Зашто је српски мученички народ виђен као зло, ко је изрод, а ко издајник, да ли се Црква може одвојити од Отаџбине, има ли пута а да не води ка Истоку, те није ли време да отварањем Меморијалног центра сачувамо памћење на нашу страдалничку историју?
Не смијемо дозволити да нас други уче ономе шта смо и ко смо били и какви би требало да будемо, да нам се намећу мишљења како смо „највеће зло у Европи послије нациста“. Па зар би то могао да буде овај мученички народ који је у два свјетска рата увијек био уз оне који су се супротстављали агресији, терору и злу? Зар народ који је толико страдао и пропатио може да буде злочиначки?… Зато је потребно да се сјећамо својих предака, да им вршимо помене и обиљежавамо хумке и стратишта, јер они нас опомињу и уче како да доживимо срећнију и бољу будућност од њих“, каже у разговору за „Печат“ владика зворничко-тузлански Василије Качавенда
Ваше преосвештенство, живимо у времену велике и свеопште кризе, у застрашујућем распону од економске до државне, културне и духовне . Какво је Ваше мишљење на ту деликатну тему? Да ли има наде и излаза из овакве ситуације?
Где има вјере има и наде, а прије свега нам је потребна међусобна љубав и љубав према другима и другачијима. Тачно је, живимо у времену свеколике кризе. Поклопила се свјетска економска криза са духовном и моралном кризом цијелога човјечанства. Као што се каже да „невоља никад не иде сама“, тако је и свака криза праћена опасношћу ширења на многобројна поља дјеловања. Ова економска криза која је погодила цијели свијет донијела је можда и нешто позитивно, а то је да се тек настанком ових економских потешкоћа почело озбиљније говорити и о моралном посрнућу човјечанства које је нарочито дошло до изражаја у двадесетом вијеку, који су обиљежили ратови и различита страдања свих народа. Сви облици кризе нису заобишли ни наш народ који није остао имун на оваква искушења. Ипак, говорећи о кризи у нашем друштву, оно што нас посебно забрињава јесте да ми у овом тренутку немамо јасан циљ у политичком смислу куда би то као народ требало да идемо. Као да нема јасног плана гдје би требало да буде овај народ на геополитичкој карти свијета. Одатле и долазе сви проблеми са којима се сусрећемо, јер нема јасног циља ка којем би српски народ кренуо. Проблем је уколико ништа не чинимо, већ само чекамо да криза престане и реши се некако сама од себе. Наши савременици, а и многи међу нашим сународницима више као да не знају „шта је шта“. Све је некако збркано и у магли. Појавила се општа дезоријентисаност и малодушност, што може да нас скупо кошта. Угрожен је сваки прави систем вриједности и створена опасна празнина из које ко зна шта може да се појави и загосподари нашим животом. Искушења су све већа и озбиљнија, и све их је теже препознати и одолети им. Многи су се, како нам изгледа, већ помирили са свим што се збива и тако рећи се препустили кобним замкама наших непријатеља. А пораз без борбе је одувијек схватан као најсрамнији од свих пораза. Речено је: „Ко издржи до краја, спашће се!“ И у последњем метру наше животне трке мора да се трчи. Борба траје колико и сам наш живот. Нема одустајања. Зато сам мишљења да је Црква та институција око које може да се успостави народно јединство и да нам она, као и толико пута у нашој историји, буде водиља и учитељица живота која ће нас научити како да се извучемо из овог лавиринта.
Шта нам је чинити?
Једини начин изласка из кризе је – одлука. Требало би што прије да донесемо одлуку да коначно кренемо неким смјером и тако прекинемо са колебањем. И да се онда држимо ове наше једном донијете одлуке. Наш славни војвода из Првог свјетског рата, Живојин Мишић, често је знао да каже како морамо ићи напред, али не срљати – само никако не смијемо стајати. Знао је мудри војсковођа да свако стајање и оклијевање у опасним ситуацијама води ка пасивности и труљењу тијела, душе и духа. То је, рекао бих, рђање воље, која саму себе гризе и једе, вртећи се укруг. Неодлучном који сам себе паралише ни није потребан други непријатељ. Довољан је, такав, сам себи. То је пораз нас самих над собом.
