Ова времена

„Ко  украде од државе, тај украде од свију који плаћају порез држави, то јест не само од имућних него и од сиромаха, јер порез држави плаћају и сиромаси“ – владика Николај

Пише прота Ненадовић како је, кад је освајао Ваљево, док је имало шта да се пљачка имао војске колико год хоћеш. Кад је Ваљево изгорело још је имало војске, јер су вадили ексере из нагорелих греда. „Кад су и ексере повадили, остадох ја сам са осам друга.“
Да ли сте икад гледали како изгледа опустоштен град?
Прво се односи техника, онда прозори, врата. Не помаже ту војна полиција.
На крају цреп.
Затекне војна полиција екипу која скида цреп.
„Обрни“, командује газда екипе, и крену са трактора да враћају цреп на кров.
„Шта радите то?“
„Ево, покривамо кућу, да човек има где да се усели.“
У једном сам граду видео двадесет WC шоља у штеку.
„Немој новца, немој злата,
То је храна зајебата“, каже Фанђо са Романије.

Тешко земљи којом војска прође. Гледао сам српске станове кроз које су прошли КФОР-овци у Приштини. Воли цокула да ногом развали врата.
После владавине жутог предузећа тако изгледа српска индустрија. У девет од десет фабрика може се снимати филм страве и ужаса. А нисмо били у рату последњих десет година. Или можда јесмо. У рату са квислинзима који су објавили рат сопственом народу.
Као да то није државно. А шта је државно него народно.
Кад је почела да пропада држава, радници су почели да краду алат, шофери бензин, војници оружје. Сви су продавали оно што су имали. Професори оцене, лекари рецепте, тајни агенти тајне информације. Па јесу ли ухватили оног несрећника како нарезане дискове продаје каубојима. Ако је он као начелник Генералштаба продавао податке о војсци шта од других очекивати.
Тужна и јадна Србијо.

[restrictedarea] Јер рат траје у главама још дуго пошто се заврши.
Пошто су се ратни профитери намирили, на ред су дошли антиратни. Они који милости немају. „Краде се на Косову, а не говоре о билионским вредностима угља и косовског богатства“, каже доктор Момо Суботић, син ковача из Ислама Грчког,од куле Јанковић Стојана која је сада припала Хрватима, док испијамо киселу воду на литре . Послужује нас Стева. И он прогнаник.
Пише свети владика Николај:
„Не кради државу, јер је скупо плаћена. Браћа твоја изгинула су у ратовима бранећи државу. Они су положили животе своје за државу – како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу тековину? Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су је платили више од тебе. Више су уложили у њу него ти. Ја кажем: држава је својина и оних који леже у гробовима, колико и оних који играју по салонима, и још више. Ко, дакле, краде државу мародер је исто као и онај ко пљачка мртве. Јер и један и други ударају на својину мртвих.“
Али како то објаснити онима који сами себе поносно називају тајкунима.
Владика је писао о онима што су мешали песак са брашном и правили картонске ципеле за војску.
Ни сањати није могао да ће они једном постати држава. Да ће дизати кредите који не прелазе границу, већ завршавају на рачунима у Швајцарској.
Да су нам и децу задужили. Какви мртве, ови су и гробља продали.
„Крв и сузе крадеш кад државу крадеш. То ћеш дати својој деци да једу – ту крв и те сузе. Отров ћеш им дати. И потроваћеш их. Тако ћеш достојанство родитеља претворити у подлост убице. И још: ко украде од појединца украде од имућнога, од онога који има. Ко пак украде од државе, тај украде од свију који плаћају порез држави, то јест не само од имућних него и од сиромаха, јер порез држави плаћају и сиромаси.“
Да ли постоји неко у овој држави који би се постидео речи владике Николаја које доноси нови број часописа „Књижевност“?
Опустела је земља Србијица. На београдски пашалук је своде. Само што се то више не зове београдски пашалук већ дистрихт Београд. Жута компанија опустошила је све, као скакавац што земљу опустоши.
И за крај, ево једне анегдоте из времена књаза Милоша.
„Кнез Милош у младости је служио код неког домаћина, газда Аксентија. Кад је постао господар, сети се Милош свог некадашњег газде и позва га код себе у госте. Када Аксентије дође поведе домаћин свог госта да му покаже благајну државну. Задиви се Аксентије видећи толико благо. Кнез му рече: ‘Газда Аксо, много си добра мени учинио, ево, узми од овог блага колико ти драго.’ Аксентије се мало замисли, погледа у ону гомилу државнога блага, па ће рећи књазу: ‘Господару, ово је заједничко благо целога народа, па кад би свако одавде узео колико би хтео, брзо би тог блага нестало. Одавде се не узима, овде се додаје.’ И рекавши ово, узме иза појаса два сребрњака и баци на ону гомилу.“

[/restrictedarea]