Будимо храбри – Срби смо

Пише Драгомир Антонић

Просуто млеко не вреди сакупљати. Најмање је потребно да хвалимо Хрвате, а по себи пљујемо или се посипамо пепелом. Битка је изгубљена, али ако после ове пресуде,  Председник државе, Парламент, Влада, Јавност, престану са заваравањем  о праведности Хашког трибунала, Србија ће бити на путу разума и на почетку опоравка

Свет је зао, људи лажу, а можете замислити, европски, амерички, међународни чиновници и политичари су обичне подмитљиве јајаре, плагијатори, а говоре енглески језик. Школовани су на немачким, америчким и енглеским престижним универзитетима који не знају за „Болоњу“. Уз наведене јадиковке – српских политичара, тужилаца из српског тужилаштва који ухапсише све виђеније Србе – о Хагу и ослобађању усташких убица Срба данас сви пишу и доказују оно што се одувек знало. Да је Трибунал омча искључиво за српски врат. Наше вође се жале да их нико у свету не схвата озбиљно. Хрвати им то у лице кажу. Нажалост, халабука ће трајати неколико дана, јер „нећемо сад себи пуцати у главу или ногу и одустати од пута без алтернативе“, а онда ће галаму сменити „успех“ „Звезде“ или „величанствен“ концерт „Прљавог казалишта“, уз покајнички поклик да се Евроунијатског монструма нећемо одрећи.

ШТА НАМ ЈЕ ЧИНИТИ Нећу о Хагу и судијама крвницима. Писао сам безброј пута. Осећам се посрамљено што сам био у праву, а никога нисам убедио да предузмемо акцију док је било прилике и времена. У јесен, чини ми се 1995. у „ Дому синдиката“ у Београду, потписао сам петицију против оснивања злочиначког монструма. Осећао сам да ће Србима бити разбијена глава.
Шта нам је чинити?
Прво, вратити самопоштовање и престати са јадиковањем како су Хрвати бринули о својим затвореницима у Хагу, а Србија није ништа урадила кад су њени грађани у питању. То је тачно, али просуто млеко не вреди сакупљати. Најмање је потребно да хвалимо Хрвате, а по себи пљујемо или се посипамо пепелом. Битка је изгубљена, али ако после ове пресуде, Председник државе, Парламент, Влада, Јавност, престану са заваравањем о праведности Хашког трибунала, Србија ће бити на путу разума и почетку опоравка.
Друго, одати јавно признање људима који су били против Хашког суда и трибунала, и то у својим јавним наступима говорили или писали.
Треће, истражити рад Тужилаштва за сарадњу са Хашким трибуналом, као и других канцеларија које су са Хагом сарађивале. Ако може да се истражује рад „Агробанке“ и многих предузећа, мора се истражити и рад одговорних људи у тужилаштву и видети да ли је било кршења закона, корупције, криминалних радњи.
Четврто, престати са применом Европских прописа и закона кад нисмо, нити ћемо бити чланови ЕУ. Тужно је и понижавајуће кад председник владе изјави да смо хтели да смањимо број агенција, неке да укинемо, али нам је из Брисела јављено да то не смемо да урадимо. Ко финансира рад агенције која је важна за Брисел, а Србији непотребна? Одговор је познат. Агенције плаћају сиромашни грађани Србије. Располагање сопственим новцем је неприкосновено право у свим земљама и друштвима на свету. Само се Србији оспорава како ће и где сопствене новце трошити или улагати.
Пето, ослободити Србе страха и стида зато што су Срби. Није срамота бити Србин. Ни у Србији, ни у свету. Онај ко се стиди што је Србин, не може бити представник Србије у било којој међународној организацији. Кључно питање: Зашто Срби који оду у међународне институције раде против државе Србије? Да ли се то од њих тражи или представља услов за чланство, или раде добровољно? Част изузецима, али шта је Србија добила од господина Свилановића? Он је од Србије добио много. Што се тиче Срба који одлазе као дипломатски представници државе Србије у стране земље, а онда или ништа не раде, или раде против њених интереса, садашња влада ће знати то да спречи.

НИЈЕ СЛАБА СРБИЈА, ВЕЋ… Шесто, тврдња да је Србија слаба – није тачна. Слаби су људи који је воде. Слаба је „интелектуална елита“ која се не склања са екрана и од комисија за доделу награда и пензија. За родољубе нема приступа. Има ли родољубивих песама и песника? Слаби су уредници штампаних и електронских медија. Неки су само слаби, а поједини су корумпирани, плаћени да шире дефетизам и страх међу народом. Плашење деце је некад био део фолклорне традиције. У Чачку и околини кад деца пред спавање не би хтела да послушају исцрпљене бабе и мајке, оне би остављале децу саме говорећи: „У реду, ако мене нећете да послушате сад ће доћи Гига из шупе, па видите шта ће бити“. Страх од „Гиге из шупе“ је био делотворан, а деца би се филмском брзином нашла у кревету. Негде је Гигу замењивала Чума или баба-Рога, али приче су биле исте. Данас смо одрасли, а плаше нас Кацином, Бержером, љупком Кети или неком сличном сакалудом.
Седмо, држава мора предузети све да помогне Србима који су заточени у Хагу. Онима чија су суђења у току и онима са пресудама које нису правоснажне. Такође и Србима који су правоснажно осуђени и налазе се у европским затворима. Није довољно да господин Кустурица на почетку концерта упути речи подршке свим затвореним Србима. Мора и држава помоћи. Не сме се заборавити Војислав Шешељ који на правди Бога чами десет година у казамату. Никог није убио, ни протерао, ни тракторе са цивилима бомбардовао. Ако овако поступимо лако је предвидети да ће Србији бити боље.
Предвиђање догађаја није никаква фантазија, већ једноставна математичка радња. Сабирање и одузимање. Аналитика. Као кад планирате остављање зимнице, припрему Крсне славе или партију преферанса. Код зимнице водите рачуна о набавци и количини поврћа, и потребама породице. Логично, све ускладите са кућним буџетом и прионете на посао. Може доћи до неких одступања (поклоните теглу више познанику, преостане туршије, а недостане ајвара). Све се малим променама усклади. Слично је и са Крсном славом. Знате којег је дана, да ли је мрсна или посна, колико ће гостију доћи и какве су им навике. Нема изненађења. Преферанс нећу објашњавати. Ко зна да игра – све му је јасно. Ко не зна – не вреди му говорити. Тако вам је и у односу са другим државама и међународним институцијама. Будимо храбри. Гига не постоји.