Др Миладин Шеварлић – Да ли су Србији потребни Данајски дарови?

„Због чега се власници патената за генетски модификоване пољопривредне производе буне против њиховог обележавања. Ако сматрају да су ти производи нешкодљиви, немају разлога да их отворено не рекламирају“, каже др Миладин Шеварлић, председник Друштва аграрних економиста Србије
Eвропска банка за реконструкцију и развој – European Bank for Reconstruction and Development (ЕБРД) објавила је на свом сајту (16. октобар 2012) намеру да финансијски подржи активности Монсанта у Србији и неколико околних земаља.
После уводних „умирујућих“ пасажа о „искључивању из банчиних активности инвестиција везаних за коришћење или трговину с генетски модификованим организмима“ следи у овом тексту објављена кључна формулација, може се рећи лингвистичка бравура, о могућности да се „после уводних активности и добијања сагласности ЕБР Борда – иницијална намера промени и у пројекат финансијске подршке укључе и ГМ производи“.
У очекивању коначне одлуке ЕБРД-а, и правног тумачење текста, обратили смо се др Миладину Шеварлићу, шефу Катедре економске пољопривреде и тржишта на Институту за агроекономију у Београду, и председнику Друштва аграрних економиста Србије, да нам каже да ли „ГМО нема алтернативу“ и у којем правцу би Србија, у овом тренутку, морала да крене.

Ви сте један од ретких стручњака у Србији који се јавно успротивио вршљању агробизнис картела и увођењу у ланац исхране генетски модификованих производа. Гледано с економског аспекта, ваши аргументи су необориви.

Ја само питам због чега се власници патената на генетски модификоване пољопривредне производе буне против њиховог обележавања. Ако сматрају да су производи нешкодљиви, немају разлога да их отворено не рекламирају. У историји маркетинга није познат случај да произвођач крије карактеристике производа, сем ако не жели да избегне одговорност за последице. У Калифорнији се 6. новембра одлучује о обележавању ГМ хране. Уколико већина становника одлучи да ГМО храна мора бити видно обележена, биће то први велики корак ка истинском „праву на избор“, које толико заговарају. Постоји још један проблем у вези са дозволом увоза: ко ће одговарати пред судом за евентуалне последице по здравље које се покажу после дуже конзумације. Да ли ће одговарати компанија или држава? Ту је и огромна економска штета по нашу државу, с обзиром на то да се узлази у неравноправну тржишну утакмицу у којој се не ради само о освајању тржишта од стране агрокорпорација као што је „Монсанто“, већ губимо и на страним тржиштима на која извозимо наше семе. Они желе да униште конкуренцију на том пољу, а замислите колики ће бити губитак за Србију ако се милион и двеста хиљада хектара под кукурузом засеје њиховим семеном.

[restrictedarea]

Већина грађана Србије одбија помисао на могућност промене постојећег закона који забрањује увоз и узгој ГМО. Шта бисте поручили онима који аргументе „за ГМО“ бране претећом глађу?

На IV Националној конференцији о агробизнису Србије, одржаној у октобру 2012. изнео сам податке о процентуалном броју гладних у светској популацији, који се са 2,7 одсто 1960. подигао на 13,8 одсто 2010. Како је могуће да је друштво читава три века опстајало и развијало се захваљујући малим аутархичним пољопривредним газдинствима, која су давала 80 одсто друштвеног производа, а да су она данас проблем који би требало решавати биоинжењеринг експериментима ? Захваљујући тим људима стигли смо на месец, а они су данас жртвовани. Да ли знате да се од 100 одсто вредности производа пољопривреди данас враћа 10-20 одсто. Остало се посредством пољопривреде враћа индустрији. Убеђен сам да се решења налазе у повратку традиционалним формама удруживања, по угледу на Потрошачке задруге у XIX и XX веку. Нешто слично су урадили Швајцарци, пољопривредни произвођачи су удружени у десет casino online регионалних задруга, а њихов задружни систем МИГРОС има 580 хипермаркета широм земље и око два милиона чланова задругара. Они су избегли бројне посреднике и размену врше што непосредније са купцем. Ако може у Швајцарској, зашто не би могло и код нас. Управо радимо на развијању мреже произвођача меда, учлањених у Савез пчеларских организација Србије (СПОС), који обједињује око 8.500 пчелара (Прва национална задруга, СРБ МЕД). Ради се о малим разједињеним произвођачима, који продају своје производе у ринфузи, што значи јефтиније него што би то било ако би се окупили под једну робну марку и пласирали производе у комерцијалном паковању (20 до 700 грама). Ту је и уштеда на амбалажи, етикетама, транспорту… а желимо да створимо и један препознатљив српски бренд.

