Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Svetlana Vasović-Mekina
Umesto što politička elita u Srbiji ulazak u EU predstavlja kao nešto što je moguće postići ako se ispune puki administrativni zadaci, bilo bi poštenije da javnosti predoči dubinu svih ucena sa kojima je Srbija već sada suočena, jer će samo tako moći da izbegne situaciju u kojoj bi, za beznačajan „napredak“ u evrointegracijama, bila prisiljena da čini značajne ustupke. Hrvatsko iskustvo sa slovenačkim ucenama, otuda, trebalo bi da nam predstavlja dragoceno upozorenje
Bezmalo zaboravljeni spor između službene Ljubljane i Zagreba oko vraćanja starih deviznih uloga, tačnije novca koji su hrvatske štediše držale u filijalama „Ljubljanske banke“ sve do početka devedesetih godina, ponovo pali strasti kako u Sloveniji, tako i u Hrvatskoj. Sve je počelo posle raspada Jugoslavije, kada propada i „Ljubljanska banka“. Slovenačke vlasti tada su prionule spasavanju glavne državne banke, pa su joj veštom manipulacijom dodale prefiks „Nova“. Tako je i nastala „Nova Ljubljanska banka“. Dugovi, nastali u bivšoj državi, ostali su propaloj banci majci, tačnije „staroj“ „Ljubljanskoj banci“. Jasno, to su dugovi prema ojađenim štedišama iz Hrvatske. Dve države se već decenijama spore oko načina rešavanja tog problema, ali rešenja nema, pa nema. A sada je iz briselskih diplomatskih krugova procurelo da Slovenija blokira proces ratifikacije hrvatskog pristupnog ugovora sa EU, i to zbog nerešene stare devizne štednje, teške 172 miliona evra.
HRVATSKI PRIMER SRBIJI Najnovija slovenačka blokada ulaska Hrvatske u Uniju otvara niz pitanja koja su do sada gurana pod tepih. Jer, ako je Slovenija posle ne tako davne blokade Hrvatske (zbog nerešenih pitanja međe kako u Piranskom zalivu, tako i na kopnu) spremna ponovo, u poslednjem trenutku, da blokira ulazak Hrvatske u EU zbog, na prvi pogled ne baš vitalnog finansijskog problema, onda se nameće pitanje – šta li tek čeka Srbiju? Kakve ucene može da očekuje ne samo od susedne Hrvatske, nego i od Slovenije (sa kojom nisu završena sva pitanja nasledstva SFRJ), ali i od Nemačke i drugih država EU koje su priznale Kosovo? Rečeno jednostavnije – izborom tzv. evropskog puta i odricanjem od političke neutralnosti, Srbija bi narednih godina mogla da očekuje gotovo svakodnevna uslovljavanja, jer spisak mogućih „otvorenih pitanja“ nije mali – od imovine Srba i srpskih preduzeća u Hrvatskoj, do pitanja prava povratnika, određivanja granica, pa sve do priznanja Kosova…
Pogledajmo kako evropske ucene izgledaju na primeru Hrvatske i Slovenije. Slovenija bi da teret propale devizne štednje prebaci na pojedine države, na čijem tlu je problem nastao, iako se radi o slovenačkoj banci. Tu se poziva na činjenicu da je Hrvatska na takvo rešenje pristala u Sporazumu o sukcesiji, ali prenebregava fakat da Slovenija rečeni sporazum krši u brojnim tačkama, a pre svega u vezi sa isplatom penzija oficirima nekadašnje JNA. S druge strane, zvanični Zagreb bi da reši problem štednje svojih građana tako što bi joj Slovenija refundirala novac koji je Hrvatska isplatila štedišama „Ljubljanske banke“. Zagreb Ljubljani preti i tužbama, ako Slovenija nastavi da izvrdava. Dve države su konačno, kako bi dvadesetogodišnji spor skinule s dnevnog reda uoči hrvatskog ulaska u EU, nedavno imenovale svoje finansijske eksperte da pregovaraju i reše problem. Ali pregovori su zapali u ćorsokak, pa se slovenački ministar spoljnih poslova Karel Erjavec protekle nedelje „izlanuo“ pred domaćim medijima da sve to „ide presporo“, i zato njegovo ministarstvo preuzima taj posao i dalje razgovore sa nadležnima u Zagrebu. Ni hrvatske vlasti nisu sedele skrštenih ruku, pa su dale ovlašćenje advokatima da pokrenu tužbu protiv Slovenije. Vest je brzo doprla do Ljubljane; premijer Janez Janša povukao je „ručnu“ i zakočio proces ratifikacije Sporazuma o pridruživanju EU i Hrvatske, koja bi 1. jula 2013. godine morala da postane nova (a prema nekim glasovima iz EU – i poslednja) punopravna članica Evropske unije.
