„Азотара“, полуистине и регресирано ђубриво

Пише Саша Францисти

Још 2010.  године, на очигледну картелизацију и монополизацију тржишта вештачког ђубрива упозорили су и мали и средњи произвођачи и трговци (око 1.600 предузећа) који нису могли испунити више него ригорозне услове за добијање тендера

Афера „Азотара“ се захуктава, а медијске перјанице неуморно настављају да окрећу точак полуистина у строго програмираним правцима, све зарад тога „Да се Власи случајно не досете“. Читаоци „Печата“ су са афером око регресираног азотног ђубрива и малверзацијама тадашњег министра пољопривреде и „војника партије“ Саше Драгина били упознати још 2010. године у интервјуу који је тада дао председник Друштва аграрних економиста Србије, проф. др Миладин Шеварлић. Он је тада упозорио да су правилником Министарства пољопривреде о регресирању ђубрива фаворизовани произвођачи минералних ђубрива, а да субвенције у широком луку заобилазе мале и средње пољопривредне произвођаче. Према његовим речима, те 2010. године за 100.000 тона ђубрива министарство је, занемарујући чињеницу да субвенције нису исплаћене ни регистрованим домаћинствима, издвојило милијарду динара. При томе на тржишту су се појавила три различита произвођача, чија се висина понуде на Продуктној берзи разликовала за 2.000 динара по тони.

НЕПОЗНАТА ПРАКСА У СВЕТУ Са прописаним количинама које се могу купити преко Продуктне берзе, а то је између 20 и 100 тона регресираног минералног ђубрива, министарство је само себи скочило у стомак, јер са 100 тона регресира и ђубриво газдинствима која имају и по 300 хектара земље изнад максимума, а 100 хектара је највећа површина за коју се дају субвенције. Осим тога, за Шеварлића је било непојмљиво да држава дотира произвођаче ђубрива уместо пољопривреднике наводећи да је то као пракса потпуно непознато у свету.
Истовремено, те 2010. године, на очигледну картелизацију и монополизацију тржишта вештачког ђубрива упозорили су и мали и средњи произвођачи и трговци (око 1.600 предузећа) који нису могли испунити више него ригорозне услове за добијање тендера. Наиме, Одлуком да регресира 50.000 тона ђубрива са 20.000 динара по тони, а да новац додели произвођачу ђубрива, а не пољопривреднику, министарство је условило да понуђач на лагеру мора имати 50.000 тона ђубрива, вредности 25 милиона евра и банкарску гаранцију од око 6,2 милиона евра, што је за највећи део фирми неизводљиво.

[restrictedarea] Које фирме су фаворизоване и „ни криве, ни дужне“ доведене у „неугодни“ монополски положај? Од јесени 2008. до 2010. Министарство пољопривреде је расписало четири тендера за набавку вештачког ђубрива. Први тендер је добио „Фертил“ из Бачке Паланке, иначе у саставу „Викторија групе“. Субвенционисано је 50.000 тона ђубрива са 20.000 динара по тони. Наредне године већи део колача опет узима „Фертил“ у чију касу се слило 73,18 одсто средстава за субвенције. За пролећну сетву 2010. на тендеру побеђују три фирме, ХИП Азотара „Панчево“, „Фертил“ из Бачке Паланке и „Промист“ из Новог Сада који је „игром случаја“ регистрован на истој адреси као и „Викторија група“. На тендеру за јесењу сетву убедљиво побеђује „Промист“ којем је уплаћено 98 одсто свих субвенција. Од јула 2009. до марта 2011, то јест од како је Азотара „Панчево“ у рукама „Србијагаса“ и заступника капитала Радосава Вујачића (иначе заменика генералног директора „Србијагаса“), Драгин знатно проширује посао и упућивањем дотација Азотари „Панчево“ наизглед омогућава предузећу да стане на ноге. Међутим, регресирано ђубриво се волшебно појављује на складиштима приватних предузећа која нису имала право на регресирање: „Сунце“, „Инвеј“, „Тера Бо“ и „Млиностеп“.

