Јесен и живот…

Пише Васа Павковић

Јесен је стигла и са њом се приближио „Сајам књига“. Поново ће се Хала 1 „Београдског сајма“ претворити у нарочити храм књиге… а са њом и суседна Хала 14. Поново  ћемо се између два сусрета с колегама, уредницима, познаницима, читаоцима некако домоћи (погледом макар) и нових књига

Јесен дође

Мада је лето непоколебљиво, јесен стоји поред њега и стрпљиво чека свој ред. Нимало не личи на нас унезверене људе – који од телевизора, билборда, компјутера, валидатора и иних екрана више нисмо у стању да застанемо и размислимо. Можда би помислили како се ништа није изменило и како овај хаос свакако (и још увек) није већи од онога који му је претходио. Како је све то исто: само се изнад свега, као нека врста нових богова, надносе колумнисти и наричу: никад горе, никад горе, катастрофа…
„Ју тјуб“ као документ

Да није било „Ју тјуба“ никад не бисмо видели фасцинантну сцену у београдском аутобусу, где као у негативним утопијама Филипа К. Дика, тзв. комунални полицајац три пута жестоко удара у плексус путника који није имао карту. То није засметало његовој шефици да сместа изда саопштење како је путник био дрзак и како није оверио карту у чувеном „Бус Плусу“. Шта ли ће се десити, да ли ће неко одговарати или ће овај футуристички атак „комуналца“ појести будућност? Нови ударци? Нова, већ спремљена саопштења како се ништа није ни догодило. Збиља: Сањају ли комунални полицајци да смо сви ми овце?

Лице батинања

Многи, а међу њима сам и ја, кад мисле на Шешеља, помишљају и на унакажено, поплавело лице адвоката Николе Баровића. По Шешељовој циничној изјави, Баровић је провоцирао Шешеља, па се више пута оклизнуо на банану! Давно је то било, али се памти. Слично, ако не и унакаженије лице донели су прошле недеље на насловницама сви штампани медији, само је сада један од виновника шеф тзв. Лиге социјалдемократа Чанак. Пребијени човек га је оптужио за овај „ручни рад“ и полицијска истрага је покренута. Истина, Чанак не помиње банане, али је у почетку изјављивао како је његов противник у пијанству сам пао. После је два пута изменио изјаву и поднео оставку. Обичан посматрач се пита: да ли је круг заиста овако морао да се затвори? Зар су заиста та два модра, одрана лица претучених морала да симболички обележе ову етапу у нашем животу?

Јутарњи програм

Сваког јутра, диљем Србије живот почиње Јутарњим програмом, који се врло мало разликује идући од једне до друге телевизије. Обично нас прво сачека вест да је током ноћи у саобраћајки погинуло толико и толико. После на ред долазе пљачке, па политичке изјаве… А кад отворимо новине, све се обнавља у риплијевском духу. Ево три домаћа наслова из новина од пре неки дан: Синови са мајком убили оца; Заварио улазна врата и одврнуо вентил од плина; Радмила С. (87) брутално пребила комшиницу Веру П. (85)! Човек се пита: шта је с нама? Откуда све то насиље? А онда, кад окренемо страницу и посветимо се свету: Изречена фатва творцима филма о Мухамеду; Из затвора у Мексику побегла чак 132 окорела робијаша; Кина и Јапан на ивици рата… Па сад ти пођи на посао, и ради хладне главе и прибрано!

Херој из аутобуса

Можда због тога непримећене пролазе и ретке повољне вести. У истим новинама, на две стране тече прича о томе како је у Бугарској Новосађанин Срђан Столић спасао сигурне смрти 55 путника. Наиме, велики камен је с падине пао на наш аутобус и директно погодио возача, а херој Столић је скочио са свог, срећом оближњег седишта, зграбио волан и повукавши ручну спречио да аутобус одлети у провалију! Тешко је рећи какво је одликовање заслужио овај млади и спретни човек. И та невероватна вест, као некакав светлосни противтег потискује у мислима све оно пређашње црнило са истих страна.

Тајанствени витез

У Београду је 27. септембра у СКЦ-у отворен десети београдски „Салон стрипа“. За једну деценију тој манифестацији је пошло за руком да битно унапреди положај девете уметности на овдашњој културној сцени, чему су допринели и изузетни успеси наших цртача стрипова у свету: Јањетова, Керца, Ковачевића, Јовановића, Милутиновића, Савића, Пилиповића, Ракезића… али и целе ексјугословенске сцене, која у свету стрипа дише готово као једна и јединствена. Награду за животно дело добио је велики цртач и сценариста Петар Радичевић, творац легендарног серијала о Тајанственом витезу, који је крајем шездесетих година променио не само параметре српског стрипа о средњем веку него и целокупну визију овдашњег средњег века у нашим дечачким и младићким главама. Радичевићева реконструкција духа тог доба, у фантастичним причама о бескромпромисном борцу за правду из времена Немањића, једна је од најутицајнијих иконографских илузија које смо икада доживели. Зато је било лепо бити у Великој сали СКЦ-а, гледати великог мајстора међу млађим и младим колегама и радовати се награди коју је одавно заслужио.

Има ли шта да се чита?

Пресреће ме добронамерни пријатељ и пита: има ли шта да се чита? – Домаће или страно? – питам. – Ма домаће! – одмахује руком – приче или романи… Сав задовољан широко окружим рукама и кажем: – Ако су приче у питању, нове књиге имају Гордана Ћирјанић „ Кад сване, разлаз“, Љубица Арсић „All inclusive“, Мирјана Павловић „Трпеза без главног јела“, а ту су и Александар Бјелогрлић и његова „Цитадела“, па изабране приче Ђорђа Писарева у књизи „Велика очекивања“… Изашле су и две одличне колекције домаћих прича, једна је посвећена Иву Андрићу, а друга феномену старости! – Доста, доста – довикује мој пријатељ – о романима се не изјашњавај, пошто си у ‘НИН’-овом жирију!
Равна гора и надаље

Уставни суд Србије је донео одлуку којом се поништавају одлуке Владе Србије из јуна 2005, којима се тзв. равногорци сматрају учесницима Народноослободилачког рата. Не сумњам ни најмање да је овим стављена тачка на одоцнели „случај“ рехабилитације, јединствен на територији целе Европе. Биће жалби, биће нових одлука итд. Ипак, човек не може да се не заустави над реакцијом афористичара и једног од данашњих вођа СПО-а – А. Чотрића. Он у изјави за „Данас“ каже да је Уставни суд „некомпетентан и ненадлежан“, јер је „суд историје потврдио да је Равногорски покрет био антифашистички и ослободилачки“. Чотрић само не каже – суд које историје? И даље: да ли ову изјаву даје као афористичар или као историчар. Склонији сам да дам предност првој солуцији.

Јесен дође…

Јесен је стигла и са њом се приближио „Сајам књига“. Поново ће се Хала 1 „Београдског сајма“ претворити у нарочити храм књиге… а са њом и суседна Хала 14. Поново ћемо се између два сусрета с колегама, уредницима, познаницима, читаоцима некако домоћи (погледом макар) и нових књига. Као у некој врсти карневала, у којем књиге нису само основни фетиши живота писаца него и многих других људи, макар на дан-два, макар на недељу дана. Једва чекам ту гужву, буку, хаос – те тренутке када књиге постају центар света.

Један коментар

  1. odlican strip taj “Tajanstveni vitez” !… Hvala na podsecanju ..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *