Косметска одбрана северне Србије

Пише Бранкица Ристић

Ако је Војводина „мета првенствено немачког интереса“, значи ли то да ће Србији, после решавања косметског питања по мери Брисела, следећи услов за приближавање Европској унији постати „војвођанско питање“?

У сенци решености нове власти у Београду да питање Космета подведе под „нормализацију односа“, што год да то значило, готово неприметно, са севера Србије, из Војводине, дунуо је тихи поветарац који би се једног тренутка могао претворити у нову олују сепаратизма. Ова опасност произлази из, наизглед безазленог, прошлонедељног разговора Иштвана Пастора, председника Покрајинске скупштине, и Штефана Филеа, комесара за проширење ЕУ, обављеног у Бриселу, чији је епилог одлука да Европска комисија, на основу сталне комуникације са покрајинском администрацијом, добијене информације редовно увршћава у Извештај о напретку Србије у процесу придруживања ЕУ.
Да ли се иза ове одлуке крије нови услов Брисела, који ће се активирати уколико нова власт у Србији не буде одиграла косметску причу према утврђеном сценарију или…

[restrictedarea]

РАЗВЛАШЋИВАЊЕ СРБИЈЕ Мирослав Свирчевић, политички аналитичар са Института друштвених наука, истиче да се од доласка Бориса Тадића и ДС-а на власт 2008. године, могао уочити јасан процес развлашћивања Србије и подржављења Војводине, иначе, како каже, једне превазиђене, недемократски устројене и штетне политичке јединице, што је довело до стварања паралелног система власти, много опаснијег по државну целину од оног који је био инаугурисан Уставом СФРЈ од 1974. године.
„Према томе, свако ко је иоле упознат са политичким приликама на Балкану и политиком Запада према Србији одавно је могао да схвати да ће такозвано војвођанско питање доћи на дневни ред, и постати један од услова за даљу интеграцију Србије у Европску унију. Одбрана Космета значи и одбрану Војводине као северне Србије, јер у погодном тренутку покрајинска врхушка у Новом Саду могла би да прогласи отцепљење од Србије, што би наишло на одобравање Брисела, а вероватно и Вашингтона“, наводи Свирчевић.
Аналитичар Александар Павић чак и нема дилему да ли је у питању нови услов Брисела. Он сматра да је сасвим јасно да је успостављен механизам даљег условљавања, подложан манипулацијама и прагматичним потребама што војвођанских неоаутономаша и баштиника брозовског тоталитаризма, што интересима најјачих држава ЕУ, које успешно већ годинама користе политику условљавања према Србији.
„Војводина је већ и постала нови услов ЕУ Србији, самом чињеницом да ће Европска комисија одсад, на основу недавног састанка између председника Скупштине Војводине Пастора и комесара за проширење ЕУ Филеа, редовно увршћавати информације које јој шаље проаутономашка војвођанска администрација у своје Извештаје о напретку Србије ка ЕУ“, објашњава Павић.
Сличан став износи и Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе, подсећајући да се питање Војводине већ годинама интернационализује у Бриселу, са мање или више успеха.
„Занимљиво је да се Брисел највише заинтересује за питање Војводине када му власт у Београду није превише по вољи. Такав је био случај приликом формирања прве владе Војислава Коштунице, 2004. године, када су мађарски и немачки посланици у Европском парламенту тврдили да се у Војводини спроводе ‚атроцитети‘ над Мађарима и да је потребна хитна интернационализација. Та интернационализација тада није прошла само због тога што су се у Бриселу већ кували планови за независност Црне Горе и Косова, па је питање Војводине остало по страни. Међутим, оно је сада поново актуелизовано, после формирања нове владе без Демократске странке, СВМ и ЛСДВ – носиоца аутономашке политике у Војводине – а нарочито после изузетно важне одлуке Уставног суда о неуставности низа одредби Закона о утврђивању надлежности АП Војводине“, каже Митић.

