Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Пише Василије Ђ. Крестић
Док се многе државе Европе и света све више интегришу, у нашој земљи, посебно у Војводини, на сцени су политичари који све чине да српску државу територијално, административно-политички и духовно што више поцепају, испарцелишу и разбију. Теже да је претворе у феудалне поседе какве смо имали у средњем веку уочи распада српске државе
Чини ми се да поводом обележавања дана оснивања Српског народног одбора у Великом Бечкереку 31. октобра 1918. и одржавања Велике народне скупштине у Новом Саду 25. новембра исте године није неумесно поставити питање о стању националног и духовног јединства, о националној свести и осећању узајамности нашег народа у давној прошлости и данас. То питање је у овом тренутку за наш народ у Војводини, али и не само у њој, већ и у ширим националним размерама, више него актуелно. Актуелно је зато што је очигледно да супротно свим старим и зрелим народима у Европи, где национална свест није у кризи, опадању и растакању, код нас губи снагу и малаксава. По мом дубоком уверењу свест о националном и духовном јединству морала би, по логици историјског и друштвеног развоја, временом да јача, да буде све чвршћа спона, да покрајинске разлике постају све мање и све безначајније. Код нас је, нажалост, тај природни процес не само заустављен већ је кренуо у обрнутом смеру. Док се многе државе Европе и света све више интегришу, у нашој земљи, посебно у Војводини, на сцени су политичари који све чине да српску државу територијално, административно-политички и духовно што више поцепају, испарцелишу и разбију. Теже да је претворе у феудалне поседе какве смо имали у средњем веку уочи распада српске државе.
ИМЕНА ЗЛАТОМ ИСПИСАНА На данашњи дан када обележавамо 31. октобар и 25. новембар 1918, два значајна датума наше историје, морамо да се запитамо зашто су наши преци, наши дедови и очеви, у оно време тежили што тешњем повезивању Војводине са Србијом и Србије са Војводином, а зашто данашњи политичари Војводине, а делимично и Србије, одустају од тог и таквог смера и чине све да Војводину што више одвоје од Србије, да Дунав и Сава, који су, за разлику од времена када су живели наши преци, данас премошћени многим мостовима, не буду реке које ће нас спајати већ раздвајати?
О далеко вишој и јачој националној свести у нашој прошлости од данашње постоје многи докази. Када бисмо их наводили само од избијања Првог српског устанка до данас сачинили бисмо подебелу књигу. Овом приликом навешћу само неколико података из времена револуције 1848/1849. године, из доба такозване Мађарске буне, када су Срби били принуђени да се прихвате оружја како би опстали на подручјима данашње Војводине. Кад је њихов биолошки опстанак у време револуције на тлу Војводине био угрожен од стране Мађара, Кнежевина Србија послала им је у помоћ око 10.000 добро наоружаних добровољаца под командом Стевана Книћанина. О том времену, о високој националној свести и узајамности Срба, иако су живели на различитим државноправним подручјима, познати српски државник Илија Гарашанин је забележио:„Срби који су раја у Босни и Срби у Књажеству Србији или Црној Гори, Срби Хрватске и Славонске војне границе и они који су у Војводству знаду да су сви као један народ и свака част интересира се за све оно што се целога тиче. Кад су Срби у Унгарији дигли оружје против Маџара, они су то учинили у поуздању, да ће њихова по писмену браћа њима следовати и помоћи им, и зна се да су они код Срба Књажества и они Хрватске војне границе најусрднију и најмоћнију потпору нашли. Ова узајамност даје тежњама Срба тако јаку важност да је и мала гомилица иста у Унгарији, гди су они до 1848. године званично само ‘грчко-несједињени’ поданици звани и од Маџара тако сматрани као да их и нема, изборила себи при најтежим околностима признања свог народног, политичког и верозаконског бића.“
Занимљиво сведочанство о односу Срба из Аустрије према Србији налазимо у писму познатог професора Београдског лицеја и књижевника Сергеја Николића, које је написао једном свом пријатељу 23. априла 1848, убрзо по избијању револуције у Бечу. „Уздање у Србију аустријских Срба, а посебно народа, и досад је било велико, али није било у велику Србију, коју су сад при осећању своје нискости, кад се до рада дошло, најбоље измерили. Љубав према Србији и досад је била велика, али само према љубљеној, а не као љубећеј Србији, које су љубав сада и у њеним новинама и у посети њених званичника здраво осетили (…)“, написао је Николић.