У кризи се морамо борити са злом кроз неопходни активизам. Свака криза је и својеврсни позив. Прилика за пропаст или за подвиг. Гранична ситуација. Само се „на муци познају јунаци“, јер и сам Господ Бог допушта кризу да бисмо се калили, да не будемо блато, већ челик… И не смемо губити вјеру у промисао Божју. Морамо дјеловати са смирењем, али одлучно и конкретно. Парафразирајући једног западног државника, не би требало да се питамо шта су нам Црква и Отаџбина дали, већ да се упитамо шта смо ми учинили за Цркву и Отаџбину. Људска одговорност се не састоји само у констатовању проблема, већ, пре свега, у тражењу и спровођењу решења.
Какав је став православне вере и наше Цркве у вези са тим питањем?
По православном учењу, проблеме не рјешава човјек сам, искључиво својим снагама, нити му их рјешава Бог док он сједи скрштених руку, већ дјелују заједно – Бог и човјек. Наше је да се боримо, а Бог побјеђује, као што знамо и вјерујемо. И као што се нико не спасава сам, тако нико не може ни да рјешава животну кризу сам. Потребно нам је истинско, православно „братство и јединство у Христу“, а не његова идеолошка карикатура и сурогат. Сви осјећају да би требало да се нешто уради и сви смо дужни да то „нешто“ одмах и отпочнемо, свако у складу са својим положајем и по мјери својих могућности. Да се ујединимо под ризом Цркве Христове и на челу са нашим патријархом кренемо као народ напријед. Да изађемо из пустињског лутања. Да се испнемо из настале летаргије и недопустиве малодушности. Требало би да се ујединимо око вјечне истине јеванђеља, а не око којекаквих савремених идеологија „грађанства“, „европејства“ или чега већ. Требало би да преобратимо сви свој сопствени живот, па ћемо онда бити преобраћени и као народ, а ово је једино тренутно могуће у Цркви.
Многи замерају нашој Цркви недостатак осећања за социјалне потребе најугроженијих слојева становништва и недовољну бригу о сиромашнима. Ви сте и о томе, како видимо, решили да више и озбиљније поведете рачуна…
[restrictedarea]Када кажемо да је Црква у ствари „болница душе“, ми такође знамо да је она и болница цјелог човјека, свих суштинских људских потреба. У православљу се не одвајају душа и тијело, већ се човјек третира цјеловито и јединствено, по библијском моделу. Посебно се то да осјетити кроз поруке новозавјетног учења о јединственом васкрсењу и обожењу цјелокупног човјека: његове душе и тијела. Наши средњовијековни преци су то одлично схватали, те су подједнако градили храмове, болнице и домове за старе и дјецу, не заборављајући никад на оне најмање и најнемоћније у народу. У том духу ћемо наставити са већ покренутим активностима у оквиру наше епархије, само ће оне сада бити обједињене под заједничким називом „Милосрђе“. Ту ће се организовати црквене народне кухиње, за све оне којима су неопходне; црквене best online casino здравствено-потпорне иницијативе, гдје ће волонтирати школовани лекари из разних медицинских области; помагаћемо свим Домовима за сирочад… и обављаћемо разне друге, томе сличне активности и пројекте. Тиме ћемо на конкретан начин одговорити на многе добронамјерне, али и на злонајмерне коментаре о односу Цркве према најсиромашнијима и најугроженијима. Делима, а не рјечима.
Који је најважнији сегмент мисије ваше епархије ?
