Маскирно силовање демократије

Пише Владислав Панов

Судећи по потресном документарном филму „Невидљиви рат“ славног Кирбија Дика, америчка војска не само да је пуна злочинаца већ су они системски заштићени од саме армије и њених правила. Отуд податак о двадесетак хиљада војника који у редовима моћне оружане силе „најдемократскије земље на свету“ сваке године постају жртве сексуалног насиља

Кулминација у медијској промоцији и предоскаровском позиционирању једног од главних фаворита за награду Америчке академије за филмску уметност и науку у жанру документарног филма, новог остварења чувеног америчког документаристе Кирбија Дика „Невидљиви рат“, учинило је да овај филм буде у овом моменту један од најзапаженијих и од струке и критике, али и публике и разних друштвено-политичких структура. Све то наравно није чудно. Било би далеко чудније да је обрнуто, да није успео да привуче пажњу.

ДОДАТНИ „ДРИЛ“ Тема овог филма је изузетно провокативна. Најпре, веома болна. „Невидљиви рат“ говори о појави силовања у америчкој армији. И служи се званичним подацима америчке владе и војске. А статистика, званична, јесте поражавајућа. По њој сваке године у америчкој војсци буде силовано око 19 хиљада војника, било женских, било мушких. Још страшније звучи податак да од тог невероватног броја силованих правду потражи тек двадесет одсто њих, а да је добије у форми осуде њиховог нападача тек неколицина њих. И тада, осуђени силоватељи пролазе далеко боље него њихове цивилне „колеге“. Не само да добијају блаже казне, већ над њима изостаје друштвена и социјална репресалија у виду регистрације и константног надзора, пошто војне силеџије никада не улазе у државни систем кастигације и надзора такозваних сексуалних преступника. Али то је само једна неправда.
Оно што „Невидљиви рат“ показује је невероватна и дубоко потресна чињеница да у америчкој армији постоји системски подржана атмосфера у којој је скоро подразумевајуће да женски регрути, па и добар број мушких, прођу после обуке својеврсни „додатни дрил“ (физичко злостављање и сексуално насиље) од стране не само својих старијих сабораца већ и старешина. Аутор филма, славни и за „Оскара“ номиновани документариста Кирби Дик, познат по такође контроверзним документарцима „Обрт вере“ (сексуално злостављање дечака у Католичкој цркви), „Овај филм још није цензурисан“ (анализа апсурдног система цензуре у Холивуду) и „Нечувено“ (сукоб у Конгресу око геј права), овде је превазишао своје документаристичке сензационализме и порив да пронађе тему која ће не само оправдати идеју о филму, већ ће га и понети на крилима у сфере којима филмови, играни или документарни, скоро никада не иду. Овим филмом Кирби је и дословно постигао немогуће – на ивици је да мења свет који описује. Потресне судбине неколико девојака и жена које су силоване у војсци, потом додатно понижене и од саме армије која је системски и подразумевајуће потпуно незаинтересована за њихову трагедију и срамоту, толико су упечатљиве и искрене да никога не остављају равнодушним.
Жртве силовања нису још добиле правну сатисфакцију и заштиту, али су њихове приче из овог филма прекорачиле праг филмске забаве, односно у овом случају документарне информације, и постале су тема број један како у сајбер свету, тако и овом реалном. И док се кроз његове кадрове нижу страшне исповести које ломе веру у људскост, посебно у моментима када се пред камерама појављују арогантни представници војске препуни фраза и празних обећања (чује се реторика коју смо и ми разним поводима имали прилике да чујемо, као, рецимо, „имаћемо нула толеранцију за све будуће ексцесе силеџија у униформи“). Али, нешто ће се ипак променити.

[restrictedarea]

ЦРНО НАЛИЧЈЕ ИДЕАЛНОГ ДРУШТВА После деценија заташкавања и прикривања овог невероватног понашања војника и много чешће официра које не бива санкционисано, политичари коначно, управо потресени призорима из „Невидљивог рата“, одлучују да покрену процедуре за промену одређених елемената у легислативи како би бар донекле изменили постојећу климу прећуткивања, изостанка кажњавања и константног гурања под тепих и последица и виновника ове појаве. Силоватељи би убудуће морали чешће да одговарају за своје злочине према колегама, а војно правило да се по сваку цену поштује ланац команде, због чега се често дешавало да жртве немају коме да пријаве злочин јер су њихови силоватељи били управо они којима би требало да се жале или њихови блиски пријатељи, сада би требало да буде ревидирано макар у толикој мери да се избегне да о оваквим кривичним делима одлучује командант јединице у којој су она извршена. Он, бар када је о силовањима реч, више не би требало да буде свемогући кадија с безграничним овлашћењима. То је директна последица Диковог филма.
Осим жртава и увида у њихову социјално-породичну драму коју су доживели пошто су сакупили храброст да пријаве злочин, овај филм приказује ригидност и арогантност војног естаблишмента којем је дозвољено да израсте у државу унутар државе, која сама себи и, изгледа, једино себи може да одговара. Неколико јунакиња Диковог филма су од тог система, само зато што су биле силоване и нису хтеле да то прећуте, претворене дословно у војни шкарт, вишак који се одбацује јер се показао непотребним. Уништена им је каријера, статус у друштву, девастирана им је породица, у многим случајевима је дошло и до трајног нарушавања здравља било као директна последица насилног сексуалног напада, било посредно, као резултат пострауматских патњи. Толерисање таквог односа према жртвама у својим редовима, заправо њихово додатно жигосање и темељно малтретирање, изузетно је неправично и потпуно надреално. Друштво које се дичи својим демократским принципима, које себе види као стожера модерне просвећене и социјално напредне цивилизације, па и као самозваног полицајца увек спремног да екстремним мерама брани тај свој положај и демократске принципе, ето, у сопственим редовима их не поштује. Испада да су њихови грађани, посебно они који су одлучили да обуку униформу, најмање заштићени. Продор на ово и те како шкакљиво тле Кирбија Дика и његових бројних сарадника који су стали иза „Невидљивог рата“ није био санкционисан ни од силника из државног, ни оних из војног апарата. У томе се ваљда огледа оно мало демократије коју америчко друштво још поштује. Да ли ће, међутим, овај филм заиста успети да нешто помери с места, па можда чак и да промени, а што би тек био прави демократски помак, немогуће је предвидети. Јер, држава која је одлучна да ратује неће јурити манијаке и мангупе у редовима своје војне силе од које јој зависи све. Тужно, јер се то неће учинити ни зарад највиших принципа. Иза филма, ипак, остају неумољиве бројке и страшна статистика која каже да у редовима америчке армије има преко пола милиона жртава сексуалног насиља! А када то чине тако ревносно једни другима, можете мислити чему су тек изложени они(е) које овакве трупе нападну или окупирају.

[/restrictedarea]