Балкански ратови – Војска од које свет није видео бољу

Пише Борис Милосављевић

Слободан Јовановић у једном писму сведочи: „Ја сам пред сам рат готово сасвим изгубио веру у нашу будућност; сада ми изгледа да смо се преварили сви ми који смо постали сувише песимисти. Београд није Србија, то не би требало заборавити – и ми смо сви грешили што смо по ономе што смо у Београду видели закључивали о целој земљи… Што се тиче војске, ја сам се после првог рата још и двоумио да ли смо своје победе доиста заслужили или смо само среће имали. Али, после овог другог рата, изгледа ми да је наша војска, без претеривања, најбоља на Балкану…“

Сви покушаји српске владе да уочи Првог балканског рата добије гаранције да Аустроугарска неће даље напредовати према југу, остали су без успеха. Нарочито опасни су били аустроугарски планови о великој Албанији која би захватала подручје Вардара, Стару Србију и део битољског вилајета, односно Косово и Метохију и пола данашње Македоније. Управо је анексиона криза допринела формирању Савеза балканских држава, јер су силе Антанте биле забринуте због нарастања снаге Тројног савеза на Балкану. Избило је више албанских устанака које је, уочи Балканских ратова, турска влада са тешкоћом гасила.
Према оперативном плану српске Врховне команде (начелник – генерал Радомир Путник, помоћник начелника – пуковник Живојин Мишић, шеф Оперативног одељења – потпуковник Живко Павловић, професор Тактике на Војној академији, касније генерал и академик) Прва армија под командом престолонаследника Александра (начелник штаба, пуковник Петар Бојовић, касније војвода) дејствовала је у правцу Куманова и Скопља; Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, у правцу Ћустендила; Трећа армија, под командом генерала Божидара Јанковића, према Косову, а Ибарска војска, под командом генерала Михаила Живковића (професор и управник Војне академије, „гвоздени генерал“), према Рашкој, у сусрет црногорским трупама. У Генералштабу је била општеприхваћена претпоставка да ће до одлучујуће битке доћи на Овчем Пољу у Македонији. До одлучујуће битке је, међутим, дошло код Куманова. После лошег почетка, када је Дунавска дивизија (командант, пуковник Милош Божановић, после генерал и министар војни) неочекивано морала да прихвати борбу са знатно бројнијим турским снагама (5. и 6. корпус), захваљујући личној храбрости официра и пожртвовању трупа, српска војска је, после преокрета, однела победу у Кумановској бици. Погинуло је 29 официра, укључујући и команданта 7. пешадијског пука (рањено 460 официра) и 700 војника (рањено око 2.800 војника).
Слободан Јовановић у једном писму сведочи:„Ја сам пред сам рат готово сасвим изгубио веру у нашу будућност; сада ми изгледа да смо се преварили сви ми који смо постали сувише песимисти. Београд није Србија, то је оно што не би требало заборавити – и ми смо сви грешили што смо по ономе што смо у Београду видели закључивали о целој земљи… Што се тиче војске, ја сам се после првог рата још и двоумио да ли смо своје победе доиста заслужили или смо само среће имали. Али, после овог другог рата, изгледа ми да је наша војска, без претеривања, најбоља на Балкану. Једна војска која изненађена од непријатеља и потиснута скоро са свих позиција, ипак не изгуби присуство духа, него прикупи сву снагу, одбије напад, поврати изгубљене позиције, пређе у офанзиву, и тако силно потисне напад непријатеља да овај, деморалисан, не може више да се држи ни на тако чврстим позицијама – таква једна војска доиста мора имати врло много духа и енергије“.
У време избијања Првог балканског рата Слободан Јовановић је био професор Правног факултета и члан Српске краљевске академије, за време Балканских ратова и у Првом светском рату, према ратном распореду, обављао је дужност шефа Пресбироа Врховне команде, где му је једно време заменик био Бранислав Петронијевић, професор филозофије на Филозофском факултету, а помоћник Војислав М. Јовановић, доцент, књижевник. Пресбиро је био под управом Обавештајног одсека Врховне команде, на чије чело је почетком Првог светског рата дошао пуковник Драгутин Димитријевић Апис, шеф „Црне руке“.