Ова епархија се налази на сјевероистоку Босне и Херцеговине и територијално се простире и на Републику Српску и на Федерацију БиХ. Током рата је било порушено и оскрнављено 56 храмова и других црквених објеката, али уз помоћ Божју народ је скоро све то обновио и опет привео својој намјени. Свештенство епархије је посвећено оцрковљењу народа, нарочито се трудећи да омладину задржи у Цркви. За то поред вјеронауке служе и Светосавске омладинске заједнице, које се организују како при градским, тако и сеоским парохијама. Преко ових заједница, омладини се омогућава обилазак наших светиња по простору гдје се простире СПЦ, уз организовање разних радионица и обављање едукације младих. Такође, овде дјелује и „Коло српских сестара“, преко којих се обавља највећи дио харитативне дјелатности и залагањем тих жена што своју вјеру потврђују дјелима и неизмјерном љубављу сва помоћ одлази онима којима је најпотребнија. При манастиру Светог Василија Острошког у Бијељини дјелује и удружење „Тројеручица“ које је задужено за помоћ дјеци која су ометена у развоју. Ту већ шест година постоји и Иконописачка школа, у којој дјеца и омладина стичу најосновије знање о иконопису и самој теологији Иконе. Таквих школа иконописа имамо неколико на подручју наше епархије. Наравно, највећи и најважнији сегмент наше мисије је предмет вјеронауке преко које се омладина уводи у живи организам Цркве. Све ово би ипак било само пусто слово на папиру да храмови нису пуни на недељној и празничној Евхаристији. Само учешће народа у литургијском сабрању је најбољи показатељ живе Цркве. Јасан показатељ како наш труд није узалудан.
Упорно наглашавате важност активније и ближе сарадње са Русијом и братском Руском православном црквом, са руским културним и духовним моделом који може да нам буде истинска инспирација. Како бисте описали везе између наша два народа – као историјске и духовне, судбинске…
Када је у дванаестом вијеку руски монах узео за руку младог српског принца Растка Немањића, сина моћног жупана Немање, и повео га у манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори, он је тиме, а да то није могао ни да наслути, заједно са искушеником племенитог порекла, са собом повео и читав наш народ – од тада па до краја времена. Био је то духовни сусрет од прворазредне важности, православни загрљај српског и руског народа на тлу грчке Византије, на Христовом путу. Од тада је сасвим дефинисан наш духовни, државни, политички и културни правац живота и дјеловања: увијек на Христовом путу, увијек ка Истоку, увијек у сусрет Ономе који долази. Кад год смо скретали са тог пута, страдали смо и били на ивици опстанка, како у дванаестом и тринаестом, тако исто и у данашњем вијеку.
Заборављајући себе, ми наравно заборављамо и браћу своју. Ми смо тако вјероватно једини православни словенски народ који на највишем нивоу не слави званично највећи словенски празник: „Дан словенске писмености“. То је, да се разумијемо, и празник Светог писма на словенским језицима и васцијеле словенске црквене културе. То је централни црквено-просвјетни празник у многим словенским земљама, али код нас он још није адекватно обиљежен и организован, нити подигнут на одговарајући ниво. Он пада баш на дан Светих Кирила и Методија, 24. маја, и требало би да се постави као свеобухватни празник. Такође, уз развијање националног поноса и самопоштовања, морамо се бавити, и то најозбиљније, изучавањем и разумијевањем руског духовног искуства и њихове величанствене традиције. Наравно да је потребно продубити везе са Руском црквом, јер су они тренутно највећи православни народ, народ који стаје у заштиту свих првославних у цијелом свијету. Таква је историјска реалност у овом тренутку, па се мора истаћи како је – и поред свих заслуга Цркве са грчког говорног подручја око ширења и утврђивања православља – данас ипак и највише Руска црква испред свих нас православних на бедему одбране православља. Између осталог и зато јер иза Руске православне цркве чврсто стоји и руска држава, која, после готово стогодишње владавине безбожника, коначно има православне и вјерујуће људе на свом челу. Богу хвала!
Шта је, укратко, по Вама светосавље? Како га Ви видите?