КОМБИНАТОРИКА УЗ МАЛУ ПОМОЋ ПРИЈАТЕЉА Сасвим други део приче је раскид уговора о приватизацији ХИП „Азотара“ у чему је своје прсте неизбежно имао (опет) „војник партије“ Саша Драгин. Од приватизације ХИП „Азотара“ 2006. па до раскида уговора о приватизацији 2009. године, „Азотара“ је била у погону само девет месеци и 24 дана! Где је ту Драгин? Па на месту министра у Министарству заштите животне средине. Комбинацијом медијског надувавања загађености ваздуха у Панчеву, спорадичних протеста извесних еколошких организација, затим очитавања (изгледа не баш баждарених уређаја сектора за контролу и надзор, с обзиром на то да се према наводима медија висока загађеност појављивала и у време када су сва три критична погона – Азотара, Петрохемија и Рафинерија – била затворена), те фрустрираности појединих корпорација Драгину блиских срцу, министрова инспекција доноси решење о затварању погона „Азотаре“, иако су ти исти погони без икаквих проблема радили претходне 22 године. Учестала подметања и забране гуше производњу, дугови се гомилају, и ствара се простор за раскидање уговора о приватизацији. Радници који услед прекида производње не добијају плате штрајкују и траже раскид приватизације. Као шлаг на Драгинову торту стиже продаја погона „Карбамид 2“ и сензационалистички написи у штампи о незаконитој продаји „највредније“ опреме „Азотаре“. Поменути погон у стварности иначе није ни постојао. Његова изградња је почела почетком осамдесетих година, али погон никада није довршен. У тренутку продаје он се састојао од недовршене зграде и инсталација, и делова расутих по целом кругу предузећа. Проценитељском акробатиком долази се до више од 10 одсто вредности предузећа и на тај начин се испуњавају услови за раскид уговора о приватизацији. После тога за литванским власницима (који су у међувремену поднели тужбу за надокнаду штете у износу од 45 милиона евра) се расписује међународна потерница, док је власник „Универзал холдинга“ Душан Ступар због истих разлога незаконито завршио у истражном затвору (више о томе у интервјуу који је Душан Ступар дао „Печату“, 23. августа 2012).

…И „СРБИЈАГАС“
На широм отворена врата ХИП „Азотаре“ тада улази „Србијагас“ и заступник капитала Радосав Вујачић. Звонимир Никезић власник консултантске куће „Цес Мекон“ осмишљава план за реорганизацију и реструктурирање „Азотаре“, а „Србијагас“ и руководство га у томе здушно подржава. „Азотара“ непромишљено улази у трговину житом набављајући по вишој, а продајући по нижој цени. С обзиром на то да је питању била робна позајмица и да је цена жита у року од годину дана порасла за више од два пута, све што је „Азотара“ забележила је био катастрофални губитак. Уосталом, по преузимању од стране „Србијагаса“ дуговање поменутог предузећа расло је метеорском брзином упркос редовном отписивању дугова. Једини који уредно извлаче корист из сарадње са несрећним панчевачким предузећем су фирме које су у „необјашњивим“ везама са новим руководством „Азотаре“ и министром Драгином: „Инвеј“, „Викторија група“, „Ју поинт“ и још неколико фирми. За то време „Србијагас“ и Душан Бајатовић готово да и не обраћају пажњу на катастрофално пословање „Азотаре“, него још даје и банкарске гаранције за марифетлуке свог заступника Радосава Вујачића. Драгин, министар пољопривредни за то време користи свој утицај и осим намештених тендера организује дистрибуцију регресираног ђубрива фирмама које никако не би могле да добију то ђубриво. Ту чињеницу је потврдила директорка „Инвеја“ Верица Спаић, и сама ухапшена у последњој акцији МУП-а и Тужилаштва за организовани криминал, али која се брани са слободе због тешке болести и сарадње. Осим тога, она је навела да је најмање у два наврата Радосаву Вујачићу односила новац, сваки пут по 20.000 евра.
О томе, колико су актери афере „Азотара“ инкасирали на своје рачуне, може се само нагађати, али у сваком случају је реч о десетинама милиона евра. Важно је напоменути да су последња хапшења искључиво у вези са незаконитом продајом регресираног ђубрива, док се за житну аферу тек очекује наставак истраге.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.