”Зона Замфирова” –   непобедивост љубавне приче

Пише Рашко В. Јовановић

Премијерно извођење мјузикла по делу Стевана Сремца у Позоришту на Теразијама

Судећи по ванредно повољној рецепцији код гледалаца приликом првог извођења, верујемо да ће се мјузикл „Зона Замфирова“ дуго задржати на репертоару ове куће

Позориште на Теразијама, упорно негујући мјузикл на свом репертоару, истовремено наставља да изналази и изводи нова домаћа дела тог жанра, што свакако заслужује пажњу и признање.
Као што је познато, мјузикл се као забавни музичко-сценски жанр најпре појавио у Енглеској крајем 19. века, да би дошао до пуног процвата у Америци почев од тридесетих година прошлог века. У нашој средини мјузикл се одомаћује тек од почетка шездесетих година 20. века, и то управо на теразијској сцени Савременог позоришта, када се изводи народна музичка комедија „Мајстори су први људи“ по мотивима Косте Трифковића и на музику Душана Костића, која се може третирати као једно од првих наших дела насталих у том жанру. На сцени Позоришта на Теразијама последњих година изведено је више домаћих мјузикла – поред осталих и „Маратонци трче почасни круг“ према делу Душана Ковачевића и, недавно, „Главо луда“ са песмама из репертоара Здравка Чолића, што указује да је неговање домаћег мјузикла постала традиција када је реч о репертоару овог театра. Прво извођење новог мјузикла „Зона Замфирова“ Кокана Младеновића по истоименом делу Стевана Сремца представља значајно обогаћење репертоара састављеног од домаћих дела која припадају жанру мјузикла.
Свој последњи роман „Зона Замфирова“ Стеван Сремац написао је 1903. године и то остварење са правом се сматра за најбоље грађено и сјајно компоновано његово дело и, уопште, остаје и данас као најлепши љубавни роман у српској књижевности епохе реализма. За то дело Сремац се инспирисао истинитим догађајем који се десио у Приштини крајем 19. века, а читаву причу чуо је од Бранислава Нушића, који је био 1895. и 1896. српски вицеконзул у том граду, тада под турском влашћу. Прича му се толико свидела – ваљда и стога што се његова мати, кћи угледног и богатог трговца, удала за лепог и сиромашног занатлију – те је одмах замолио Нушића да му дозволи да је обради, Нушић је пристао под једним условом – да у причи не спомиње Приштину, јер није желео да се замери Хаџи Замфиру. И Сремац је догађај приче пребацио у Ниш, остваривши поетизовану прозну визију читавог случаја. Прву драматизацију „Зоне Замфирове“ начинио је Сима Бунић, искусан глумац, драматичар и управник путујућег позоришта, а прво извођење те драматизације у београдском Народном позоришту 1924. године режирао је нико други до – Бранислав Нушић! Либрето за први мјузикл према том делу написао је и режирао Кокан Младеновић не изневеривши дух познатог романа, тако да се може са сигурношћу претпостављати како би и Нушић и Сремац били задовољни. Дабоме, при том Младеновић није робовао прошлости, нити је желео да остане у традицији позоришног комада са певањем из прошлог века, већ је настојао да сценска реализација буде у савременом стилу по угледу на бродвејске позорнице. Написао је више од двадесет сонгова којима је пропратио све најважније призоре и који су се складно уклопили у читав драматуршки ток. С друге стране, сценска збивања била су обогаћена са више плесних нумера у којима се степовало уз музику лишену дословних фолклорних цитата. Резултат није изостао – прича о љубави богаташке кћери Зоне и кујунџије Манета сценски је презентована занимљиво и ефектно, мада каткад, нарочито у првом делу представе, расплинуто и преопширно.
Кореограф Мојца Хорват веома инвентивно је поставила плесне сцене, како оне пучке које прати музика компонована тако да нас асоцира на балканске мелодије и ритмове, тако и оне када се игра валцер. У оба случаја Марко Грубић компоновао је оригинално инструментирану савремену музику. Балетски ансамбл демонстрирао је уиграност и полетни елан у испуњавању кореографских задатака, што је читавом извођењу дало особен печат и изазвало не један аплауз током представе.

[restrictedarea] Иван Босиљчић као Мане је непосредно и са много шарма тумачио овај лик, успевши да оствари завидну трансформацију израза у различитим ситуацијама – у широком дијапазону почев од љубавног заноса до бунтовног поклича против социјалне неједнакости коју намећу богаташи. Ивана Поповић умела је да напоредо са охолим и господственим држањем еманира устрепталост заљубљене девојке. Хаџи Замфир у тумачењу Небојше Дугалића остварио је рељефан приказ моћника који инсистира на положају који му у друштву доноси богатство, али и да пластично дочара унутрашњи прелом када увиди да комбинација за удају Зоне за богатог Манулаћа не може да се оствари. Даница Максимовић као Дока оживела је веома живописно са пробраним средствима од комике до љутње фигуру Доке. Маја Новељић (Јевда, Манетова мати) и Десимир Станојевић (Чорбаџи Таса, Манетов ујак) наступали су складно и увек са мером, уз способност да спонтано изразе фине комичне детаље. Мирољуб Турајлија (Поте) и Милан Антонић (Коте) остварили су неколико бриљантних комичних ефеката, док је Саша Јоксимовић (Ханс) пластично и са смислом за фино карикирање приказао „увезеног“ Учитеља музике. Ивана Кнежевић, Ана Радивојевић Здравковић, Наташа Балог Бракус и Ана Матијевић као Зонине тетке чиниле су савршено уигран комичан квартет, а Милена Живановић са необичном живошћу представила је Васку.
Сценограф Марија Калабић дала је једноставна и ефектна сценографска решења са лако покретним елементима декора, док је костимограф Татјана Радишић ауторка костима који су јасно одражавали социјални статус оних који су их носили. Диригент Милан Недељковић веома спретно и ритмички прецизно водио је представу, посебно акцентујући драматичност призора њеном другом делу.

[/restrictedarea]