После Кумановске битке Јовановић је са Врховном командом прешао у Скопље, где је остао неколико месеци. Основни проблем у раду Пресбироа био је у томе што се налазио између новинара, страних дописника који су желели да добију што више информација, са једне стране, а са друге стране, војних власти, које су по природи свога посла могле да дају само штура обавештења. Јовановић констатује да је „немогуће бити спона између новинара који желе да чују што више и официра који желе да кажу што мање“. При Врховној команди је у Балканским ратовима било акредитовано неколико десетина страних дописника. Касније, у Првом светском рату, Јовановић спомиње само двојицу, једног за француску, а другог за енглеску штампу.
У коначној оцени ослободилачких ратова Слободан Јовановић закључује да су три основна фактора, односно политичке струје из друге половине деветнаестог века, дале пресудан допринос успеху ових ратова:„Ратове је водила стајаћа војска коју је установио краљ Милан, на влади је била Радикална странка која је задобила сељачку масу, а код интелигенције се пробудио национални дух Уједињене омладине српске. Све политичке струје друге половине нашега XIX века биле су се слиле уједно за велико дело народног ослобођења и уједињења“.
Осим ова три основна фактора, требало би имати у виду и дугогодишњи системски просветно-политички и пропагандни рад државе, који је претходио ратним успесима. У овом раду су Слободан Јовановић и личности из круга његових пријатеља дали значајан допринос. Извесно је да је Јовановић, осим великог личног и научног угледа, управо због ранијег искуства у Министарству иностраних послова, административног искуства и познавања рада извршне власти, као и новинарског искуства, 1912. године и био постављен за шефа Пресбироа Врховне команде.

[restrictedarea]

Просветно-политички рад пре Балканских ратова Слободан Јовановић је, наиме, по повратку са студија из Женеве и Париза (1892), накратко радио у суду, одакле је прешао у Министарство иностраних послова. Као писар, потом секретар Просветно-политичког одељења Министарства иностраних послова, дипломата у Цариграду и секретар министра иностраних послова и председника владе Стојана Новаковића, обављао је послове који су углавном били везани за питање Косова и Македоније, што је тада било најважније спољнополитичко питање Србије.
Стојан Новаковић указује на суштину проблема у односу Србије и осталих неослобођених српских крајева:„Ма колико признања да смо вољни одати самосталном развитку Србије, не можемо да, с гледишта с којег овде посматрамо то питање, не обележимо да је много пута с извесним својим чисто унутрашњим, провинцијалнога карактера напрецима, Србија стварала тешкоће својој даљој будућности и да је свагда грешила против свога задатка кад је из очију губила, ма за тренутак, своју потоњу будућност, једину мету живота њенога. Све што је погодовало искључиво Србији, штетило је српству. Зато што народ није цео ослобођен, бачена је Србија, део његов, у неприлику да штети осталим неослобођеним деловима сваким кораком којим би искључиво она напред крочила.“
Српски национално-просветни рад на Косову и у Македонији добио је пун замах у време Намесништва (1868), али је прекинут због Српско-турских ратова (1876-1878), после чега појам „Србин“ у Отоманској царевини добија значење бунтовника. Турска власт пре ратова није ометала оснивање српских школа, којих је било скоро седамдесет на територији Косова и Македоније. После ратова турске власти прогањају српске учитеље, а српске школе остају само северно од Шар-планине. Пошто Срби, за разлику од Бугара и Грка, у Турској нису имали признату националну цркву, остали су без своје рубрике у турским пописним књигама и завођени су као Грци или Бугари, у зависности од тога како су се изјашњавали – као верници Васељенске партијаршије или Бугарске егзархије (1870), односно у зависности од тога да ли су ишли на црквене службе на старогрчком или црквенословенском језику.
Невладина патриотска организација Друштво „Свети Сава“ основана је (у време владе Милутина Гарашанина) са задатком да руководи српским национално-просветним радом у Македонији (1886), као што је грчком пропагандом руководило тајно друштво „Силогос“. У Министарству просвете потом се отвара Просветно одељење задужено за српске школе и цркве изван Србије, са задатком да одржава везу између владе и Друштва „Свети Сава“ и надзире његов рад (1887). Просветно одељење је ускоро (1889) премештено у Министарство иностраних послова, јер се његова делатност ослањала на српске конзулате и вицеконзулате у Турској (Приштина, Битољ, Скопље, Солун).
Стојан Новаковић и Владимир Карић (шеф Просветног одељења до 1889. године) су сматрали да би требало легалним средствима, преко школе и цркве, будити и јачати српску народну свест. Слободан Јовановић наглашава да је то „на први поглед био рад у маломе, рад сувише скроман и тих, али без којег доцнија четничка акција тешко да би била могућна“. Следбеници Новаковића и Карића, Слободан Јовановић, Михаило Ристић (ожењен Правдом, Јовановићевом сестром) и Светислав Симић (оснивач „Српског књижевног гласника“) успели су да, као шефови Просветно-политичког одељења, у пропаганди одрже известан континуитет и да образују целу школу добрих националних радника. Без обзира на блискост или припадност различитим политичким странкама (Напредна, Либерална, Радикална странка), државни посао је наслеђиван и обављан у складу са државним и националним интересима.
Јовановићева служба се у посланству Краљевине Србије у Отоманском царству кретала у оквиру његовог дотадашњег рада, јер је као аташе Посланства Краљевине Србије у Цариграду (1893–1894) обављао дужности везане за побољшање положаја српског народа у Турској. По повратку у Београд, према налогу министра иностраних послова Симе Лозанића, током лета 1894. године, обавио је визитацију српских конзулата и вицеконзулата у Турској и том приликом, према упутству, обишао више места на Косову и у Македонији.
Због вођења македонске политике, поред Просветног одељења и невладине организације „Свети Сава“, образован је и Просветни одбор (1890), као саветодавни орган Министарства иностраних послова за црквене и школске активности међу Србима у Старој Србији и Македонији. Чланови одбора су били архимандрит Нићифор Дучић (председник), Стојан Новаковић, који се вратио са места посланика (амбасадора) у Цариграду и професори, историчари, Љубомир Ковачевић и Панта Срећковић, који је још Намесништву (1868) био саветник за Македонску политику. После формирања нове владе (1895), Слободан Јовановић, поред дотадашњих дужности, обавља и послове секретара председника владе и министра иностраних послова Стојана Новаковића. Послови које је радио као Новаковићев најближи сарадник у Министарству, кретали су се, као и до тада, у оквиру Македонског питања, јер је оно било главно спољнополитичко питање, за које се претпоставаљало да ће се решавати пре Босанског питања. Национално-просветни рад са становништвом спровођен је у садејству државних органа и истакнутих појединаца (финансијери Голуб Јанић, Лука Ћеловић) и невладиних друштава („Коло српских сестара“, „Српска браћа“, „Удружење старосрбијанаца“ и др), да би био проширен и радом на прикупљању помоћи за угрожено српско становништво и избеглице.

Српска одбрана и четничка акција У време када Србија ради на просветној пропаганди, супротстављајући се бугаризацији и хеленизацији Срба, бугарска страна прелази са просветне на оружану акцију. Пробугарски ВМРО, који од свог оснивања (1894) ради под тајном политичком и финансијском подршком и руководством Кнежевине Бугарске, организује комитске одреде на простору Македоније. Сличну активност је почела и грчка држава са својом андартом (1902). Као што је раније бугарски рад на увођењу црквенословенске службе имао двоструки циљ – супротстављање хеленизацији, али и бугаризацију словенског становништва, тако је и бугарска оружана акција била истовремено антитурска и антисрпска.
Спонтани и спорадични рад на набавци оружја за одбрану српског становништва од бугарског, турског и албанског насиља прво су почеле да организују патриотске групе, појединачни покровитељи и невладина национална друштва, да би се у координацију рада четничких одреда, невољно у почетку, због мирољубиве политике према Отоманском царству, укључила и држава. Невладина организација „Српска одбрана“, под чијим је окриљем скоро искључиво вођена оружана четничка акција, стављена је под контролу посебног органа Министарства иностраних послова – Главне управе (1905). „Српска одбрана“ је била под непосредном оперативном надлежношћу Генералног конзулата у Скопљу (од 1908). Дакле, српска четничка акција је покренута после исте такве бугарске (почела чак десет година раније) и грчке акције.
Иако од 1897. године није више био у Министарству иностраних послова, Јовановић је ипак могао непосредно да буде упознат и са наредним периодом рада Министарства иностраних послова, јер су за рад са „Српском одбраном“ били задужени, између осталих, чиновници које је добро познавао. Из Министарства иностраних послова, у припреми акције „Српске одбране“, учествовали су по службеној дужности: шеф Конзуларног одељења (Светислав Симић, Јован Јовановић Пижон, обојица раније у Просветно-политичком одељењу), генерални конзул у Солуну (Владимир Љотић), генерални конзул у Скопљу (Михаило Ристић, раније шеф Просветно-политичког одељења), писар истог конзулата Милан Ракић (песник, зет министра и проф. Љубомира Ковачевића, члана Просветног одбора) који је из Приштине био додељен Скопљу за рад са „Српском одбраном“ (1905–1906), конзул у Битољу (Михаило Ристић), конзул у Приштини (Милан Марковић) и вицеконзул у Приштини (Милан Ракић, Мирослав Спалајковић), отправник послова и посланик у Софији (Бошко Чолак-Антић, Јовановићев рођак, некадашњи маршал двора и Светислав Симић, касније посланик у Софији).
Слика једне генерације Просветно одељење није било на гласу код дипломата јер није отварало перспективе за службу у престоницама, већ се „обично одлазило у какав конзулат у Турској, а не у какво посланство на страни (амбасаду)“. Међутим, у њега су бирали да дођу, као на место тешког рада за добробит Србије и српског народа, најбољи државни питомци који су се враћали са школовања из иностранства. Слободан Јовановић сведочи да се Јован Јовановић (Пижон), касније министар иностраних послова (1912), посланик на страни (амбасадор) и шеф (Земљорадничке) странке, сам одлучио за рад у Просветном одељењу у којем је Слободан Јовановић тада био секретар:„Из добре куће, двоструки правник – и париски и београдски – обучен по моди, лепушкаст и вижљаст, Јовановић је на први поглед изгледао сувише фин за послове пропаганде – подеснији да дочекује стране дипломате, него да прима попове и учитеље из Македоније“. Овај цитат наводимо јер можемо рећи да добро описује младог Јовановића, као и друге његове сараднике у дипломатији и пријатеље из тих и наредних, млађих генерација, као што су били Јовановићев зет Михаило Ристић, Милан Ракић, Владета Ковачевић (син Љубомира Ковачевића) и други.
После Париза из времена Belle Époque, долазило се у Министарство иностраних послова у потпуно другачију атмосферу свакодневног рада, са најразноврснијим људима са подручја балканске Турске, од свештеника, учитеља и стипендиста, преко поверљивих агената и непоузданих доушника до „експлоататора патриотизма“, на које је био огорчен први шеф Просветног одељења Владимир Карић:„То су били људи који су спекулисали с народном борбом у Македонији, који су имали неколико пасоша, а ниједну народност – данас Срби, сутра Бугари, прекосутра Грци – готови да служе свакоме ко их плати, али готови да се исто тако лако препродаду као што су се и продали“. Постојање ових проблема се, како је Карићу указивао Стојан Новаковић, подразумева. Бугари који су имали старију и искуснију службу, жалили су се на велике трошкове због агената који су то били само на платном списку.
Данашњем времену је далеко ово време од пре једног века, када је ослобођено Косово. Многи историјски слојеви нас деле скоро непремостивим провалијама. Овде смо навели историјске податке, спољну историју Србије. Да би се, међутим, стекла права слика о овој генерације и изнутра обасјала гледишта ових нараштаја и времена које је данас веома далеко, требало би узети у обзир и мишљење и идеје, односно „унутрашњу“ историју. Погледаћемо једно писмо које представља сведочанство личних мисли, али са дубоко усађеним и усвојеним државотворним становиштем. Иако је реч о приватном писму, право да га цитирамо узимамо зато што је оно већ једном било објављено у „Политици“ (1928). Реч је о писму које је једном рођаку упутио пешадијски поручник Војислав М. Гарашанин, син и унук председника Владе Србије, Милутина и Илије Гарашанина. Војислав Гарашанин је рођен у Паризу, где је и живео. Као ђак из Париза је дошао у Приштину у госте Милану Ракићу (1909), тадашњем конзулу. Према сведочењу, баш на Газиместану, пред Ракићем и другом Владетом Ковачевићем, рецитујући са још француским нагласком Ракићеве пророчке стихове песме „На Газиместану“, Гарашанин је одлучио да ступи на Војну академију. Учествује као питомац и потом потпоручник у Првом и у Другом балканском рату у којем је и рањен. Одликован је Обилићевом сребрном и потом златном медаљом за храброст. Присутан је био на сахрани Владете Ковачевића (сина јединца Љубомира Ковачевића), дипломате, секретара у Министарству иностраних послова, који је погинуо код Младог Нагоричана, у Кумановској бици, када су у неочекиваном судару са целим корпусом погинули официри и војници из 7. и 8. пука мобилисани из Београда. Ковачевића је шрапнел погодио и срушио са истог коња на којем је уочи мобилизације, ноћу, тајно, само у пратњи једног гаваза, на Косово пренео упутства и документа поверљивим лицима, избегавши у повратку арнаутско пресретање. На Куманову је тада погинуо и командант 7. пешадијског пука, потпуковник Александар Глишић, зет Живана Живановића, државног саветника (раније министра и председника Народне скупштине), чији је син јединац, Александар Сања Живановић, студент архитектуре, следећи пример оца (са студија у Немачкој дошао у добровољце 1876), кренуо на границу, где је на почетку рата погинуо (код карауле „Лисица“ на Косову).
Неколико дана пред почетак Првог светског рата поручник Војислав Гарашанин пише свом рођаку Радоју П. Радојловићу:
„На Петровдан, прикачен је орден Карађорђеве звезде са мачевима на копље наше пуковске заставе. Ту је висио Таковски са мачевима, којим је пук одликован 1885. године. Тренутак је био свечан и јак. Његов сјај је обасјао за један тренутак све тегобе, све подвиге, све гробове које је наш пук савладао, извршио и посејао у натчовечанском напору два победна рата. За тај тренутак пали су награда и благослов будућности и Отаџбине на све оно што је урађено и изгубљено за њих. Угледао сам где пролећу муњевито пред очима нашим сва дела од првих пушака код Карадника 6. октобра 1912. године, све жртве од првих бушених груди код Бујановца, па до последњег ропца код Штипа и Кочана; сва моја лична дела од првог дана српске мобилизације, па све до одбране Ђаковице. Чинило ми се да нам се сваком посебно и свима заједно исплаћују труд, пажња, губитак, брига, и да се црвеном траком високог одликовања, сва проливена крв диже и освећује до степена божанскога венца којим се увија копље Заставе, то знамење Отаџбине, како би тај венац служио за пример и полет будућим поколењима. А можеш мислити како сам се гордо осећао кад сам се сетио да је црвена трака наше пуковске тековине упила неколико капи моје крви – и та помисао ме је учинила бескрајно срећним и задовољним, утолико пре што сам осећао као жеђ да још више, још потпуније за свој пук дам. Можеш ли замислити какав је изгледао парадни марш после тога? Корак је тресао земљу, прса истурана напред, пуна надахнућа да прсну, погледи горди, а главе високо, а звекет, при кретању, два ратна одликовања са мачевима као да је хтео сваком рећи:‚То је тај пук, који је храбар и достојанствен у славним данима победе као и у суморним тренуцима пораза‘.“
Писац чланка из 1928. године завршава чланак посвећен Гарашанину следећим речима:„Исто тако ‚с гордим погледом, а високом главом‘, као што је ишао парадним маршем, Војислав М. Гарашанин ушао је и у смрт, усред бојне ватре. Нека је славан спомен Војиславу М. Гарашанину и нека његов пример остане као понос покољењима!“
Ове речи се односе на целу генерацију која је ослободила и осветила Косово.
Реч са трибине
Фонда „Слободан Јовановић“ у Задужбини Илије Коларца, одржане 25. октобра
2012. године

[/restrictedarea]