Portal „index.hr“ tvrdi da je Janšin potez izazvao neodobravanje diplomatije EU koja, anonimno, ocenjuje da bi „ponovna blokada (Hrvatske) za Sloveniju bila katastrofa“. Jer, to je već četvrta slovenačka blokada Hrvatske. Pride je slovenački ministar Erjavec „šokirao“ evropske kolega izjavom da je rešenje pitanja „Ljubljanske banke“ „preduslov“ za ulazak Hrvatske u EU.
EVROPSKI TOPLI ZEC Po navodima izvora „index.hr“, a koji citira portal „EUobserver.com“, diplomate u Briselu smatraju da „niko ne voli da vidi da se evropska pitanja povezuju sa bilateralnim problemima“, jer „kada bi svako tako radio, onda bi to zasenilo EU kao celinu; i svako bi mogao da ucenjuje komšiju nečim, a to bi zagadilo atmosferu“. Velike reči o čistoj „EU atmosferi“ ne mogu poslužiti kao smokvin list i da prikriju činjenicu da su i druge države EU međusobno jedne druge ucenjivale uoči ulaska u Uniju. Kako izgleda „evropski topli zec“, uostalom, iskusila je i Slovenija, koja je tokom višegodišnjeg procesa „približavanja“ EU bila na meti blokade kako Italije, tako i Austrije. Slovenija je dobro savladala evropsku lekciju o lepotama iznuđivanja kandidata na njihovom putu u EU, pa je bez zazora pritiskala Hrvatsku i uzastopno blokirala njena pristupna poglavlja, sve dok nije isposlovala zadovoljavajući Sporazum o rešenju graničnog spora. Koliko su lokalni interesi važniji od EU načela, službena Ljubljana je demonstrirala i početkom godine, kada je stavila veto na sankcije EU protiv Belorusije, kako bi zaštitila posao jednog slovenačkog preduzeća u Minsku.
Hrvatski mediji raspisali su se o nedelima komšija sa severa; „Jutarnji list“, na primer, upozorava da „u teškim vremenima za Sloveniju i Hrvatsku i EU, nikom nije potrebna još jedna slovenačko-hrvatska drama, koja bi istovremeno izazvala brige i zabavljala javnost, ali i evropske političare“. Zanimljivo je da Slovenija ne odustaje od blokada iako je u prošlosti, baš zbog njih, dobijala packe od strane pojedinih članica EU (Nemačke), ali i SAD-a, kojima je Hrvatska milija od državice ispod Triglava. Kada je 2009. godine kulminirao spor oko granice sa Hrvatskom, pošto je Slovenija blokirala čak 13 hrvatskih poglavlja pretpristupnog sporazuma, tada je Bred Frejden, američki otpravnik poslova u ambasadi u Ljubljani, u poverljivoj depeši (koju je objavio „Vikiliks“, broj 12958, 07/21/2009) dojavio u Vašington da je na Zapadnom Balkanu „naš (američki) prioritet – kraj slovenačke blokade pregovora Hrvatske o članstvu u EU“. „Slovenija će najverovatnije biti sve izolovanija unutar EU, ako ne povuče blokadu, ali domaća politika neće dozvoliti kapitulaciju bez sporazuma sa Hrvatskom o napretku“, zapisao je američki otpravnik Frejden. Blokada je ubrzo uklonjena, a Zagreb i Ljubljana su postigle sporazum kojim bi u dogledno vreme trebalo da reše pogranično pitanje, pri čemu još uvek nije jasno ko će izvući kraći kraj.
Opisano slovenačko-hrvatsko iskustvo jeste alarmantno, jer ako Slovenija zbog nerešene demarkacije ili nekoliko stotina miliona evra sme da blokira Hrvatsku, šta će sprečavati Zagreb da, pošto uđe u EU, koči ulazak Srbije ili neke treće zemlje, sve dok ne isposluje sebi korist, bilo u vezi sa granicom, izbeglicama ili nečeg što nam sada možda nije ni na vidiku. Da su natezanja između Slovenije i Hrvatske poučna, svedoči i podatak da su prvaci Evropske komisije upozoravali vladu u Ljubljani (i to mnogo pre nego što je pokazala crveni karton Hrvatskoj) da će to imati „katastrofalne posledice za proces pridruživanja ostalih država kandidata za članstvo u EU sa područja zapadnog Balkana“.
UCENE KAO PRAVILO Hrvatski primer razotkriva pravu i najveću opasnost koja vreba Srbiju na putu ka EU. Opisane blokade nisu nikakav izuzetak, već su pravilo koje su iskusile i druge države EU – dok to nisu postale. Srpski političari i državni službenici, koji javnost teše izjavama da „nemački uslovi“ o de facto priznanju Kosova nisu i „evropski“, uistinu prikrivaju činjenicu da mnoge države, pa i manje članice EU, a ne samo velike, lukavo iskorišćavaju „konfederalna“ svojstva Unije. U EU se neke od najvažnijih odluka još uvek usvajaju po principu saglasnosti, dakle „jedna država – jedan glas“, a ne u skladu sa većinskim, „ponderiranim“ glasanjem, pri kojem veće države imaju i veću odgovornost za prihvatanje odluka.
U takvom „sistemu“ je i Slovenija, kada je 1992. godine podnela zahtev za pridruženo članstvo u EU, odmah morala da popušta. I to gadno, a zauzvrat je dobila obećanja o prosperitetu kada uđe u EU (saga o uspehu zaokružena je čekanjem na bankrot, koji slovenački mediji i strane bonitetne kuće prognoziraju Sloveniji). Rim je odmah zatražio da Slovenija građanima Italije, iseljenim iz primorskog pojasa SFRJ posle Drugog svetskog rata (optanti iz Dalmacije i Istre), vrati nekretnine koje im je oduzeo režim Josipa Broza. Mada je Slovenija naslednik Osimskih sporazuma (1974) i Rimskog ugovora (1983), kojima je to pitanje rešeno u vidu jugoslovenske otplate duga za oduzetu imovinu optanata, Slovenija se zahvaljujući pomenutom italijanskom zahtevu bukvalno zaglavila na putu evrointegracija. Na kraju je EU izaslanik (Havijer Solana) nametnuo Ljubljani tzv. Španski kompromis, pa je Slovenija bila prisiljena da daleko uoči ulaska u EU – izvrši izmene u svom ustavu, čime je građanima EU (prevashodno iz Italije), koji su u prošlosti živeli na njenoj teritoriji, omogućila pravo preče kupovine nekretnina na tlu Slovenije. To nije bilo sve – Slovenija je morala da zadovolji i apetite Beča, koji je tražio (naoko banalno) zatvaranje slovenačkih „djuti fri šopova“, i to godinama pre nego što je Slovenija uopšte nazirala ulazak u EU. Austrija je tvrdila da bescarinski dućani ugrožavaju biznis i egzistenciju njenih trgovaca uz među sa Slovenijom, pa se Ljubljana odrekla radnji koje su joj donosile ne samo znatna sredstva u budžet, nego i omogućavale egzistenciju dela lokalnog stanovništva sa slovenačke strane granice. Nisu Austrija i Italija bile usamljene u ubiranju ovakvih „plodova“. I Poljska je, juna 2007. godine, blokirala usvajanje luksemburškog reformisanog ugovora, suprotstavljajući se načinu glasanja i samo jednom mestu dodeljenom u pravosudnim organima EU. I Litvanija je isto činila u vezi sa pitanjem EU sporazuma o vizama sa Rusijom.
Analitičari američkog „Stratfora“ često upozoravaju da su pojedine zemlje članice EU na taj način „kidnapovale“ evropsku politiku – za svoje uske ciljeve. Tako se i Turska, ubrzo posle početka pregovora o punopravnom članstvu u EU, suočila sa delimičnom blokadom Francuske, protivljenjem Austrije i otvorenom blokadom Kipra, koji Tursku stopira i zbog neispunjene obaveze otvaranja svojih luka za brodove sa grčkog dela ostrva. Indikativan je i primer Velike Britanije koja ne samo da nije potpisala Pakt stabilnosti, nego je već u maju 2005. godine otvoreno pretila vetom u slučaju da ostale članice EU pokušaju da smanje njen „rabat“, odnosno posebne povlastice prilikom punjenja evropskog budžeta, za koje se London izborio prilikom ulaska u EU, u visini od oko 5,5 milijardi dolara.
Umesto što politička elita u Srbiji ulazak u EU predstavlja kao nešto što je moguće postići ako se ispune puki administrativni zadaci, koji koriste i samoj državi (u procesu, naravno, ima i toga), bilo bi poštenije kada bi se javnosti predočila dubina svih ucena sa kojima je Srbija već sada suočena. Samo tako bi Srbija mogla da izbegne situaciju u kojoj bi za beznačajan „napredak“ u evrointegracijama, bila prisiljena da čini značajne, čak neprocenljive ustupke. Sve to se odnosi i na najnoviji ultimatum Nemačke, koja od Srbije uistinu traži da de facto prizna nezavisnost Kosova.
Od Srbije se traži da da neprocenljiv ustupak za obećanje da će možda, jednom ući u EU, i za mogućnost da uopšte započne pregovore sa EU, odnosno da dobije „datum“ za početak pregovora. Tokom kojih bi državu čekalo još mnogo novih uslovljavanja i još tvrđih „dobrosusedskih“ i „prijateljskih“ blokada od strane sve odlučnijih i brojnijih „otmičara evropske politike“. Vaskrsavanje umalo otpisane slovenačke blokade Hrvatske, pretnja je onima koji hrle ka EU, i opomena ne samo za regiju u celini, a naročito Srbiju.