ВЕТАР У ПАЈТИЋЕВА ЛЕЂА Утисак да је током разговора Пастора и Филеа речено много више од онога што је дато у изјавама јавности, појачава и потоња, доста оштра изјава Бојана Пајтића, председника Владе Војводине. Он је истакао да Србија мора поштовати чињеницу да Војводина постоји, и упозорио да екстремни захтеви за укидање покрајине могу произвести и друге екстремне захтеве, за њеном независношћу. „Мислим да ни те поруке, ни политичке групације које их упућују, немају значајан утицај у јавности, али оне доприносе атмосфери неповерења унутар државе. Оне свакако за последицу могу имати и јачање индепендентистичких идеја. То је просто природна реакција, јер једна екстремистичка иницијатива производи другу“, рекао је Пајтић.
Донекле, али не и посве различито мишљење о овој теми има Огњен Прибићевић, некадашњи амбасадор Србије у Немачкој. Он сматра да ЕУ, како каже, нема, бар засад, скривене услове у виду војвођанског питања. Али…
„Верујем да ће се, што се будемо брже приближавали ЕУ, питања која сада могу да изгледају компликовано постепено решавати. Међутим, и у ЕУ мора да се схвати да после траума које смо имали са Косметом и Црном Гором, у специфичности Војводине мора да се нађе права мера. С друге стране, не може се искључити да у неком тренутку, с обзиром на оно што се дешава са Шкотском, Каталонијом… сепаратистички настројене групације доведу до неког проблема. Ипак, не мислим да ни Вашингтон, ни Брисел, у догледној перспективи, не подржавају овакве планове, ако они уопште постоје, мада Београд мора водити рачуна о специфичностима Војводине“, наводи Прибићевић.
Осим саопштења из ДСС-а, тачније портпарола Миленка Јованова Покрајинског одбора ове странке у Војводини, у којем се каже да „посета председника Скупштине Војводине Иштвана Пастора Бриселу и оно што је он тражио у седишту ЕУ, јасно показује да је почело остваривање идеје о интернационализацији ‚војвођанског питања‘“, од политичара нико није био вољан да се оглашава на ову тему.

УПОЗОРЕЊЕ БЕОГРАДУ Да не би дошло до новог растакања државе, наши саговорници упозоравају да Београд мора и те како да обрати пажњу на дешавања у Војводини.
Најдаље у свом резоновању иде Свирчевић, који тврди да би требало укинути АП Војводину. „Од те превазиђене комунистичке творевине нико нема користи у северној Србији, осим апаратчика странака који заузимају највиша места у тој компликованој бирократској машинерији, гутајући новац пореских обвезника Србије. Србија би требало да буде унитарна, тј. проста држава која би била максимално децентрализована на нивоу општина. Међутим, пошто су данас српске општине економски, кадровски и технолошки веома слабо опремљене, могуће је организовати и заједнице општина као неку врсту привременог решења. Наравно, то би се оставило на вољу самим општинама, а не ограничавати их Уставом или посебним законским актима“, каже он, док Митић уверава да ће млак став званичног Београда према аутономашком покрету, у комбинацији са већ испробаном успешном политиком условљавања коју ЕУ спроводи пуних 12 година, довести до тога да се питање Војводине успостави као нови серијал услова Србији. „У томе ће предњачити лобисти попут Јелка Кацина, мађарски и немачки посланици у Европском парламенту, али убудуће и хрватски посланици и сама држава Хрватска. Наиме, после чланства Хрватске у ЕУ, и Загреб ће моћи да условљава Србију. Тако би, на пример, свака истрага о евентуалним сумњивим приватизацијама и куповинама земљишта у Војводини од стране хрватских фирми могла да буде заустављена због условљавања Загреба који, наравно, штити своје привреднике у Србији. Једноставно, процес прикључења Србије ЕУ ће, по свим назнакама, трајати од 10 до 15 година, и то оставља довољно простора аутономашима да, уз помоћ својих савезника у ЕУ, у потпуности разблаже деловање државе Србије у Војводини и самим тим јој нанесу још један страшан ударац“, упозорава Митић.
Павић наводи да најава ЕK да ће пратити дешавања у Војводини говори само једно – упозорење Београду да ће се Брисел мешати у апсолутно све аспекте политике у Војводини, и да ће настојати да све више замени Београд као место којем би требало да се обраћају држављани Србије који живе у АП Војводини: „А све то под наизглед бенигним, готово идеалистичко-идиличним геслом ‚ЕУ-интеграција‘. Да парафразирам Његоша – ЕУропљанин ти лаже са смијехом. Последице су такве да de facto доприносе не само тихој федерализацији Србије, већ и сепаратистичким струјама у Војводини. Очигледно је да је Војводина мета, првенствено немачког интереса, који ће учинити све да овлада током Дунава кроз Србију и смањи нашу државу на преткумановске границе. Ако је то наша почетна претпоставка, онда је логично закључити да се притисак никако неће смањити, и да сви напори Брисела/Берлина/Вашингтона иду у правцу неког модификованог косметског сценарија. Једини начин да се то спречи је да држава Србија изађе из зачараног круга вечитих бриселских условљавања и уцењивања. Док год је Србија роб ‚ЕУ-интеграција‘ она сама себи копа јаму – и на Космету, и у Војводини, и у Рашкој, и у источној Србији – свуда ван ‚београдског пашалука‘. При том, што би стално требало истицати, Србија непрекидно даје уступке у замену за нешто што јој нико није гарантовао – да ће 100 одсто постати члан ЕУ на крају пута. На овај начин, Србија је на добром путу да да све, а да не добије ништа.“