Светосавље није само опис дјеловања великог српског светитеља. То није ни романтично сањарење националног типа. Дакле, није само поглед уназад, у некакво златно доба српске историје. Светосавље није некаква хришћанска утопија на српски начин, већ реални позив на спасење, филозофија стварног живота у историји. То је пут Христов, пут православља остварен у лику и дјелу Светога Саве, нашега духовнога Оца и истинског Просветитеља. То је пут којим нас је он повео од паганских разједињених племена у загрљај Христу и међусобном националном заједништву. Светосавље је примјер како је Свети Сава успешно измирио браћу зараћену око политике и власти (нешто слично данашњим политичарима у српском народу). Дакле, као што је Свети Сава мирио завађене Србе у Цркви и кроз Цркву, тако и данас морају да се договоре ови наши политичари и властодршци и исто тако измире у Цркви, под омофором нашега патријарха Иринеја и тада ће ријеч светосавље добити опет своје право значење. А значење светосавља су увидјели нико други до свети кнез Лазар Хребељановић, свети деспот Стефан Лазаревић, свети владика Николај Велимировић, свети отац Јустин Поповић, па све до нашег савременика и сада молитвеника пред престолом Свевишњег, патријарха Павла, кроз његову живу реч и свакодневно сведочење Христове вјере молитвама, смирењем и читавим својим животом. Светосавље представља и наше стално подсјећање на српску историју, како ближу, тако и ону даљу. С тим у вези желим да само овде наведем конкретан примјер из Добоја и Бијељине. Наиме, у Добоју смо покренули иницијативу да се достојанствено обиљежи мјесто страдања Срба за вријеме Првог свјетског рата. Кроз овај логор је тада прошло више од 50.000 Срба, с тим што се по имену и презимену лично спомиње и памти њих 13.000 који су ту страдали. А у Бијељини је покренута иницијатива да се двије групне хумке у кругу касарне „Војвода Степа“ – гдје почивају кости српских мученика пострадалих од стране припадника партизанских одреда – сахране на достојанствен, православни начин у заједничку гробницу код Саборног храма у Бијељини. Све ово је начин да се на делу покаже наше светосавље и да пред собом и свијетом посвједочимо каква нам је била историја, и да не заборављамо никада више све страдалнике и мученике свога рода. Помиримо се са својим мртвима и пригрлимо их да бисмо се помирили једни са другима.
Да ли пример Светог Саве у себи крије и нама преко потребне одговоре без којих не можемо да пронађемо решење за нашу данашњу ситуацију? У чему се огледа тај светосавски код?
Лик и дјело Светог Саве нам у томе могу много помоћи, јер једино са њим заједно можемо да потражимо одговоре на најважнија питања нашег доба. Он нам није дао временски ограничена упутства, већ универзалне поуке које нас и данас воде до Будућег вијека, ако имамо уши да чујемо и ум да то протумачимо. Свети Сава нам је идеални критеријум, јер ако се нешто коси са духом светосавља – значи да не ваља и да морамо тражити боља рјешења…
Инсистирате на директној вези Цркве и Отаџбине и неопходности јединствене борбе за њихову одбрану од истих и сличних непријатеља и искушења. Некима се то, сигурни смо, неће нимало допасти…
По мом увјерењу, не може се одвајати душа од духа, народ од Цркве, стадо од пастира и ми данас од наших светих предака. Црква и Отаџбина у српском случају нису раздвојени, нити међусобно независни термини. Нису ни формирани, ни третирани независно један од другог. Постоји борба за опстанак у историји и, истовремено, борба за опстанак у вјечности. Те двије борбе су узајамно везане и вишеструко испреплетене у нашем, српском и православном случају. Наши народни и национални јунаци су вијековима били и браниоци вјере. То се најбоље види у херојском и често мученичком усклику: „За крст часни и слободу златну!“ Ми своје национално опредељење нисмо увезли из традиције Француске револуције, нити однекуд са стране. То је наш животворни, државотворни и духовни став тамо још од проглашења аутокефалности Српске православне цркве, па све до данас. Држава без Цркве и вјере може само да пузи, лишена духовне вертикале, а Црква без народа не може да постоји, пошто управо народ и сачињава Цркву, као њен саставни и суштински дио… У историји смо имали примјере и кад смо имали Цркву иако нисмо имали Отаџбину, тако да се у невољи може преживјети са Црквом и без своје сопствене државе. А држава без Цркве никако не може да постоји и даје плода, јер је то кућа без темеља. За то имамо примјер погубног друштвеног уређења код нас послије Другог свјетског рата. Знамо сви како се олако и у великој крви угасила та и таква држава. Зато би требало увјек имати на уму да је златни период историје српског народа био док је владало јединство и садејство Цркве и Отаџбине.
