се новембарске Крсне славе. Девет их је било. Највећа слава у новембру Аранђеловдан. На дан славе кренуо сам аутобусом у Чачак, код снаје од покојног брата да честитам Крсно име. До аутобуске станице у Београду повезао ме је таксиста, млађи човек, који рече да се презива Антоноски, да је родом из Македоније, да је његова слава Никољдан, а да он и његова породица преслављају Ваведење Пресвете Богородице. То им је завет од Светога Саве. Кад је Свети Сава позвао Србе да помогну изградњу манастира Хиландар први се одазвао старешина Мијака, старог српског племена. Мијаци су били вешти и вредни грађевинари – наставља таксиста причу – и отад ми из Мијака, ма где били увек помињемо славу манастира Хиландара – Ваведење.

ДЕДИНО ЗАВЕШТАЊЕ Мијаке је, поред осталих, описао Јован Цвијић у „Балканском полуострву“, наводећи да Мијаци живе у области Мале реке, леве Радикине притоке у селима: Галичник, Лазаропоље, Тресоноче, Селце, Росока, Сушица, Гаре и Осој, а има их још и око манастира Свети Јован Бигорски. Ово су све неприступачна и скривена села, а тек 1914. Срби су подигли пут поред реке Радике. Тек тада су путем могла проћи запрежна кола која су до тада била непозната у овим крајевима. У почетку су се Мијаци бавили сточарством, али због сталних зулума,убистава чобана и пљачкања од стране Арбанаса нарочито из Љуме и дебарске Малесије, кренули су у печалбу и то им је постало једно од главних занимања. Цвијић пише да ниједно друго становништво централног типа нема више поноса и тежње за самосвојношћу и самосталношћу него Мијаци. Мијаци су врло интелигентни, ведри, бистри, присебни. Умеју да господаре собом. Нисам наишао ни на једног глупог или заваљеног – закључује Јован Цвијић. Мијаци су врсни дуборезбари или копаничари. О њима је Татомир Вукановић, етнолог, урадио свеобухватну студију. Објавио је и биографске податке најпознатијих дуборезачких родова: Фрчковски из Галичника, Филиповски из села Гаре, Симеона Максевског из Требишча. Мијаци су градили иконостасе и друге предмете од дрвета у многим црквама и манастирима широм Србије. У цркви Светог Климента у Охриду урађен је архијерејски престо, у цркви Светог Николе у Приштини цео иконостас, Царске двери у манастиру Лесново, иконостас у цркви Светог Спаса у Скопљу, као и проповедница у цркви Пресвете Богородице у Скопљу… Мијаци су 1743. обновили манастир Светог Јована Бигорског. Прва звона им је поклонио 1837. кнез Милош Обреновић, а друга два 1850. Карађорђевићи. Тако су некад Срби бринули о Србима. Није Србија у Милошево доба била јака. Није била ни призната. Није то била ни 1850. у доба Карађорђевића, али је имала храбре владаре и није се либила да помогне свом народу. По неким сазнањима, једини Македонац који је осуђен у Хагу – Бошкоски је пореклом из Мијака.

[restrictedarea] Важније од наведених података је чињеница да данас у Београду живе и раде људи који су сачували и знају у танчине своје порекло. Усмено предање је живо и успева да сачува знања која се више у школи не уче. Зато хвала господину Антоноском, таксисти из Београда, што је слушао деду и дедино знање сачувао.
У Чачку се окупила фамилија и пријатељи. Трпеза постављена како доликује. Деца, Вишња и Иван, који још није у школу кренуо, празнично обучени дочекују госте и нуде жито. Послужавник са житом износе старији. Снаха Љиљана Благојевић се просто извињава, јер је слава у среду, па је спремила само 16 врста посних славских колача. Додуше колаче је умесила уз помоћ ћерке Оливере, лекара, која је због славе стигла из Норвешке и снаје Тање, професора српског језика и књижевности. Традиција и умеће припремања Крсне славе у пракси. Деца да се уче. Разговори беху угодни. Славски. О свакодневно животу, прошлости и будућности. Без надвикивања. Нико не помену име ниједног политичара. Слава је. Нема смисла кварити весеље.

СРБИЈА КОЈА НЕМА СТРАХА Други дан Аранђеловдана дочекао сам с пријатељима и колегама (некад сам радио као кувар) из „Варош капије“. Окупили смо се у „?“ и веселили. Бучније него кад је славље у породици, али ни овде никаквог разговора о политици. Чак ни оног најобичнијег. На слављу се упознах са господином Драганом Нинковићем, трговцем вина. Као дечак је са оцем и рођацима одлазио у манастир Каону, Општина Владимирци, на манастирску славу. Једном приликом, шездесетих година двадесетог века, после литургије беседио је свети Јустин (Поповић). Драган је тад био дечак и од беседе је запамтио следеће речи. „Браћо и сестре, говорите: кад се пије – попа двије, кад се копа – нема попа, а и ови ваши, браћо и сестре говоре, Аман попе, помози попе! Бог вас благословио, браћо и сестре.“ Ућутасмо кад се прича заврши. Чињеница да неко више од педест година памти речи које је као дечак чуо, да и даље преиспитује запамћену поуку, по ко зна који пут ми је потврдила речи светог Николаја Велимировића о дубоко усађеној, сакривеној у дубини душе, побожности Србиновој. То је снага и зато није Србија слаба кад има људе који верују у Господа, кад има човека који зна да је Свети Сава разговарао са његовим претком или човека трговца који више од пола века носи са собом и у себи Јустинове речи. Та Србија је јака и нема страха. О овој Србији би требало да воде рачуна они који више ни Бога не смеју да назову, а да се не позову на неку будалу из Брисела. Чиме их је Брисел оковао? Кредитима? Новцима? Скривеном камером? Реците. Немојте правити кловнове од себе. Ми нисмо чланови Евро-уније. Нећемо ни бити. Болесно је држати се правила друштва којем не припадате. Да ли би било нормално да се припадници исламске вероисповести крсте или хришћани држе Рамазански пост? Свако ће рећи – не би! Зашто онда све ово радимо себи?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *