Да ли су Србији потребне шуме?

Пише Златко Богатиновски

Да ли су само пожари и крађе „непријатељи“ српских шума?
Колико дугогодишњи неодговоран и недомаћински однос државе према шумама, односно према самој себи, угрожава квалитет живота свих нас и наших будућих потомака?

Шумски пожари су широм планете уништили стотине хиљада хектара шума. У Србији је само на Тари ове године изгорело 2.000 хектара шуме. Чињенице су да је шума све мање, да су неквалитетне и нездраве, да се хронично суше, да су све старије… Да ли су само пожари и крађе „непријатељи“ српских шума?
„Код нас има шума да даде не само директне користи својим производима, него да даде и многе индиректне користи, ради заштите јавних интереса. Деловање шума на климу, на опскрбу водом, механичко деловање на заштиту од ветра и воде, те утицај шуме на здравље људи, мора и у нашим шумама наћи пуно изражаја.“ Ово су речи инжењера Вилима Чмелника, начелника Шумарског одељења Министарства шума и рудника Краљевине Југославије у потпису Закона о шумама из давне 1930. Од Министарства шума одавно нема ништа (осим зграде која је сада пословни клуб ЈП „Србијашуме“ у Кошутњаку на чијем улазу и данас стоји табла), али потреба за вредновањем свих корисних функција шума и даље постоји. И у СФРЈ се зборило,
али и веома водило рачуна и о приватним, и о државним, као и о друштвеним шумама, којих данас нема. Чак много више и озбиљније него данас у Србији.

[restrictedarea]

ДРЖАВА СЕ НИЈЕ ОДУЖИЛА У шумарству Србије би требало да је у примени данас општеприхваћени принцип одрживости, који је Конференција о животној средини и развоју Уједињених нација (UNCED), одржана у Рио де Жанеиру 1992. означила као прекретницу у односу човека према животној средини и коришћењу природних ресурса, из које је проистекао и концепт одрживог управљања шумама (SFM-Sustainable forest management) утврђен на Министарској конференцији о заштити шума у Европи 1993. у Хелсинкију.
Иако сви тврде да Срби воде рачуна о својим шумама, „да сваки сељак најбоље зна шта да ради са својим забраном“, „да шума сама од себе расте и да природа најбоље зна“, то никад није било тачно, нарочито данас. Степен шумовитости (шумске површине у односу на површину државе) од 29,1 одсто (2,25 мил. ха) заостаје за процењеним оптималним од 41,4 одсто, али је далеко више од 16 одсто после Другог светског рата. Близу 2/3 површине шума представљају тзв. изданачке шуме (пањаче, ниске шуме),
а не природне високе шуме (настале из семена). Очуваност шума је неповољна – 29 одсто шума су разређене и девастиране шуме, старост природних високих шума такође. Природно обнављање високих шума не постоји. Здравствено стање шума је незадовољавајуће (хронично сушење шума). Однос техничког и огревног дрвета је негативан – 33.5 : 66.5 одсто. Неприступачност шума саобраћајницама. Мала искоришћеност недрвних производа и биомасе. Периодична појава великих шумских пожара и пренамножења шумских штеточина, нарочито губара. Све наведено говори о лошем стању наших шума.
Посебан проблем је константна и врло организована крађа. Србија званично (евидентирано) сече око 2,5 милиона м3 шуме годишње, а истраживањем у сарадњи са УН ФАО је утврђено да реално сече чак 6,5 милиона м3, што значи да се у сивој зони, тј. нелегално посече чак четири милиона м3. Податак да се у Србији годишње украде скоро два пута више шуме него што се легално посече је шокантан. Добро знајући да је Србија у кризи, да је дрво у време санкција наметнутих СР Југославији било најважнији извозни артикл (што указује да је држава у таквој незавидној ситуацији посегла за прекомерним коришћењем својих ресурса, што би урадила и свака држава у сличној ситуацији), шумари су очекивали да ће се после „револуције 2000.“ држава бар делом „одужити“ својој шуми и у њу уложити бар онолико колико је узела. Требало би истаћи и специфичност шуме, да она није кукуруз или детелина и да, с обзиром на дугорочност производње, узгојне грешке учињене данас постају видљиве тек после много година. Стратегију развоја шумарства Републике Србије Влада усваја тек 2006. Закон о шумама и Закон о дивљачи и ловству је донет 2010, као и Програм развоја шумарства Србије за период 2011-2020. Због притисака дрвопрерађивача на бившег министра пољопривреде, шумарства и водопривреде Душана Петровића за његовом изменом на штету шуме, Закон још није усвојен иако му време за примену неумитно истиче.

ДОБРОВОЉНИ „НАМЕТ“ Будући да су још у СФРЈ увек постојали фондови и новац за помоћ шуми (ФУШ, Подстицајна средства Буџета, СИЗ, Друштвени фонд, Државни фонд), оснивање Буџетског фонда за шуме (као наменског рачуна, а не институције!) Законом о шумама је требало трајно да реши начин финансирања свих радова око шума. Идеја је била да основни извори средстава морају бити производи шуме, што значи да шума сама наплаћује своје производе (кисеоник, дрво, плодове, биље, камен, тресет, CO2, и друге бројне вредности) и функције (као што су заштита биодиверзитета, заштита вода и од вода, заштита од ерозије, ублажавање климатских промена, производња биомасе; здравствена, рекреативна, туристичка и естетска функција итд) од разних непосредних и посредних корисника. Да би се планирани Програм у периоду од 10 година спровео, потребна су средства од 897.979.000 евра, односно око 90 милиона евра годишње. Од 2004.
до 2011. за радове у шумама (пошумљавање на државном и приватном земљишту, негу, заштиту, изградњу шумских путева, производњу шумског репродуктивног материјала, научноистраживачки рад…) издвојено је укупно око 24 милиона евра, односно око три милиона евра годишње. Дакле, око 30 пута мање од потребног. Законом о шумама из 2010. је дефинисана тзв. Накнада за заштиту, коришћење и унапређење општекорисних функција шума, која је предвиђала да би сва правна лица која послују у Србији требало због тога да издвоје 0,025 одсто од свог укупног прихода. У 2011. на име ове накнаде у Фонд за шуме уплаћено је 913 милиона динара (око девет мил. евра), што је само негде око три пута више од просечних годишњих средстава за протеклих осам година. Приликом израде Закона о шумама, Министарство финансија није имало никакву примедбу везану за ову накнаду. Чак је и Министарство за енергетику и рударство као сектор који претендује на исти простор и који би морао будући да се у његовој ингеренцији налазе нафта, руда и електрична енергија да плати највише по основу ове накнаде, схватио суштину општег интереса о шумама, као најосетљивијем обновљивом копненом екосистему. Да се не би помислило да се ова накнада волшебно појавила или је резултат самовоље шумара, урађена је обимна студија финансирања у сектору шума, у оквиру пројекта „Развој сектора шумарства Србије“ који је држава Србија од 2005-2008. радила у сарадњи са Организацијом Уједињених нација за храну и пољопривреду (UN FAO). Као ретко где, испоштовано је и мишљење грађана Србије, анкетом у 800 домаћинстава, у којој је свако упитано да ли је вољно да у сврху помоћи шуми прихвати нову дажбину. Чак 98 одсто анкетираних је прихватило годишњи трошак од 752 динара, тадашњих 9.3 евра, чиме је добијено оправдање за увођење ове накнаде директно од грађана Србије. Узимајући у обзир преко 2.5 милиона домаћинстава, то је износило 23.4 милиона евра годишње. Овакав „намет“ постоји и у Републици Српској где се такође дошло до закључка да је за помоћ шуми било непходно увести баш овакво решење, као и неким земљама чланицама ЕУ.

КО ЈЕ УКИНУО ШУМАРИНУ Међутим, на сцену ступа НАЛЕД (Национална алијанса за локални економски развој) у чијем чланству је крем српског капитализма, па и Топлица Спасојевић (власник компаније „ITM Group“), који се, кажу, истакао у припреми укидања баш ове накнаде. У сарадњи са чувеним, и нама увек пријатељским УСАИД-ом, НАЛЕД је урадио студију под називом „Мостови и ћуприје – систем непореских и парафискалних форми у Републици Србији“ у којој је дефинисао парафискалне намете као „форме плаћања које у одређеној мери финансијски и/или административно оптерећују привредне субјекте, а за које они не добијају никакво право, услугу или добро, или добијају право, услугу или добро чија је објективна вредност значајно мања од износа плаћања по том основу“. Било је апсолутно за очекивати да је за најнегативнији пример таквог „намета“ узета накнада за општекорисне функције шума, јер је „неселективна у смислу да не узима у обзир какву корист неко предузеће има од шума, односно да ли нека привредна делатност позитивно или негативно утиче на шуме, без обзира на то да ли се налазе на Тари или Теразијама “. Та накнада је, брже-боље, пежоративно названа „ШУМАРИНА“.
Према подацима АПР-а „ИТМ“ је остварио укупан приход од 8.5 милијарди динара, и морао би да плати по основу ове накнаде на месечном нивоу износ од 178.000 динара, чиме може да подигне 8.9 ха нове шуме годишње, што би за Тару, где је ове године изгорело 2.000 ха шуме, значило веома много. Даље, само „ИТМ“ би могао овим темпом да за 224.7 година у потпуности врати изгореле шуме на Тари. Ако се ова накнада рачуна по основу остварене добити, резултат је скромнији и „ИТМ“ би могао да подигне три ара шуме годишње, али би зато „Србијагас“ учествовала са минус 5.3 ха годишње јер не остварује добит него прави губитак.
Немогуће је вршити обрачун средстава на овакав начин, као и тачно израчунати колико које правно лице у Србији учествује у унапређивању шума, зато што то нико у свету није израчунао. Али зато тај исти свет успоставља систем тзв. плаћања за услуге екосистема (Payment for ecosystem services), као механизма за вредновање функција и услуга свих, па и шумских екосистема. Било би лепо кад би нпр. „ИТМ група“ својим јасним економским правилима установила колико кошта м3 произведеног кисеоника или везаног угљеника, м3 задржаног ерозионог наноса, литар чисте изворске воде са Таре, једна очувана биљна или животињска врста. Е сад, с обзиром на то да се „ИТМ“ не налази на Тари него на Новом Београду, они не пију воду, не дишу кисеоник, не седе за дрвеним столовима, не осећају климатске промене јер имају најновије клима уређаје са екофреоном…

НАЛОГ С ВРХА Велики маг српске економије Млађан Динкић експресно је изашао у сусрет српским капиталистима, по чему је и иначе познат. Поскидао је „намете“, нарочито се хвалећи укидањем „шумарине“ (сликовито приказујући српског грађанина како вешто измиче трупцу), занемарујући општи интерес и заборављајући колико је и сам учествовао у девастацији шума на Старој планини, „ослобађајући“ је од хиљада хектара шума зарад изградње скијалишта и „напретка“ региона. Тадашња директорка Завода за заштиту природе др Лидија Амиџић је одбијајући да да позитивну стратешку процену утицаја на животну средину за ову неподопштину добила отказ.
Шта очекивати у будућности? Огроман је притисак свих сектора на шумски простор, како рударства и енергетике, тако и грађевинарства. Шумари полако, али сигурно излазе из шуме и не-
сналазе се у новонасталој ситуацији. Губећи битку за битком, чини се да ће изгубити и рат за наше, српске шуме. У ЈП „Србијашуме“ после избора није именован директор, а никад постављени дугогодишњи в.д. Игор Брауновић чека дал ће „Србијашуме“ бити Кркин или Расимов политички плен. Неизвесност је велика. Слично је и у државном органу, Управи за шуме, која ће сходно ребалансу буџета за ову годину располагати са „целих“ пет милиона динара, од 500 милиона планираних и потребних до краја године. Да би све било легално, недавно, а пре усвајања антикризних мера у Скупштини Србије, шумари добијају „налог с врха“ да измене закон и образложе да им оваква накнада и није била потребна јер кочи привредни развој, те да су погрешили.
На нашој планети шуме покривају 31 одсто укупне површине копна, што износи око четири милијарде хектара (око 0.6 ха по становнику). У периоду 1990-2000. годишњи губитак површина под шумама на глобалном нивоу износио је алармантних око 8.3 милиона хектара (приближно величини Србије), док је тај тренд у последњих десетак година умањен на „скромних“ 5.2 милиона хектара.
Ако су Србији потребне шуме као извор живота, Млађа би морао да тим истим шумама врати оно што им припада!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.