Патриотизам, култура и уметност – осми део

Да ли је и на који начин могуће повезивати појмове „патриотизам“ и „култура и  уметност“? У каквом односу стоје ови  појмови? Да ли уопште можемо говорити о патриотској култури?

Тајне поруке

Пише Слободан Машић издавач и писац

„…Мој живот у којем ћу имати радости осећања да припадам, једино и заувек, овим грубим људима препланулог лица, великих шака, грленог гласа чије далеке гласове ослушкујем и са највећих даљина, и знам, да је то једини свет у којем могу да постојим, мој свет“

На падинама планине Рудник стојим под једном липом која се моћно уздиже изнад моје главе и осећам како успоставља непосредни додир са модрим небом, ослушкујем зујање инсеката и препознајем гласове људи који далеко од мене покушавају да се договоре, не знам о чему се они договарају, али знам да сви ти гласови припадају оној слици коју видим око себе и која је праузрок свих слика које су у овом мом свету насликане и које су једини свет који осећам као свој, када сам био млад покушавао сам у својој надобудности да изговорим неку реч која није постојала са пуним доживљајем коју поседује свака реч, знао сам их много које сам чуо од своје мајке, ситне жене, округлог лица и танких и малих усана из којих сам чуо све речи мога живота, глас јој је био јасан све до оног болног тренутка кад ме је напустила у мојих тек пуних двадесет година, и када сам постао свестан да сам своје учење речи завршио, у годинама које су следиле од својих пријатеља сам научио како се пишу и читају песме, можда по неки роман, али моје учење је било завршено, извор речи је пресахнуо, њега више није било, ту и тамо у временима која су испунила мојих седамдесет година појавила би се понека нова реч, неки спој речи који се случајном судбином уклапао у речник моје мајке, нека моја лукава подвала која је вешто покушавала да настави путовања мојих нових и потпунијих сазнавања, нека нова осећања која су извирала из безбројних слика које су се појављивале у дубинама мојих очију и постајао сам свестан те незаобилазне чињенице да сам имао мајку која је извор свих мојих сазнања и осећања, у мојим ушима одзвањао је неки далеки свет који је постајао мој једини свет и у којем сам препознавао све заблуде свога живота и сва крива знања која су ми била наметана варљивим путевима на којима смо пратили лукава обећања да постоји и један други свет који нисмо наследили од људи који су расли и који су умирали око нас, понекад бих заборавио поглед своје мајке и почео бих да верујем у неку измишљотину која би до мене допирала као нешто обећавајуће, гледао бих куће које изничу попут гљива и мислио бих о њима као о нечему што нам долази као порука из будућности, а затим бих у стиховима мојих пријатеља откривао тајну поруку коју сам чуо кроз поједине речи моје мајке, у временима када сам био мали човек и када још нисам био далеко од извора свих чистих осећања, затим су се опет појавиле слике, које сам никада нисам видео, извирале су из светова у којима нисам никада боравио, из времена која никада нисам истрајавао, мој свет је мали и моја времена су ограничена, али мој свет и његова слика нису само моји, данас знам да не постоји ниједна реч која се не налази у једном од људских језика, ни једна једина реч, да не постоји ни једна једина слика која није у неком људском свету, и док данас стојим под огромном липом, коју је неко скоро невреме преломило и срушило, само је још лишће остало зелено и животно свеже у овом усијаном лету када су све траве пожутеле и када овце из неког малог стада изгубљено лутају по стрмим ливадама са погнутим главама тражећи по неку зелену влат траве, стојим поред умируће липе и знам да нема другог света осим овога око мене, да и далеко ужарено сунце на модро плавом небу само овде има тај сјај и да на другом месту за неког другог човека оно греје на неки други начин, да то, можда, и није исто сунце, да то, заправо, и није исто сунце, не у сваком погледу исто сунце о којем је једном приликом говорила моја мајка док сам као мали човек стајао поред ње и слушао њену једину бајку о нашем будућем животу у којем ћу ја, њен син, бринути о њој када буде стара и немоћна, а што ја нисам доживео, јер ме је она тако рано напустила, и сад трагам под овим модрим небом за речима које су песници њеног и мог језика написали да чујем речи које ми она није изговорила, затварам очи и покушавам да видим слике из нашег живота, ослушкујем шапутање лишћа на умрлој липи и зујање инсеката у овом усијаном лету и знам да само на овом месту имам место на којем мој живот припада трептајима која су у моје тело пренета из тела моје мајке, са оним тренутком када ме је у крви родила и када сам започео ово краткотрајно постојање које је мој живот у којем ћу имати радости осећања да припадам, једино и заувек, овим грубим људима препланулог лица, великих шака, грленог гласа чије далеке гласове ослушкујем и са највећих даљина, и знам, да је то једини свет у којем могу да постојим, мој свет.