С ким бисте сарађивали у извозним пословима?

Сарађивали бисмо само са задружним системима у иностранству који имају организован пласман. Ми од државе тражимо само један објекат (од силних напуштених друштвених објеката), да направимо Националну пчеларску задругу. Финансијска конструкција је следећа: сваки члан Савеза прилаже 200 швајцарских франака с којима организујемо пословање. Ако бисмо укључили 5.000 чланова, то би била сума од милион швајцарских франака. Замислите како бисмо са том сумом развили производне погоне за сабирање, дораду, паковање и дистрибуцију меда, обезбедили магацински простор, запослили људе. Тренутно смо у преговорима са Општином Уб. Они нам нуде бесплатан смештајни простор, под условом да запослимо 50 одсто радне снаге са њихове територије. Ако то крене, дали би нам земљу са инфраструктуром да развијемо посао. СРБ МЕД би био препознатљив српски еколошки производ – здрав мед… Да ли било ко може да нам аргументује какве ће користи Србија имати од ГМ производа, у поређењу са здравим багремовим шумама и ливадама незагађеним пестицидима и генетски модификованим усевима?

Како бисте организовали рад на терену?

Пођимо од податка да Србија има 200 до 600 хиљада хектара необрађене земље. Ако засадимо багрем на 400 хиљада хектара, и ако сваки хектар да 1.000 кг меда, имали бисмо 400 милиона килограма меда. Ако га пласирамо по цени од четири евра, добијамо суму од милијарду и шесто милиона евра. А ту је и извоз матица и ројева, па отварање радних места за производњу кошница… Удруживање је на добровољној бази, сви који желе да избегну посредника могу да нам се придруже, али само преко СПОС-а. Наш дугорочни план је да произведемо 100 милиона килограма меда, а то је признаћете дивовски подухват у поређењу са шест милиона килограма које сада производимо. При том бисмо запослили више од 3.000 незапослених агронома… Важно је и директно повезивање произвођача са потрошачима, што би се могло постићи развојем Покрета солидарне прехрамбене безбедности. У свету произвођачи уговарају испоруку хране за једну стамбену зграду или кварт, у зависности од обима производње, како би се избегли посредници.

Недавно су заговорници генетског инжењеринга из Америке започели кампању врбовања стручњака који би били задужени да убеде српског сељака да засади стабла ГМ шљиве „Слатка медена“, за коју би генерације морале да плаћају својеврстан „рекет“ власницима ГМ сорте, за свако засађено стабло. Има ли ту комерцијалне логике, ако искључимо здравствени аспекат?

Да ли знате да је Србија прва земља у свету по броју шљива по становнику. Ми имамо седам стабала на сваког становника. Ако бисмо имали 20 кг просечан принос по стаблу, а у интензивној пољопривреди се постиже и до 100 кг, Србија би сваке године само од шљива приходовала 55 милиона евра више него данас, без икаквог додатног инвестиционог улагања у нове засаде. У светлу ових чињеница није потребно да говорим о чему се ради – када је у питању пројекат „Слатка медена“, и ко би од ње имао користи. Српском сељаку она сигурно неће донети просперитет.

Да ли сте правили економску анализу везану за ракију, као главни српски бренд?

Србија је направила катастрофалну грешку што није на време обавестила произвођаче ракије о томе шта доноси нови закон. Није направљен прелазни период за откуп огромних залиха ракије од српских домаћина и сељак је затечен. Тренутно има 80 милиона литара непродате ракије, а нове услове за производњу могу да исфинансирају само агробизнисмени. Сељаци се сналазе па продају кафанама, кафићима, ресторанима и хотелима, где се годишње попије најмање 11 милиона литара домаћих ракија, што износи најмање 110 милиона евра. Ја не бих у датим условима дизао ПДВ, али бих плату чиновницима исплаћивао само на основу прикупљеног новца од пореза, тако би бар нешто радили. Земља због њиховог нерада губи 22 милиона евра пореза годишње, а то је скоро величина кредита узетог од Саудијске Арабије.

[/restrictedarea]