Не правећи никакву разлику међу Србима, Стеван Книћанин је у једном прогласу од 28. фебруара 1849. написао да је „пун надежде, да ћеду Срби, које само Сава и Дунав дели, једне друге и убудуће, кад год то обстојателства захтевала буду потпомагати (…)“
Како су Срби из Војводине доживљавали Србију у време револуције понајбоље је објаснио Јован Ђорђевић, творац Српског народног позоришта, познати новинар, професор Велике школе и песник химне Краљевине Србије. Кад је на Ђурђевдан 1849. из Војводине прешао у Београд написао је:„Беше ми као сину који се враћа рођеној мајци, од које га давно раставише.“
Данас се мало зна, а то не би смело да се заборави, да је почетком 1849. године неколико десетина хиљада Срба из Баната и Бачке, бежећи од Мађара, спасавајући животе, уточиште нашло у Србији. У њој су они пријатељски дочекани и збринути. Пошто су у Кнежевини провели неколико месеци, другом половином 1849, кад је прошла опасност од мађарских трупа, Банаћани и Бачвани су се почели враћати у своје опустошене домове. Са собом су понели дубоко осећање захвалности, које је тарашки парох Јован Чокрљан, члан Прашке академије наука изразио следећим речима:„Прелазећи Саву и Дунав, донде ћемо се на високу Авалу, и незаборављени Београд обазирати, докле га сузно око наше пред собом не изгуби, а приспевши на своје гнездо опомињаћемо се благородно љубави и доброчинства вашег (…) ми ћемо из благодарности вашем доброчинству нерушим пометник подићи, ваша имена златом написати, и као свети аманет унуцима и праунуцима нашим у спомен оставити.“
ПИЈЕМОНТ, МАЈКА СРБИЈА У српском народу у Војводини ове речи морале би и данас да одзвањају, да се памте и преносе с колена на колено. О Србији и њеном братском односу у свести нас Срба из Војводине морао би вечно бити сачуван неразрушив споменик. Он би, како је обећао учени парох Чокрљан, морао бити пренет као свети аманет на читаво потомство. То што тај свети аманет данас не поштују неки војвођански политичари, што се усуђују да руше неразрушив споменик српског јединства, међусобне тесне и нераскидиве везе, доказ је немерљивог непознавања прошлости, велике себичности и несхватљиве, али за сваку осуду политичке кратковидости и плиткоумности. Овим што казујем намера ми је да подсетим на време када је духовно јединство наше нације било на високом нивоу како би нас подстакло да размислимо зашто се оно срозало. Ко га и у чије име срозава и шта би требало учинити да оно ојача за опште добро народа, који, не дај боже, опет може да се нађе у некој сличној ситуацији у којој се нашао 1848. и 1849, у време окупације 1941-1945. и у данима распада Југославије, када су стотине хиљада избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине, и са Косова и Метохије нашле уточиште у својој матици, у Србији.
Генерација наших политичара из времена Првог светског рата, која је 1918. године стварала народне одборе и која је на Великој народној скупштини у Новом Саду донела судбинске одлуке о даљем националном развитку следила је политику претходних генерација. Потврду за ту тврдњу налазимо у говору једног од најугледнијих Бечкеречана, др Славка Жупанског, који је 17. новембра 1918. овим речима поздравио српску војску која је ослободила наш град на Бегеју. Жупански је тада, између осталог, рекао:„Дични српски соколови, браћо рођена! Пробили сте се кроз огањ и кишу куршума; од Солуна до Великог Бечкерека, сваки педаљ земље натопили сте крвљу и славом, издигли сте име српско изнад свих нација и поносно сте дојездили и у наш град, у стару престоницу деспота Ђурђа Бранковића, у срце питомог Баната. Оставили сте успут своје разрушене домове, своје оголеле породице и као вихор журили сте даље, к нама, да и са нас скинете окове. Звезда водиља била вам је српска заветна мисао: брат-брату, род-роду. Њу су вама обележили узвишени Господар, Његово краљевско височанство, краљ Петар I, врховни командант Његово краљевско височанство престолонаследник регент Александар и наш пијемонт, мајка Србија. Ви браћи вашој, у Великом Бечкереку, донесосте давно жељену слободу, отргнуту од вас пре 300 година. Ми смо у овим крајевима живели тешке дане, сносили горке патње, али наше име смо очували, нашу народну свест одржали. Никад ми наше народне светиње изневерили нисмо. У нама је, и у највећим искушењима, вазда живела свест да смо једно и да ћемо се опет стопити у једну заједницу. Ваша браћа Бечкеречани лију своје сузе радоснице, благосиљају вас, грле вас и љубе ваше светло оружје и заричу вам се свечано и одлучно да ће стечену слободу, сад већ са вама, раме уз раме, кроз кишу куршума и животима јуначки бранити и да ће их тек само јуначка смрт моћи да отргне из вашег топлог загрљаја (…)“
ИЗДАЈА ВЕКОВНОГ КОНТИНУИТЕТА Речима др Славка Жупанског исказана су осећања читавог српског народа који је једва дочекао жељено ослобођење и уједињење са Србијом. Међутим, морамо се запитати, како данас стојимо са осећањем да смо са Србијом „једно“ и да ћемо се са њом опет „стопити у једну заједницу“, када наши аутономаши раде све да покажу да нисмо једно, да смо двоје и да то двојство што више истичемо и наглашавамо? Морамо се запитати да ли и данас Бечкеречани, као и остали Банаћани, Бачвани и Сремци, као што је било 1918. године, лију сузе радоснице због стечене слободе коју им је донела српска војска, да ли се држе завета др Жупанског да ће Срби Војводине „свечано и одлучно“ стечену слободу заједно са Србијом и њеним синовима, „раме уз раме јуначки бранити“ или смо све то, из себичних личних, или групних интереса, под утицајем значајних спољних чинилаца, потисли у заборав?
Да речи др Славака Жупанског нису биле исказ само једног национално емотивног Србина него глас народа потврђују и закључци једног од најбољих наших историчара, Сремца, професора Душана Ј. Поповића, који је написао књиге трајне научне вредности о историји Срба у Војводини. Поводом Десетогодишњице ослобођења и уједињења Војводине са Србијом Поповић је написао:„Није потребно истицати колико је српски део нашег народа био јединствен у свим иоле важнијим моментима општег народног живота. Српски део нашег народа у Војводини јесте део оног највише историјског и према томе природно национално најсвеснијег дела нашег народа. Само се тако и може растумачити оно безгранично одушевљење, којим је наш народ у Војводини дочекао дан Уједињења и Ослобођења. И поред свег систематског рада бивше државе да унизи углед Србије и српског народа уопште, српски народ у Угарској није никад изгубио наду да ће се једном ујединити са својом браћом у Србији. Нарочито је то уздање у Србију порасло од владе краља Петра I. Онај лепи број људи првокласних вредности, који су водили Србију до Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца учинио је да се код нашег народа у Војводини створила мисао о Србији као идеалу слободе, честитости, благостања. Надало се, да ће се, када се створи наша држава, моћи у крајњој мери развити све снаге, те да ће се показати и животна снага и већа способност нашег народа и наше државе, а тако и разбити оно презирање Србије и нашег народа уопште. Што је нарочито важно, веровао је наш народ у Војводини, да ће се одмах показати колико је државни и друштвени поредак Србије бољи, праведнији и лепши од прошлог.“
Некадашњи бан Дунавске бановине, одличан познавалац прилика у Војводини, Дака Поповић, о расположењу Срба у тој области написао је следеће:„Сигурно је да се наше народно уједињење није нигде са толико чежње очекивало као овде, где се још давно пре Светског рата највише патриотских песама испевало.“
Оваквих доказа о расположењу нашег народа и његовим тежњама у Банату, Бачкој, Срему и Барањи у време стварања народних одбора 1918. године и у време уједињења Војводине са Србијом има много, па их није потребно даље набрајати. Наведеним примерима желим да илуструјем општи ток националних тежњи и националне мисли, да покажем колико је после вишевековног живота у туђој држави, у неслободи, под вишеструким притисцима (националним, верским, друштвеним и економским), у условима када је наш народ био обесправљен, обезвређен, угњетен и унижен чезнуо за слободом и братским загрљајем са Србијом и Србима преко Саве и Дунава.