[restrictedarea]

Парадокс национализма

Пише Владимир Милутиновић филозоф

Српство није  ознака садржаја или квалитета, него ознака порекла која  се више односи на друштво у којем је настала него на етнос

У питању о односу патриотизма и културе, требало би најпре издвојити раван која води претварању овог питања у реторичко и ону која је заиста занимљива. Патриотизам, односно љубав према својој земљи се мора подразумевати у свакој цивилизованој расправи. Без тога нема ослонца који омогућава да све не заврши у дисквалификацијама. Оно пак што је занимљиво у нашем питању је избор, који заиста постоји у нашој култури, између националистичке и не-националистичке културе. Овај спор је доминантан у нашој култури и њиме би се требало бавити, јер генерише оштре сукобе и исцрпљује друштвену енергију.
У чему је спор? То је врло лако објаснити. Једни сматрају да би култура требало да буде „српска“, да пажљиво пази да ли Србе представља у добром или лошем светлу, и да избегава сваку критичност. Њих ћемо овде звати националисти у култури. По њима, универзалне вредности не постоје и свака нација је пристрасна и требало би да буде пристрасна у своју корист. Формулу за овај став дао је Добрица Ћосић наводно цитирајући Стевана Сремца: „Када Србин хоће да буде објективан, он прихвата становиште свог непријатеља“, што је, кад се боље погледа, веома неповољан став по Србе. Наводно, они се толико не сналазе са објективношћу и универзалним вредностима, да када им се приближе одмах промаше циљ и почну да раде против себе. Зато је најбоље да ни не покушавају да прилазе тим вредностима, него би требало да се држе свога: себе хвали, друге куди или игнориши, и не можеш погрешити. Око овог става накупе се и друге националистичке терминологије, па је ту увек и понижење и достојанство, антисрпство и србомржња итд.
Овај став многима делује као саморазумљиво исправан. Али, он није добар рецепт за културу. Култура би се у најкраћем могла дефинисати као процес оплемењивања материјалног, посебног, неким универзалним вредностима. Ако је тако, није тешко закључити да је рецепт национализма рецепт за декултурацију, пошто је национализам против универзалних вредности, којих се, наводно, нико не држи. Националисти мисле да је алтернатива овој про-
српској пристрасности нека анационална култура која се стиди своје нације, међутим, алтернативе не стоје тако. Сигурно је да ниједна културна вредност није вредна само зато што је српска. Узмите Теслу као неоспорну културну вредност или било кога другог, та вредност би била иста да је Тесла неког другог порекла. Али то не значи да та вредност нема никакве везе са српским пореклом. Онда када се у некој култури, у најширем смислу, појави права културна вредност, сви запамте одакле је она или са којим људима и местом на свету је повезана.
Другим речима, српство није ознака садржаја или квалитета, него порекла. Узгред буди речено, веома неодређена ознака порекла, која се више односи на друштво у коме је настала него на етнос. Српска култура, која укључује све оне који су били са њом у вези, највише добија када има дела универзалне вредности. А када добије пристрасна, „српска“ дела – није добила ништа. То би могли назвати парадокс национализма. Национализам је против културе и против свог народа на много начина – на пример, стално га умањује за број „издајника“.
Остаје још само питање откуда национализам у култури. Откуд захтев за „српском“ културом, како сам је горе описао? Чини се да је одговор у томе да је овде у културу дошла нека фрустрација са стране, из политике. Сва националистичка начела у основи су политичка и најчешће су у служби оправдавања реторзије.
Националисти су очигледно болно свесни „антисрпства“, постојања истих таквих националиста у околним народима, који имају у длаку исту филозофију пристрасности и шовинизма. Проблем са национализмом је у томе што се он у основи слаже са националистима из других култура, да је „српство“ или „хрватство“ критеријум који одређује културну вредност. Само једни мисле да кад је нешто „српско“ мора имати ту вредност, а други да је онда сигурно нема, и обрнуто у случају неке друге ознаке.
Ова сличност међу националистима најбоље се види када им се помене Југославија, као појам који укључује могућност нечег заједничког, што превазилази максималну пристрасност у „нашу“ корист. И аутор предлога о културном устанку у Србији, о којем се сада говори, нема лепих речи за Југославију. То је „држава која је окупирала Србију“. Слично мисли и Стјепан Разум о коме се много причало нешто раније. Он је за „повјесна дела са хрватским приступом“, направљена са „хрватског стајалишта“. Илузорно је сумњати да о Југославији не мисли ништа лепо и другачије, него да је „Југославија тамница хрватског народа“.
Југославија је ту у ствари мање битна. Оно што је заиста битно је истрајна воља да се универзалне вредности укину, воља која је без сумње штетна колико то само може бити. Зато нам је сигурно потребна култура која ће бити култура универзалних вредности и која ће самим тим бити култура која ће бити на највећу корист српског друштва.

[/restrictedarea]