__________________________________________________________
ДСС многе изненадио

Алексадар Митић наводи да је исход храбре одлуке Демократске странке Србије да поднесе жалбу Уставном суду изненадио многе, а аутономашко-сепаратистички процес у Војводини вратио низ корака уназад. Притужба Иштвана Пастора Европској комисији је логична последица фрустрације поводом стављања клипова у точкове аутономашком покрету. „Узгред, сама чињеница да је састанку Пастора са комесаром Штефаном Филеом присуствовао и шеф канцеларије Војводине у Бриселу говори о томе да је та канцеларија више лобистичка политичка испостава аутономашког покрета при ЕУ, него што је нека врста привредне коморе задужене за привлачење инвестиција и фондова, као што тврде у Влади Војводине“, каже Митић.

__________________________________________________________
Мађари – проблем или не?

На питање да ли мађарска заједница, која се својевремено залагала за стварање мађарског округа у оквиру Војводине, може произвести, у неком тренутку, нови проблем на релацији ЕУ – Србија, Алексадар Павић и Мирослав Свирчевић имају различите погледе.
Павић каже да мађарска заједница, захваљујући свом политичком руководству, већ увелико ствара нови проблем Србији: „Пастор је, кроз договор са Филеом, фактички већ интернационализовао питање Војводине. Шандор Егереши из СВМ тражи промену Устава. Уз то, Покрет 64 жупаније је и превише активан у Војводини, а нико са нашим искуством из протеклих двадесетак година такве појаве више сме да игнорише. Може се, дакле, отворено рећи: представници мађарске заједнице полако, али сигурно стварају услове за још веће будуће проблеме у држави. Од заступника своје националне заједнице, на шта имају пуно право, они се убрзано трансформишу у разбијаче државе – на шта немају право.“
Свирчевић, с друге стране, тврди да Србија нема проблем са националним мањинама, па ни са Мађарима: „Припадници мађарске националне мањине су у већини лојални српској држави, и ако нешто траже за себе они то раде политичким иницијативама и законодавним путем. Србија има проблема са некадашњим Србима, тј. потомцима комуниста српског порекла којима је српска државотворна идеја потпуно страна, а национална култура мрска. Због тога је потребно да они буду маргинализовани на јавној сцени, што неће бити лако јер су се добро ушушкали у јавне установе, предузећа и медијске куће.“

[/restrictedarea]