Овакво мишљење више није тако присутно у јавности. Све је већи број оних који оштро раздвајају веру и нацију (па чак и државу и нацију), раздвајају православље и српство. Какав је Ваш став о таквим интелектуалцима, а има их дословно свуда око нас?
Сјетимо се, у нашем мудром језику се онај који „излази из свог рода“ – назива изрод. А онај коме то није довољно, већ би да за собом повуче и друге, е он заслужује да се назове – издајником. А изрод и издајник највише од свих срамоте свој род и људску врсту. Бар се то некада знало и отворено говорило. Данас се, међутим, код многих међу нама ове ријечи или не користе, или срамотно исмијавају. Тиме се само додатно потврђује страшна прелест која влада душом многих од наших, нажалост одрођених савременика. На то не смијемо да пристанемо, ни по коју цијену. Знамо колико смо платили и како прошли у прошлом вијеку због заборављања свог поријекла и својих вијековних завјета. Нико не смије ни да помисли да нас раздваја од Светог Саве и наших светих предака и отаца, ни због каквог разлога и ни по коју цијену. То би требало да буде потпуно јасно свима који желе да расрбе и разнароде нашу Отаџбину и нашу Свету мајку Цркву. Неће им то успјети, као ни многима пре њих.
Који је Ваш омиљени цитат? Неки мото који би у једној реченици сажео Ваш став према животу?
„У чему Вас затекнем, у томе ћу Вам судити!“, важна је поука Господња, по мени и једна од најпоучнијих и најзначајнијих мисли икада изречених. Важно је да не спавамо у свом животу. Да никад не престанемо да се боримо за оно у шта вјерујемо, али и за дубинску промјену и преображај себе самих, да свучемо са себе старог човјека. Да стално имамо пуну свјест да не знамо колико нам је још времена остало. Јер то нико и не зна, до Бог сам. Живот који нам је преостао требало би да схватимо као прилику, а не као некакав остатак углавном већ проживљеног времена. Ми хришћани, уосталом, и не чекамо смрт, већ чекамо и дочекујемо васкрсење. Зато би требало да се спремимо, да будемо бољи него што смо били и увјек спремни да се поправљамо на најконкретнији могући начин: дјелима и молитвом. Трка се трчи до краја. Како већ рекох – нема одустајања. Има посустајања и празног хода и лоших тренутака, али одустајања нема. Нема предаје. Ко издржи до краја спашће се.
Хвала Вам на оваквим речима. Желимо Вам много среће у реализацији свих будућих намјера на моралном и духовном усправљању нашег народа. И хвала Вам што сте нашли времена и воље да први пут све ово објавите баш у „Печату“.
Хвала и вама на прилици да све ово кажем и обратим се јавно, како вашим читаоцима, тако и читавом српском народу. А није нимало случајно зашто би један овакав разговор требало, и добро је, да буде објављен баш у часопису какав је „Печат“.
[/restrictedarea]
Moze. Ja nisam a za druge ne znam.
ако ниси Ти онда не говори у туђе име да “може”..,Срби су највише срадали од југокомунистичких бандита ,петоколонаша а данас од другосрбијанаца
Kakvo pitanje?Jevreji ne svi generalno,(stanovnici danasnjeg Izraela)su od zrtava(citaj Holokaust)veoma brzo postali dzelati(prema Palestincima).I kod nas Srba su pojedinci postali dzelati,tako da Kacavendino pitanje koje se odnosi na masu(citaj narod)ljudi je potpuno besmisleno i nelogicno.