С разлогом се може поставити питање шта се то дешава у главама војвођанских аутономаша и сепаратиста када се усуђују да изневере и издају вековни континуитет националне политике наших предака, кад чине све, па прете и интернационализацијом у намери да раскину братски загрљај са Србијом, да олабаве сваку везу с њом и браћом преко Саве и Дунава? Очигледно је да је ту реч о људима кратког историјског памћења, који нису способни да схвате и на добро народа и државе искористе вековно искуство наших предака који нису без разлога 1918. године хрлили у загрљај својих сународника у Краљевини Србији. Они нису способни, а можда из неких себичних интереса и неће, да разумеју истинску вредност, државнополитички, национални и економски значај историјске одлуке донете у Новом Саду пре више од деведесет година. У сваком случају њихово настојање је погубно и за нашу садашњост и за будућност.
ПРОКЛЕТСТВО ПАРТИКУЛАРНЕ СВЕСТИ Осим кратког историјског памћења, аутономаши Војводине, боље је рећи сепаратисти, лишени су здравог националног и патриотског осећања. То нимало није случајно. Многи међу њима деца су комунизма и комуниста. Оличење тог типа аутономаша су Живан Берисављевић и Ненад Чанак. Одгајани у идејама комунистичког интернационализма и титоистичког југословенства, данас су прилагођени новом времену, па су постали носиоци идеја мондијализма и глобализма. Због тога, национални и државни проблеми Србије и Срба за њих и нису проблеми који им заокупљају пажњу. Због тога се они тако неодговорно и поигравају са аутономашким захтевима и намеравају што више да осамостале Војводину, да је врате на стање у којем је била по Уставу из 1974, па јој тако утабају пут којим је отишло Косово и Метохија. То чине из себичних, личних, чиновничко-бирократских и регионалних интереса. Чине то због власти, која, оваква каква је, очигледно, не би могла опстати ако не успе да спроведе одредбе Статута Војводине, којим је њен положај, као саставни део Србије, доведен у питање.
Да су они опасни заговорници сепаратистичке политике, тј. војвођанског етатизма, сведочи и чињеница да се не задовољавају само трагањем за историјском заснованошћу етатизма, већ покушавају да му нађу оправдање и у тобожњој „реалности“ постојања или бар настајања посебне „војвођанске нације“. Те тобожње реалности, којима војвођански сепаратисти желе да остваре посебан војвођански ентитет су, како је то оценио покојни академик Чедомир Попов, историјски не само ступидне већ и веома штетне по националне и државне интересе Срба и Србије. Са пуно историјског основа и здраве политичке логике, Попов је тврдио да ће у Војводини Мађар остати Мађар, Словак ће остати Словак, Румун ће остати Румун, а једино ће се од Срба регрутовати Војвођани као нова нација. Својим етатистичким настојањима аутономаши Војводине подривају територијални интегритет Србије и раде на растакању духовног јединства српског народа. Због тога су они штетни и опасни, утолико штетнији и опаснији што се иза њих и њихових настојања увек крије неко са стране ко нашем народу и нашој држави не жели добро. О таквима какви су војвођански етатисти, мудри Доситеј Обрадовић је у време Првог српског устанка написао Карађорђу:„Проклет сваки који своју више него ли општу корист љуби“.
Проблеми оних који по сваку цену намеравају да остваре одредбе Статута Војводине, па су, да би се што више одвојили од Србије, спремни и на интернационализацију тог питања је у томе што они, за разлику од наших предака, који су 31. октобра 1918. у Великом Бечкереку први основали Народни одбор, а потом 25. новембра у Новом Саду донели одлуку о прикључењу Војводине Србији, не воде рачуна о општим националним и државним већ само о личним и покрајинским интересима. Формално и привидно Европејци, они су, заправо оптерећени себичном партикуларном свешћу. Код Срба, на срећу, одавно превазиђена та свест довољно говори о интелектуалном, менталном и моралном склопу оних који нам етатистичким плановима и циљевима обећавају лепшу и светлију будућност. Њима је циљ да у Војводини, као посебној држави, за коју се некад прикривено, а некад отворено залажу, постану суверени господари. Баш зато није нимало случајно што је за њих суштинско питање Војводине и њене аутономије питање:„Ди су наши новци?“ Питање новца, ко ће њиме управљати и у чије џепове ће се он највише уливати, суштинско је питање бораца за реализацију одредби Статута Војводине. Све остале приче војвођанских сепаратиста и етатиста чиста су демагогија и служе само за обмањивање лаковерне, једнострано и недовољно обавештене јавности, којом није тешко манипулисати зато што су средства информисања у највећем делу у власништву странаца и њихових домаћих слугу, којима је до српских националних и државних интереса стало колико до лањског снега.
