Провокација либанске Лизистрате

Пише Владислав Панов

По мишљењу београдске публике најбољи филм на недавно одржаном филмском фестивалу „Слободна зона“ је контроверзно либанско остварење ауторке Надин Лабаки „Где идемо сада?“ које за избегавање ратова нуди врло необичан „женски рецепт“

Да ли би свет био лепши и с мање крвопролића да њиме владају жене? Постоје мишљења да не би. Да би био још крвавији. Има, наравно, и супротних. По мишљењу либанске глумице и редитељке Надин Лабаки (која је скренула пажњу светске, а на недавно минулом филмском фестивалу „Слободна зона“ у Београду посебно и наше публике својим другим играним филмом „Где идемо сада?“) свет може да опстане у миру само уз интервенцију жена.

БЕЗ РАСПРАВЕ О – УЗРОЦИМА Наша публика је била толико одушевљена да је филм Лабакијеве прогласио најбољим на фестивалу. Дакле, свакако вредним пажње. За разлику од западних фестивала на којима је такође приказиван и награђиван, београдска публика је реаговала далеко личније мотивисана и с одсуством данас широм света наметнуте подразумевајуће пристрасности када је реч о такозваним ангажованим (политички коректним) филмовима који афирмишу положај жене у заосталим крајевима света, посебно арапским, и онима који су генерално против рата као последице управо те заосталости. Нико у том напредном делу наше цивилизације, додуше, никада не улази у богохулну анализу због чега је добар део света и даље систематски препуштен деградирајућој заосталости и затуцаности с којима се перпетуално генеришу неопходни састојци најпогубнијих антагонизама, а што све те земље чини лаганим пленом хуманог Запада и њихове прикривене хегемонистичке мотивације приликом „просвећивања“ и „помагања“ у превазилажењу беде и „трећесветске“ заосталости. Тај део улажења у проблем заосталих средина планете није на дневном реду западних медија, фестивала, публике, критике, нити напредних умова у политици и култури.
Надин Лабаки такође не дотиче узроке што у њеној земљи букте ратови и „револуције“, ни што су њене жене у причи филма углавном стално завијене у црно због губитака својих мушкараца. Она се определила за другачији приступ презентације тог стања и његовог решења.
Отуд филм „Где идемо сада?“ добија, пошто је смештен у комбиновани политичко-сатирични жанровски оквир, одмак од реалности и суштинске трагедије која се одвија не само у Либану већ у многим другим крајевима света у којима заосталост, сиромаштво, религијска заслепљеност, празноверје и неукост стварају поводе за обрачунавање, ратовање и сваковрсну деструкцију. Радња филма се одвија у забаченом и природним елементима потпуно од остатка државе, па и какве-такве цивилизације, изолованом планинском селу у којем без већих проблема коегзистирају муслимани и хришћани и њихови верски храмови. Иако је становништво и овако питомо и од света одсечног хабитата кроз историју, актуелну и прошлу, добро осакаћено ратним дејствима (углавном погибијама које су резултат колатералне штете, као оних на оближњим минским пољима), бројни мушкарци ове типично патријархалне средине су свикли једни на друге и живе по свим правилима мирољубиве коегзистенције, што значи да трпе једни друге очекујући добар повод да започну међусобно тамањење у име виших принципа. Таква прилика се помаља када неки од мушкараца из села на оближњем брду постављају телевизијску антену и село добија сигнал државне телевизије, а с њим и вести о рату који букти широм земље. Да би избегле неминовну крваву реакцију на ратне извештаје у свом селу, жене се удружују у својеврсној герилској мисији онемогућавања медијског узнемиравања становништва. И ту почињу на први поглед лакрдијашке и пренаглашене комично-сатиричне нити у развоју приче. Али које су, ипак, смишљено веома провокативне. Посебно за патријархалну средину из које су настале. Јер, без обзира на то да ли је Надин била мотивисана да својој средини и данашњем времену прилагоди Аристофанову „Лизистрату“ (старогрчку „револуционарку“ која је ујединила жене Грчке у идеји да би одрицањем својим мушкарцима „право секса“ у њиховим постељама успеле у намери да их приморају да зауставе Пелопонески рат) или не, идеја о „женском ангажману“ у пацифирању узаврелих мушких глава не би ли се избегао рат, чини њен филм великим кораком напред у еманциповању жена „дивљих земаља“. То, наравно, када се прича гледа споља.

[restrictedarea]

ПРОВОКАЦИЈА ИЛИ „НЕПРИЈАТЕЉСКИ ЧИН“ За Либан се Надин и њен филм из те перспективе провокативно пригодног наслова „Где идемо сада?“ највероватније може једино сматрати субверзивним изазовом. Па можда и нечим још страшнијим.
Јер, шта она поручује. Прво, зна се, мешање жена у „мушке ствари“, посебно политичке и оне које се тичу рата, верских проблема и осветничких нужди у спровођењу патријархалне правде и части, неприхватљиво је и сматра се јересном замисли. Али Надин својим женама управо даје такво право и иде још даље. Уплитањем слободоумних жена у мушке ствари долазимо до другог решења неопходног за санитарну интервенцију у чишћењу друштвених неправди. То је потпуна изолација од медија! Мештанима су жене укинуле телевизијски прозор у свет сечењем кабла. Затим су жене у даљем пацификовању својих патерфамилијаса примениле и додатне радикалне мере. Довеле су у село аутобус украјинских проститутки, што је њихов можда и најлизистратскији потез у овој причи. Довођењем доказаних грешница створена је могућност да слободне даме начине пометњу мушких умова, скрену им пажњу од „важних мушких ствари“, али и да узбуркају учмалу патријархалну закономерност у вредновању полова и њихових историјских позиција у друштву. То је припремило терен и за трећи, најбруталнији удар на њихов свет. На крају филма Надин своје жене одводи у незамисливо радикални револуционарни чин: у покушају да спрече почетак верског обрачунавања мештана после случајне смрти једног од њих у сукобу изван села, оне су одлучиле да промешају верске улоге и да свака у својој кући, пред запањеним мужевима, промени веру! Муслиманке су постале хришћанке и обрнуто.
Решење, дакле, за мир је релативизација вере, моралних стереотипа и превазиђених назора патријархалног друштва. Да је то пут којим би требало да иде мирно и модерно друштво нема никакве дилеме када се филм посматра у срединама у којима су овакви помаци у прихватању мирољубивих идеја и женске еманципације већ начињени. У случају Либана овакав филм је без сумње претерана провокација и далеко је приближнији непријатељском чину него кораку напред у просвећеност. Пошто је свакако више прављен за спољну употребу, као и већина остварења малих кинематографија (случај и наше), уприличен је свим неопходним храбрим потезима и провокацијама који пролазе на Западу. Отуд одличан пријем на фестивалима. Да неће ништа променити у својој земљи и Либану сличним друштвима, у то нема сумње. Као ни у то да ипак представља један малени, али веома важни корак у правцу да се то једном можда и догоди.

[/restrictedarea]