Далеко сам и од помисли да Војводини оспорим право на извесне аутономне надлежности, да не уважим или омаловажим неке њене посебне потребе и специфичности. Међутим, питање регионализације Србије, а с њом у вези и питање ширине и надлежности аутономних власти у Војводини, изискује много такта, опрезности, знања и мудрости. Заговорници регионализације, којима су се свим срцем придружили и етатисти Војводине, налазећи да је то пут којим лако могу остварити своје сецесионистичке намере, уверени су да ће регионализацијом као чаробним штапићем решити многе иначе тешко решиве економске, социјалне и друге проблеме. Не спорим да би регионализација негде, можда, и могла да послужи као палијативно средство, али сам уверен да она као начин трајног решавања поменутих питања, посматрана са становишта виших државних и националних интереса, крије у себи озбиљне опасности. Морамо знати да свака регионализација рађа, подстиче и јача партикуларну свест, а та свест производи центрифугалне снаге које могу да буду и јесу опасне по национално и територијално јединство државе. Несмотрено и рђаво изведена регионализација не би била добра ни стога што би повећала разлике између развијених и мање развијених или неразвијених регија. У таквој ситуацији јединство државе, при увелико пољуљаној националној, као и државотворној свести и крхком духовном јединству, који су нападнути са свих страна и у знатној мери ослабљени, може да дође у озбиљну опасност. Те опасности били су свесни наши преци, па иако су се у оквирима Хабзбуршке монархије залагали за федералистичко уређење државе којим су намеравали да је слабе и растачу, када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца определили су се за централизам, уверени да ће њиме учврстити и стабилизовати новостворену државу.
Имајући у виду све што је речено о проблему регионализације и намера војвођанских аутономаша, уверен сам да нећу погрешити ако кажем да они уопште не воде рачуна о територијалном интегритету Србије. Напротив, они се понашају према Србији онако како су се Срби у Угарској под вођством Светозара Милетића, Михаила Полита-Десанчића и Јаше Томића понашали према Аустроугарској желећи да убрзају њену пропаст, да што пре дођу до слободе и уједињења са Србијом. Због тога што војвођански етатисти хоће да интернационализују питање које се тиче реализације Статута Војводине, који је у многим одредбама неуставан и неприхватљив, сви који стоје иза Статута и подржавају га заслужују оштре критике и осуде зато што су спремни да воде државу на странпутице, што се њоме поигравају и што од готовог праве вересију.
На крају овог излагања, поштоване госпође и цењена господо, хоћу да нагласим да нисам желео и да не желим да будем груб и да било кога вређам, да онако бахато, са висине и са ниподаштавањем говорим о војвођанским етатистима, творцима Статута Војводине и борцима за његову реализацију, како то чине они са својим критичарима. Осећао сам потребу да се овом приликом, поводом обележавања годишњице оснивања првог Народног одбора у Великом Бечкереку и уједињења Војводине са Србијом 1918. године, на темељу историјских чињеница задржим на тим догађајима и покажем какви су политичари Војводине били 1918, а какви су данас. Уверен сам да ћемо се сложити да су разлике између оних ранијих и ових данас огромне, да наши преци заслужују све похвале и признања, а да ови данашњи нису дорасли бременитом времену, да се у њему не сналазе, да праве неопростиве погрешке због којих ће их потомци проклињати, а историја жигосати. Због тога, ми, њихови савременици, немамо право на пасивност, на мирење с постојећим стањем, немамо право на ћутање. Дужни смо да их упозоравамо, да их критикујемо и разобличавамо, да се супротстављамо свему што не одговара нашим националним и државним интересима. Ако то не будемо чинили и сами ћемо пред историјом и потомцима сносити одговорност.
Беседа одржана у Зрењанину, 31. октобар 2012. године, поводом оснивања Првог српског народног одбора на подручју Војводине, у Великом Бечкереку 31.октобра 1918; опрема текста редакцијска
